Dopunski rad lekara - najkoruptivnija oblast srpskog društva

Piše: dr Draško Karađinović

Sredinom prošle decenije usvojeni su sistemski zakoni iz oblasti zdravstva koji nisu predstavaljali pomak u refomisanju zdravstva opterećenog kolektivističkim organizacionim modelom nasleđenim iz vremena dominacije socijalističke dogme. Umesto deregulacije i liberalizacije, novi zakoni su nametali formiranje dodatnih birokratskih struktura i procedura i predstavljali su anhronizam u potpuno promenjenom društvenom i ekonomskom ambijentu koji je težio građanskom i liberalnom modelu ustrojstva države.

Ipak, jedan član Zakona o zdravstvoj zaštiti, član 199. je i tada izazvao snažnu polemiku, kako u Skupštini, tako i u javnosti. Taj član je, prvi put u istoriji srpkog javnog sektora, omogućavao lekarima zaposlenim u državnom zdravstvu da istovremeno mogu da obavljaju "dopunski" rad u kao privatnici.

Drugim rečima, lekar zaposlen u javnoj službi finansiranoj iz budžeta je u radno vreme radio u državnoj bolnici, a posle podne je mogao da bude privatnik koji radi za svoj račun u istoj delatnosti. Izneti argumenti protiv legalizacije konflikta interesa su ukazivali da takva zakonska norma vodi u urušavanje principa na kojima počiva javni sektor i da će imati vrlo negativne posledice po zdravstveni sistem.

Po analogiji i radi ravnopravnosti službenika finansiranih iz budžeta onda bi npr. trebalo omogućiti i da sudija bude posle podne advokat, a carinik špediter. Na štetne aspekte legalizacije konflikta interesa privatni sektor je ukazao Svetskoj banci, koja je tih godina kroz više projekata bila akter odlučivanja u srpskom zdravstvu, pa se na zahtev ove institucije u istom Zakonu našao i član 277. koji je vremenski ograničavao rok trajanja čl. 199 na tri godine.

Zdravstveni zakoni su usvojeni krajem decembra 2005. godine, a štetni efekti su se ubrzo pojavili. Tako je ukupna potrošnja za zdravstvo u Srbiji od 10,6% BDP ubedljivo najveća u regionu pošto susedi troše između 5,5-8% BDP i to sa sličnim ili boljim zdravstvenim pokazateljima (Rumunija troši 5,5% BDP, Bugarska 7,5% BDP, Makedonija 5,6% BDP...). Ukupni rashodi za zdravstvo Srbije, dakle zbir sredstava iz javnih finansija i ličnih plaćanja, prelazi tri milijarde čime u relativnom iznosu daleko nadmašujemo zemlje u okruženju o čemu više možete čitati OVDE.

Šest štetnih posledica po džep građana

To je lako objašnjivo jer pacijent u Srbiji, dva puta plaća istu uslugu, jednom preko obaveznog zdravstvenog doprinosa od 10,2% na bruto platu, a drugi put iz džepa kada odlazi u privatni sektor da dobije uslugu koju je već platio preko doprinosa ali je nije dobio. Štete od legalizovanog konflikta interesa u zdravstvu u protekle tri godine su očigledne i građani ih prepoznaju jer su osetili njihove posledice.

Prvo, dolazi do smanjenja produktivnosti državnog sektora i stvaranja veštačkih lista čekanja. Što su duže liste čekanja pre podne u redovno radno vreme, privatna praksa, odnosno komercijalna "večernja klinika" sa "vanstandardnim uslugama" u državnoj ustanovi biće punija. Osnovni principi javnog zdravstva - jednakost, pravednost, dostupnost - padaju u vodu za većinu osiguranika koji ne mogu ponovo da plaćaju.

Drugo, zatvara se tržište rada: isti rade na dva-tri mesta, što nezaposlenim mladim lekarima bitno smanjuje mogućnost dobijanja posla.

Treće, zaustavlja se razvoj zdravog privatnog sektora, jer veliki broj privatnih ordinacija, posebno u univerzitetskim gradovima, funkcionise na parazitskom poslovnom modelu prevođenjem pacijenata preko državnih lekara-konsultanata.

