Muke po pšenici

Rekordni prošlogodišnji rod pšenice i sasvim solidan ove sezone teško da je obradovao ratare u Srbiji. Pšenice je previše i kod nas, i u okruženju.

Cena je pala, vrti se oko 18 dinara za kilogram na domaćem tržištu, dok je na paritetu dunavske luke u izvozu teško postići 135 evra za tonu. Na zalihama ima još 600.000 tona prošlogodišnjeg roda, što domaće potrebe zadovoljava do kraja aprila, ako ne i duže.

Tada ćemo sa 2,25 miliona tona ovogodišnjeg roda iščekivati novi.

Uloga rotacije useva

Ispada da je višak skoro kompletna jednogodišnja produkcija, pa, ipak su seljaci širom Srbije pšenicom zasejali oko 580.000 hektara, cirka 130.000 više nego lane. Lepo vreme omogućilo je obavljanje posla u optimalnom agrotehničkom roku.

Ali, otkud paradoks da paor seje ono za šta unapred zna da će mu u najboljem slučaju doneti minimalnu zaradu?

Već decenijama seljak retko kada zarađuje na pšenici i seje je zbog plodoreda, neophodne rotacije useva na istoj parceli radi izbegavanja naleta štetočina. Kada bi se dohodovnije ratarske kulture, suncokret, soja ili šećerna repa sejali uzastopno na istoj parceli, mikrofauna bi postala prepuna mikrorganizmima koji se hrane ovim biljkama i nastajala bi golema šteta.

Stoga se na jednoj parceli suncokret seje svake šeste, repa svake četvrte godine. Između se seju drugi usevi, naročito pšenica koja repinim i suncokretovim štetočinama ne pruža uslove povoljne za opstanak.

Mit o pšenici

U našim agrološkim uslovima, paori decenijama pšenicu seju prvenstveno radi plodoreda, očekujući da obilniji rod drugih useva narednih sezone nadoknadi izostali profit. Kako se pšenica žanje obično sredinom jula, ostaje i dovoljno vremena da se parcela pripremi za jesenju setvu.

Novac od prodaje pšenice je prvi prihod u sezoni i dobro dođe da se premosti period do prihoda profitabilnijih useva. Tako je već godinama, doduše u kulturi zemljoradničke Vojvodine ostao je mit o pšenici i pšeničnim trgovcima.

Ipak, to je roba 19. veka. Decenijama unazad, svetsko tržište okupirale su zemlje sa velikim proizvođačima i latifundijama sa pšenicom zasejanom na pedeset hiljada hektara.

Obimna proizvodnja znači skromna ulaganja po kilogramu roda i na tome se bezmalo pola veka zasniva niska cena pšenice i drugih žitarica. Samo nakon izuzetno loših sezona, cena znatnije skoči, poslednji put 2007. godine.

Niska cena

Pre desetak godina, obnovljen velik uzgoj u Ukrajini i Rusiji je obe države vratio na negdašnje pozicije vodećih svetskih proizvođača i izvoznika. Cena na svetskim tržištima, posebno u lukama na Crnom moru, dodatno je snižena i reflektovala se i na lokalne srpske prilike.

Pre pet godina žito se prodavalo za 28 dinara za kilogram, od tada po sve nižoj ceni, da bi se ovih dana nudilo za 18 dinara. Mada svestan uloge pšenice u plodoredu useva, seljak nije mogao protiv ekonomske kalkulacije i polako je smanjivao površine pod ovim usevom.

Od svojevremenih 680.000, po 340.000 u Vojvodini, odnosno centralnoj Srbiji, lane je zasejano tek oko 450.000 hektara, podjednako u oba regiona.

Zatajili i jari usevi

Međutim, ove sezone su svi jari (seju se u proleće) usevi dali neobilčno slab rod i, sledstveno, skroman prihod. Suša je bila žestoka i već peta velika u ovom veku, a praktično je svaka druga sezona sa znatnim manjkom padavina, posebno u vegetacionom periodu, i sa sve vrelijim letima.

Vremenske neprilike su podstakle seljake da se ove jeseni okrenu ozimim usevima, pre svega uljanoj repici, pojedinim usevima za stočnu hranu, ječmu, pa i pšenici. Izvesno je da je za poljoprivednika dobro ne staviti "sva jaja u istu košaricu", odnosno ne sejati samo jare useve.

Ozimi usevi izbegavaju sve bezvodniji vegetacioni period jarih useva. Stoga možda i nije iznenađuje da će se pšenicom ove jeseni zasejati oko 580.000 hektara.

Ne pomaže ni damping

Problem će, naravno, biti ne samo niska cena, već i otežana prodaja pšenice. Vest da je na Kosovu ovih dana uvedena taksa od 40 evra po toni na kupovinu brašna iz Srbije jasno pokuzuje da sve teže prolazimo i na našem tradiconalnom tržištu.

Pokušali smo da dampingom, cenom ispod proizvodne, prodajemo brašno i - nije uspelo. Posle Slovenije, polako nas napuštaju i kupci iz BiH i Crne Gore. Zahtevaju bolju pšenicu.

Zaboravili na kvalitet

Tu je poenta. Pošto je godinama uzgajao pšenicu bez profita, seljak nije obraćao pažnju na kvalitet. Birao je nezahtevnu i rodniju sortu, bez obzira na kakvoću zrna.

Koristio se "tavanskom pšenicom" za setvu. Država nije podsticala razvrstavanje pšenice po kvalitetu, pa se celokupna prodavala po ceni najslabije. Praktično se pšenica iz Srbije unapred tretirala kao stočna i prodovala po 15 do 50 evra nižoj ceni u odnosu na realan kvalitet.

Samo neupućene iznenađuje da su vodeći u ovakvom pristupu bila neki od ratara koji obrađuju više od 200 hektara njiva. Računali su na rod sa velike površine i lobirali da država subvencioniše visok prinos.

Prosečni paori su se pobunili i izašli sa zahtevom subvencionisanja kvaliteta pšenice, te podsticaja da se u silosima razvrstava prema kvalitetu, kako bi se i prodavala, a ne kao stočna.

Žuriti polako

Mada nesklona premiranju ratarskih useva, Vlada Srbije je sve bliža odluci da podstakne sejanje sorti najvišeg kvaliteta. Lošija ne samo da se na svetskom tržištu prodaje po ekstremno niskoj ceni, već je pitanje hoće li se uskoro uopšte i moći plasirati.

Dodatni razlog je i lansiranje četiri, pet veoma kvalitetnih novih sorti iz novosadskog Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, dok je još nekoliko u postupku registracije. Premiranje kvaliteta će podstaći i učiniti tržišnijim uzgoj i prodaju pšenice.

Međutim, pitanje setve našeg glavnog hlebnog useva i dalje će biti aktuelno. Ishrana balkanskih društava je u (pre)velikoj meri zasnovana na pšenici, koja se doživljava i kultnom u svesti ovdašnjih i proizvođača i običnih ljudi.

Stoga u podešavanju setvene strukture ovdašnjeg agrara valja biti odlučan, ali i oprezan.