Stranci, (ne)poželjni zakupci

Ako je o ovom drugom slučaju reč, odmah se postavlja pitanje da li je uloga dobre države da svoje građane drži u siromaštvu. Odnosno, zašto bi država svoje građane prisiljavala da zarade manje ako mogu da zarade više. A ne dozvoljavajući strancima da kupuju zemlju od privatnih lica, država nesumnjivo smanjuje broj zainteresovanih kupaca, dakle smanjuje konkurenciju. Što je još gore, iz konkurencije izbacuje bogatije kupce, tj. potencijalno bolje platiše. Sve to dovodi do pada cene po kojoj se zemlja prodaje. Dakle, građani gube, a gubi i država, jer se manje novca po osnovu poreza na promet uliva u njenu kasu.

 

Ova logika važi i za državnu zemlju. U stvari, kada se traži zabrana prodaje zemlje strancima, onda se po pravilu i misli na državnu zemlju. Ovih dana je ta tema ponovo aktuelizovana. Najpre je sa tim zahtevom u javnost izašla Liga socijaldemokrata Vojvodine, onda je toj tezi – o štetnosti prodaje zemlje strancima – preko uticajne Politike stigla podrška iz Instituta ekonomskih nauka (IEN), a zatim je isti zahtev u Skupštini Srbije ponovio i lider, još uvek Pokreta, uskoro valjda i partije, Dosta je bilo. Povod za ovu priču pronađen je u činjenici da 1. septembra prestaje da važi zabrana strancima da kupuju zemlju u Srbiji. Preciznije, stupa na snagu odredba Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju kojom se strana pravna i fizička lica izjednačavaju sa domaćim. U stvari, čisto formalno-pravno, aktuelno uzbuđenje je potpuno nepotrebno, štaviše besmisleno. Jer, tu zabranu su stranci i do sada mogli jednostavno izbeći tako što su u Srbiji osnivali svoju firmu, koja je, kao što je poznato, domaće pravno lice i mogli su da kupuju zemlju do mile volje. Ko je hteo, tu prepreku je, dakle, lako preskakao. I – da li ste primetili, poštovani čitaoci, da su stranci navalili da kupuju našu zemlju? Niste, naravno. Jer niste ni mogli, pošto jagme nije ni bilo. Naprotiv, zbog vrlo neizvesnih ekonomskih (uključujući visoku korupciju) i političkih prilika (pogotovo što nisu mogli biti sigurni da sutra njihova zemlja neće osvanuti, ne u Evropskoj, nego u Evro-azijskoj uniji) oni nisu pokazivali praktično nikakav interes. Što je, pak, i omogućilo ono protiv čega se navodno protivnici prodaje zemlje strancima bune – da nekoliko ljudi, tzv. tajkuna, dođe (kupovinom ili zakupom) do 20-30 hiljada hektara.

 

U stvari, glavni problem sa zemljišnom politikom u Srbiji od dvehiljadite na ovamo (kao i ranije, još od 1945, da prethodno razdoblje ostavimo po strani) jeste – suspenzija, nepoštovanje tržišta. Kada je država, tačnije politička vlast, poštovala tržište, kao što je recimo bilo prilikom organizacije tendera za zakup zemlje, tada su do zemlje dolazili oni koji su mogli i umeli da je najbolje iskoriste. I to je dovelo do toga da danas u Srbiji, pre svega u Vojvodini, ima nekoliko desetina hiljada ozbiljnih poljoprivrednika, koji obrađuju od nekoliko stotina do nekoliko hiljada hektara, na njima ostvaruju evropsku produktivnost i koji su podigli izvoz do nezabeleženih visina. Njima ni danas ne treba državna zaštita od stranaca, nego zaštita od pogrešne državne agrarne politike.

 

Kada je, pak, država pribegavala raznoraznim lex specialisima, kao što je uradila sa Al Dahrom, i kao što namerava da uradi sa Tenisom, rezultati su bili (i biće) porazni i po seljake i po radnike, a i za "poštenu inteligenciju". Ni to, međutim, verovali ili ne, nije najgore. Jer, vlada je uspela da dodelu privilegija i izbegavanje konkurencije ugura u regularnu zakonsku formu tako da će to ubuduće biti potpuno legalno. Reč je, razume se, o prošlogodišnjim izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu kojima je propisano da će "30 odsto zemljišta u svakoj opštini moći da se po prioritetu izdaje u zakup pravnim licima koja imaju najbolji poslovni plan".

 

E, upravo ovih dana održana je prva, valjda "konstitutivna" sednica Komisije koja će time da se bavi. Članovi komisije su ministri poljoprivrede Branislav Nedimović, privrede Goran Knežević i finansija Dušan Vujović. Misli li neko da će ti ministri time stvarno da se bave? Neće. A i zašto bi? To zaista i nije posao minist(a)ra. Ali zato ima ko hoće. To su, kako se već glasno priča po kuloarima Nemanjine 11 – Dragan Glamočić, savetnik premijera Vučića za poljoprivredu i Marjan Rističević, visoki dužnosnik SNS-a i predsednik skupštinskog Odbora za istu oblast. To će biti, ako je tačno, još jedan mehanizam da se zemlja dodeljuje ne po tržišnim kriterijumima, tj. na osnovu cene koju je neko spreman da plati, nego po političkim i drugim vezama.

 

Ali, neće biti ništa bolje ni ako se ispostavi da je sve to rekla-kazala. Nije ovde "kadrovsko pitanje" ni najvažnije. Ključno je ovo: možete li da zamislite bilo koga ko izdaje zemlju u zakup, pa zakupca pita, ne koliko će da plati zakupninu, nego kakav mu je biznis plan. Princip, dakle, po kome se zemlja dodeljuje u zakup suprotan je ne samo ekonomskoj logici, nego i zdravom razumu. Tako da ni najsavesniji primenjivači ovih pravila to neće moći da isprave.

 

Ostatak pročitajte na sajtu Peščanika.