Očajni radnici u Srbiji ćute, trpe i pristaju na sve

Pa je tako javnost nedavno mogla da čuje u medijima da su radnici završili na poligrafu, da moraju da nose pelene na radnom mestu, rade u u halama na plus 35 stepeni Celzijusovih i padaju u nesvest...

Samo po sebi nameće se pitanje gde je granica ugrožavanja prava radnika u Srbiji i da li to što postoji velika armija nezaposlenih daje ikom pravo da se prema zaposlenima kao lako zamenljivim ponašaju onako kako u svojim državama ne bi smeli ni da pomisle.

Lider Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović smatra da nema donje granice ugrožavanja prava radnika u Srbiji, jer ljudi očajni u potrazi za poslom pristaju na sve, pa i na ponižavanje o kojem se retko u javnosti i priča. Da zlo bude veće, ističe Orbović, u većini stranih kompanija u kojima se pominje kršenje radničkih prava, nema sindikalnog organizovanja pa samim tim ni sindikalne centrale ne mogu da reaguju i da brane one koji nisu njihovi članovi.

"Tamo nema sindikalnog organizovanja. Ljudi se plaše da uđu u sindikat, zato što im se automatski preti otkazom", tvrdi Orbović.

Liderka ASNS Ranka Savić objašnjava za "Dnevnik" da razume zalaganje i želju Vlade da u Srbiju dođe sve više stranih investitora, ali ne razume zašto onda država ne vodi računa o položaju zaposlenih u tim kompanijama.

"Da li oni kojima smo svi dali subvencije imaju pravo da ponižavaju naše građane zabranom odlaska u toalet za vreme radnog vremena? Uostalom, da li se tako ponašaju u svojim zemljama? Sigurno ne. Krivac za ovakvo stanje su nadležni državni organi koji zatvaraju oči pred ovim problemom, koji tolerišu kršenje Ustava i Zakona o radu, i ne reaguju na upozorenja sindikata da je na snazi apsolutna zabrana formiranja sindikata u mnogim stranim kompanijama", objašnjava Ranka Savić.

Da li zato što su poslednjih nedelja na lošem glasu samo strane kompanije, odnosno strane gazde, ili zato što oni cene srpskog radnika, Unija poslodavaca Srbije ovoga puta je na strani zaposlenih, pa tako Nebojša Atanacković, predsednik domaće poslodavačke organizacije, ističe da je država, kada je sa stranim kompanijama ugovarala posao, dala preteranu slobodu.

"Sigurno da država ne stoji iza toga da kaže "zaposlite vi naših 1.000 državljana, a mi ćemo vam dati da sa njima radite šta hoćete" – to sigurno nije tako. Ali, strani investitor dolazi s idejom da ostvari maksimalni profit, da će plate biti najniže, ali da će produktivnost biti zahtev da se svaki minut na poslu maksimalno iskoristi. Problem je i to što se o kršenju osnovnih ljudskih prava čuje tek kada neki radnik ostane bez posla u toj kompaniji, a dok su na njemu većina ćuti i trpi", rekao je Atanacković.

Po oceni Dragoljuba Rajića iz Mreže za poslovnu podršku, problem je u tome što kod nas dolaze, kako ih naziva, "ukleti investitori", odnosno oni koji su napustili drugu državu u potrazi za jeftinijom radnom snagom.

"U 72 grada i opštine u Srbiji ne postoji nijedno srednje ili veliko preduzeće, svi su mali privrednici. Takve kompanije, kada dođu u neki grad, neretko budu jedine u tom mestu i oni koji su pomogli da oni dođu ne žele ili ne smeju da se zameraju rukovodstvu, kako oni ne bi otišli iz opštine. Država bi morala da ima češće redovne kontrole, a osim toga nijedna vlada u Srbiji u proslednjih 15 godina nije imala koncepciju privrednog razvoja, već je samo jurila za investitorima", smatra Rajić.

Opširnije o ovoj temi na sajtu Dnevnika.