Četvrto, dvojni rad državnih lekara onemogućava refundaciju miliona pacijenata privatnog sektora od strane RFZO, iako i ti pacijenti plaćaju obavezni doprinos. Iz ugla osiguranja, to je logično. Zašto bi osiguranje dva puta plaćalo istog lekara, i to jednom kroz platu u bolnici, a drugi put kroz nadoknadu u privatnoj praksi, i to za uslugu koju je već bio dužan da pruži osiguraniku? Ovim apsurdom ujedno se blokira integracija 8.000 privatnih ordinacija i apoteka u sistem obaveznog finansiranja, čime se Srbija dodatno udaljava od modernog konkurentnog zdravstva i standarda EU.

Peto, odbijanje RFZO da refundira osiguranika koji plaćaju lečenje iz džepa, najčešće usled nemogućnosti da dobije blagovremenu/kvalitetnu uslugu u državnoj ustanovi, dovodi do neprihvatljive pravne i finansijske diskriminacije.

Šesto, iskrivljeni mehanizmi ponude i potražnje u zdravstvu usled koruptivnog podsticaja dovode do enormnog rasipanja i pogrešne alokacije oskudnog resursa. Međutim, iako su ove štetne posledice pokazale svu opravdanost kritike čl. 199, snažne interesne grupe povezane sa tada vladajućiim političkim stranakama, uprkos javnom upozorenju su u Skupštini Srbije uspeli da izmene Zakon o zdravstvenoj zaštiti u svoju korist.

Evropa zna za legalizovanu korupciju u srpskom zdravstvu

U oktobru 2010. godine, umesto ukidanja koruptivnog čl 199. kako je bilo predviđeno prvom verzijom Zakona o zdravstvenoj zaštiti, ukinut je član 277. koji je trebao da zabrani privatni dopunski rad javnih službenika u zdravstvu. Poslanici tada vladajuće većine na sednici Odbora za zdravlje su, uprkos argumentovanog upozorenja, glasali za koruptivnu izmenu Zakona.

Stanje legalizovane korupcije u zdravstvu je i zvanično konstatovano u odgovoru Vlade RS na Upitnik EK za Poglavlje 23 (pitanje 36) gde je ova oblast ocenjena kao prva po korupciji u javnom sektoru. I Evropski parlament je u svojoj Rezoluciji br. B7-0188/2012 o napretku Srbije u procesu evrointegracija izrazio zabrinutost zbog sistemske korupcije u zdravstvu Srbije.

Organizacije koje vrednuju kvalitet zdravstvenih sistema u Evropi već godinama ocenjuju Srbiju slabim ocenama i svrstavaju je među poslednje države po kvalitetu usluga i zadovoljstvu pacijenata uz isticanje činjenice o nesrazmerno visokoj potrošnji praćenoj slabim zdravstvenim rezultatima. Rešenja u stimulaciji najproduktivnijih odnosno najrizičnijih medicinskih specijalnosti postoje u više zemalja sa Bizmarkovim zdravstvenim sistemom (Nemačka, Holandija, Švajcerska...) i u tom pravnom okviru bi trebalo i srpsko zdravstvo da traži način nagrađivanja svojih kliničara. A to podrazumeva ukidanje čl. 199 i redefinisanje modela stimulisanja koji se ne bazira na lažnom egalitarizmu.

Nažalost, uprkos svih ovih konstatacija i upozorenja o koruptivnom i štetnom karakteru ovog člana Zakona o zdravstvenoj zaštiti proteklih godina, ni ministarstvo zdravlja u mandatu 2014-2016 nije pokazalo nameru da ukine legalizovan konflikt interesa. Krajem 2015. godine došlo je do ponovne izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti gde su i dotadašnja formalna i sporedna ograničenja za čl. 199 ukinuta tako da ova štetna norma dobija još veći koruptivni kapacitet.

Treba napomenuti da su ovakve  izmene zakona suprotne ciljevima Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije usvojene 2013. godine gde se u odeljku 3.7. o zdravstvu jasno naglašava neophodnost uklanjanja rizika konflikta interesa javnih službenika u sistemskim zakonima kao i pratećem Akcionom planu za sprovođenje nacionalne strategije. Navedeno postupanje zdravstvenih institucija zabrinjava jer dodatno otežava otvaranje pregovora o Poglavlju 23 kao ključnom za borbu protiv korupcije.

Stoga i zahteva posebnu pažnju svih zainteresovanih domaćih i inostranih činilaca za proces evropskih integracija Republike Srbije.