Previše evra na iskrivljenom tržištu

Piše: Živan Lazić

Italijanski finansijski stručnjak, sa prethodnim iskustvom u mnogo kuđenoj Goldsman banci, Mario Dragi ne staje; kao prvi čovek Evropske centralne banke upravlja kontinentalnim monetarnim sistemom kako je nešto ranije radila američka FED, a pre toga japanska centralna banka.

Upumpavanje novca se nastavlja, mada je prošlo planiranih šesnaest meseci i ubačeno više od planiranih 60 milijardi evra mesečno. Novca ima previše, a obećavani oporavak nije se desio.

Novac nije završio u privredi

Izgleda da gro novca i nije završilo u privredi, već u akcijama svetskih firmi, ponajviše iz oblasti IT čudesa. Po rastu cene kvadratnog metra stana u Nemačkoj od čak 50 odsto unazad nekoliko sezona, vidi se da je novac ušao i u nekretnine.

Dužnici su obilje novca iskoristili da novim kreditima, sa višestruko nižim kamatama, otkupe skuplje starije pozajmice. Ali, rast BDP ne prelazi 0,7 odsto, nezaposlenost u evrozoni ne pada ispod 13 odsto, dok je u generaciji do 25 godina dvostruko veća. U Španiji i Grčkoj, ne radi bezmalo svaka druga mlada osoba.

To su prve posledice prevelike količine evra i za sada običnim žiteljima ne izgledaju strašne. Inflacija je ispod 1,2 odsto, cene svakodnevnih potrepština najminimalnije rastu, krediti su jeftini. Ipak, slab rast privrede upozorava, tim pre što državna potrošnja ostaje u vrednosti polovine godišnje proizvodnje, a javni dug ne pada ispod ispod 100 odsto BDP.

Loše posledice obilja novca

Doduše, nije došlo do pogoršanja situacije, bar ne vidljivog, ali poboljšanja nema ni na vidiku. Cilj preteranog obilja novca i jeste da akutnu krizu polako prevodi u hronično stanje.

Obiljem novca se kupuje vreme da se nekako osmisli rešenje. Velika količina novca je tržištu oduzela mehanizme kažnjavanja loših upravljača javnim finansijama i menadžera u oslabljenim privatnim kompanijama.

Ne bi trebalo zaboraviti da brdo novca na mnogo načina loše utiče. Nulta kamata obezvređuje uštedu iz koje ishodi kreditiranje. Time je ugrožena i razvojna poluga, kreditiranje.

Kako na položena sredstva skoro da nema kamate, inflacija od 1,1 odsto realnu vrednost ušteđevine tokom deset godina umanji za šestinu. I ako se novac čuva u čvrstoj valuti, evru.

Na mukama kako da oplode novac su i menadžeri penzionih fondova. Najviše su ulagali u državne hartije od vrednosti, ali besplatne pozajmice su ulaganja učinili spornim sa stanovišta profitiranja.

Sa druge strane, štediše plaćaju uvećane cene bankarskih usluga iz kojih banke nadoknađuju zaradu izgubljenu na niskim kamatama.

Pogrešni signali iskrivljenog tržišta

Brdo novca je zaduživanje učinilo jeftinim, pogotovo kada je pozajmljivač država, navodno najsigurniji poverilac. Kriza iz 2008. godine je dovela u pitanje ovo gledište, ali države i dalje zajmom uvećavaju javni dug, čime problem otežavaju i prebacuju na buduće generacije.

Pozajmica se može vratiti tako što će u budućnosti država uvećati poreze, a umanjti investicije, čime se usporava i privredni rast. Naravno, kada kamate počnu rasti, mnoge, i solidne države naći će se u bezizlaznom položaju, sličnom u kakvom se poslednjih godina guši Grčka.

Tržište je iskrivljeno i šalje pogrešne signale. Pri rekordno jeftinom novcu, isplativi su i poslovi upitni u uobičajenim uslovima. Investitori će ulagati i u ovakve biznise, a naći će se u nevolji kada kamate dostignu standardni nivo.

Teret se prebacuje budućim generacijama

Niske kamate su posledica obilja novca, a prekomerna emisija nespremnosti političkih svetskih elita da kazni ponašanja koja su pre devet godina rezultirala rasplamsalom krizom. Emisijom novca išlo se na kupovinu vremena, u nadi da će se iznaći rešenje povoljnije upravo po elitu.

Ali, cena krize je već sada veća nego u startu i sa protokom vremena stalno će se uvećavati. Delimična konsolidacija banaka i blago umanjenje potrošnje javnog sektora su se pokazali nedovoljnim da se kriza prevaziđe, pa se emisijom novca sve odložilo na teško predvidivi rok. Ipak, jednom će se morati i ozbiljnije antikrizno delati.

Duže odlaganje samo uvećava cenu kojom će naši sinovi i unuci platiti višedecenijsko raspojasano ponašanje svojih roditelja.