Fitilj strpljenja i tolerancije u Srbiji dogoreo

"Suprug pretukao ženu pa je bacio sa terase", "Žena ubila majku, oca i brata sekirom", "Brat iskasapio sestru pa pokušao samoubistvo", samo neki od naslova iz srpskih medija u poslednja dva dana. Pored svoje tabloidiziranosti oni pokazuju i da je svirepost maltene postala svakodnevnica.

Koordinatorka Savetovališta protiv nasilja u porodici Vesna Stanojević podseća da je od početka godine ubijeno 25 žena i troje dece, te da brojnost žrtava u poslednjih nekoliko dana govori da Srbija ima veliki problem sa porodičnim nasiljem.

"Mislim da su ubistva brutalnija, teža i da se dešavaju na najgori mogući način koji se inače pominje u izvešatajima i naukama koje se time bave", prokomentarisala je ona za Tanjug.

O brutalnosti govori i to što je devet od 25 žena ubijeno vatrenim ozužjem, dok su ostale ubijene na najgori mogući način - sekirama, noževima, prebijanjem. Psihijatar Milan Milić kaže da je povećan broj brutalnih ubistava posledica nemaštine i krize koja predugo traje u Srbiji, te da ne možemo beskonačno biti "adaptabilni".

"Mi nismo Uzbekistan ili Mongolija, već smo na pragu Evrope koja odavno živi lepo. Suviše nam je to blizu da bismo mogli da živimo u miru sa nekim nemanjima, frustracijama za sve ono što nama treba. Taj prag Evrope je ono što nas čini nemirnim, sa mnogo strahova, besa", rekao je Milić.

On dodaje da ljudi često ne prepoznaju da imaju mentalni problem, porodica nekada ne vidi, neće ili ne sme da se uključi, okolina takođe. Za one koji su lečeni u prihijatrijskim ustanovama zdravstveni sistem nema dovoljno razvijenu mrežu kako bi ih pratio.

"Treba da postoje centri za mentalno zdravlje koji bi radili neku vrstu patronaže i kontrole pacijenata koji su lečeni, a sve u dogovoru sa socijalnim službama", smatra Milić.

Pojašnjava da lečeni pacijenti obično ostaju prepušteni sami sebi ili najužoj porodici, koja je neretko disfunkcionalna, te bi društvo moglo mnogo više da ide ka potencijalnim riziko faktorima, od praćenja lečenih pacijenata do boljeg pristupa nekoj vrsti pomoći.

"Trebalo bi vratiti psihijatre u domove zdravlja, a koji su ukinuti. Takođe, sve službe koje dolaze posle lečenja moraju da budu efikasne - sud, policija, socijalne službe", naglašava Milić za Tanjug.

On dodaje da je mentalno zdravlje u Srbiji zapostavljeno i da treba tek da dođemo do tog nivoa da bude podjednako važno kao i fizičko zdravlje.

"Izjednačavanje mentalnog i fizičkog zdravlja se dogodilo u razvijenim zemljama. U šali kažemo da svaki Amerikanac ima svog psihijatra. Mi taj nivo nismo dostigli. Kod nas su još uvek psihijatrija i mentalno zdravlje na kraju", zaključio je Milić.