Realnije o vetroelektranama

Piše: Živan Lazić

Sagledavajući celinu izgradnje vetroparkova, pokazuje se da ni proizvodnja struje koja se smatra "najzelenijom" nije bez spornih momenata. Takođe, kako je proizvodnja iz vetroturbina i solarnih panela nestabilna, dopunski pogon, u funkciji kada vetar ne duva, odnosno nema sunčevog osvetljenja, mora biti na osnovu goriva koje konstatno sagoreva, dakle fosilnog. Naravno, narednih godina biće još više farmi vetrogeneratora, ali dobro je znati da ni ova tehnologija proizvodnje energije nije bez mana i neželjenih efekata.

Dopunska centrala na fosilno gorivo

Pre svege vetrogeneratori rade samo kada duva vetar jačine od 5,5 do 25 metara u sekundi. Na otvorenim morima to je maksimum 40 odsto vremena, dok je na kopnu gotovo nemoguće naći upotrebljivu lokaciju na kojoj su ovakve prilike više od trećine vremena.

Kada ne rade, u prenosni sistem se uključuje energana kontinuiranog rada na bazi neprekidnog sagrevanja goriva. Po pravilu, reč je o fosilnim sirovinama.

Tokom izgradnje vetrogeneratora, te proizvodnje i transporta delova, potroši se ogromna količina energije poreklom iz fosilnih goriva, zbog čega vetrogeneratori u startu imaju negativan bilans emisije ugljendioksida. Za prevoz čelika i cementa i izgradnju puteva do inače nepristupačnih lokacija na kojima se podižu vetrofarme takođe se utroši znatna količina "fosilne energije", baš kao i na podizanje tereta snažnim dizalicama.

Valja računati i energiju utrošenu na proizvodnju stubova, kablova i transformatora pomoću kojih se struje sa vetrofarme uključuje u prenosnu mrežu. Utrošak fosilne energije je, zbog upotrebe brodova, posebno velik pri transportu tereta za izgradnju morskih vetrofarmi.

Milioni tona čelika, cementa i stakla

Kalkulacija pokazuje da se pri izgradnji megavata (MW) kapaciteta vetroturbine prosečno utroši 103 tone čelika, 402 cementa, 6,8 tona staklenih vlakna, tri tone bakra i 20 tona livenog gvožđa.

Kako u Međunarodnoj agenciji za energiju( IEA) predviđaju da do 2035. godine četvrtina od ukupne količine struje bude proizvedena sa vetrofarmi, prozilazi da će se do tog roka za izgradnju vetrofarmi godišnje trošiti 12 miliona tona čelika, 50 miliona tona cementa, 5,5 miliona tona livenog gvožđa, blizu dva miliona tona staklene ambalaže i pola miliona tona bakra. Tokom proizvodnje materijala i delova u etar će se emitovati preko 350 miliona tona ugljendioksida; svake godine.

Posmatrajući i pojedinačno vetrogenerator, vidi se koliko je kolosalan metalurški proizvod. Manji vetrogenerator snage pet megavata ima tri elise, svaka je dužine šezdeset metara, teška petnaest tona. Jezgro stuba je od drveta ili pene, dok je spoljnji omot premazan poliesterskim smolama dobijenim iz etilena, naftinog derivata. Za potrebu turbinskih motora neohodno je mazivo koje se stalno menja.

Otpad otrovan i radioaktivan

Svaki vetrogenerator sadrži magnet, ali i metal neodimijum, čiji su rudarenje i rafinacija otrovni procesi i uključuju kuvanje u kiselini. Tom prilikom kao otpad dobija se tori, otrovna i radioaktivna supstanca. Proces je toliko neusavršen i ekloški opasan da se, za sada, radi jedino u Kini.

Međutim, tokom samog rada vetrogeneratora i održavanja sistema, godišnje se emituje od 3,5 do 35 tona ugljendioskida po kilovatu proizvodne snage, eventualno, ako je farma na tresetištu, do 106 tona. Poređenja radi, klasični generatori godišnje emituju između 500 i 1.000 tona CO2 po kilovatu proizvode snage.

Dakle, korisno je podizati vetrofarme, ali ni ova energetska tehnologija nije stoodsto "zelena". Tokom celine procesa podizanje vetrofarmi ima dosta spornih ekoloških momenata, pa postoji potreba da se i ova tehnologije dalje usavršava.