Privatizacija Telekoma, EPS-a i komunalnih preduzeća gura nas u proleterijat

Piše: Miroslav Samardžić

Privatizacija je vođena neoliberalnom doktrinom po kojoj je tržišna razmena vrednost po sebi, kadra da upravlja svim ljudskim aktivnostima. Neoliberali tvrde da javno vlasništvo uvek vodi ka neefikasnom upravljanju, rasipanju resursa, korupciji, zanemarivanju interesa potrošača, da nije u stanju da obezbedi kvalitetnu ekspertizu i da ne podstiče inovacije.

Gde god je to moguće, treba uspostaviti pravo na privatno vlasništvo i omogućiti da autonomno tržište svojim automatskim samoregulatornim mehanizmima alocira resurse. Prirodni resursi moraju biti tretirani kao ekonomski, roba kao i svaka druga.

Levica u ovakvim konceptima vidi pokušaj neograničene pljačke javnih i prirodnih resursa. Privatizacija različitih oblika javnog vlasništva deo je globalne ekspanzije kapitala kojom se kreiraju nove mogućnosti za proizvodnju profita, pljačkanje zajedničke imovine i uspostavljanje privatne kontrole nad prirodom.

Čak i klasični i neoklasični ekonomosti priznaju da postoje dobra i usluge koji se ne mogu distribuirati na tržištu u robnoj formi, kod kojih potrošnja nije individualna. Radi se o situaciji nerivalske potrošnje, potrošnja jedne osobe ne ometa drugu da istovremeno troši isti resurs.

Kod ovakvih dobara postoji problem određivanja cene, dobra se ne mogu razbijati u manje jedinice i prodavati. Ovakva dobra nazvana su javna dobra, njih obezbeđuje javna vlast, a troškovi se plaćaju iz javnih sredstava. Takva dobra su, na primer javna rasveta, javna bezbednost i sl.

Neoliberali tvrde - gde god je to moguće, treba primeniti robnu formu i cenovni mehanizam.

Na levici se pojam javnog dobra shvata mnogo šire. Društvo kroz demokratske procedure treba da utvrdi koje javne ciljeve želi da ostvari kolektivnom akcijom, koja dobra su od ključnog značaja za opstanak zajednice. Pristup ovakvim dobrima ne sme da bude na tržištu, na osnovu platežne sposobnosti.

Takva dobra moraju se izuzeti od tržišnih zakona ponude i tražnje i moraju biti dostupna svima. Društvo ne sme dozvoliti da ljudi (i druga živa bića) umiru od žeđi zato što nemaju novca da kupe vodu.

Ukoliko se robno-novčani odnosi univerzalizuju i ukoliko se ponište sve društvene veze koje ne počivaju na novčanim transakcijama, društva propadaju. Civilizovana zajednica ne može da postoji ukoliko zdravstvena zaštita, kultura i obrazovanje nisu dostupni svima. Ne može se vrednost svih dobara izraziti novčanom cenom.

Prodajom javnih giganata kao što su EPS i Telekom, Srbija ostaje bez privredne infrastrukture preko koje može da utiče na ekonomski razvoj i da vodi smostalnu ekonomsku politiku.

Privatizacija predstoji i lokalnim komunalnim preduzećima. Izmenama Zakona o komunalnim delatnostima izvršenim krajem 2016. utvđeno je da komunalnu delatnost mogu obavljati javno preduzeće, privredno društvo, preduzetnik ili drugi privredni subjekat.

Privatizacijom javnih preduzeća javni monopoli se pretvaraju u privatne, a ne stvara se tržište. Javne monopole moguće je držati pod demokratskom kontrolom, privatni monopolisti nastoje da povećavaju cene tako što ucenjuju potrošače koji nemaju slobodu izbora.

Tako ćemo ubrzo u Srbiji imati potpuno primenjen neoliberalni model organizacije privrede u kome će vlasništvo nad najvrednijim prirodnim i privrednim reusursima biti u rukama stranih kompanija, a domaće stanovništvo biće u potpunosti proletarizovano.

Da bi javna preduzeća služila javnim ciljevima iz njih moraju biti isterane političke stranke. Partijske oligarhije već su izvršile divlju privatizaciju javnog sektora, tako što je on pretvoren u rezervoar privilegija za stranačke prvake i njihove pristalice i glavni izvor korupcije u društvu.

Masovna mobilizacija stanovništva, na levim političkimm platformama, je neophodna da bi javni sektor ponovo služio većini društva, a ne privatnim interesima.