Demografski kolaps, više deka nego unuka

Piše: Živan Lazić

Nedavna vest da se broj stanovnika u malenoj Letoniji za dvadesetpet godina sa 2,6 smanjio na samo 1,9 miliona stanovnika šokantna je za građane ove zemlje.

U pitanju je očajno niski natalitet, tek 1,56 deteta po ženi, a za običnu reprodukciju neophodno je 2,16 deteta. Grozan trend dodatno pospešuje odlazak na rad u razvijenije zemlje, pre svega mlade, najvitalnije, grupacije.

Evropska boljka

Nagli gubitak stanovništva, uglavnom iz istih razloga, statistika registruje kod većine naših suseda. Tako je Bugara neposredno posle raspada Sovjetskog Saveza i Varšavskog ugovora bilo 8,6 danas 7,1 milion, dok je u Mađarskoj broj žitelja sa 10,3 snižen na 9,35 miliona.

Hrvatska je spala na samo 4,2 miliona, dok se 19,8 miliona Rumuna sa setom seća dana kada ih je bilo 23 miliona.

Srbija je pre četvrt veka imala 8,15 miliona, dok je na poslednjem popisu, 2011. godine, evidentirano tek 7.140.000 stanovnika, a i kasnije je broj umrlih na godišnjem nivou za oko 33.000 veći od broja rođenih. U našem slučaju valja dodati i godišnji odlazak preko 40.000 mladih na rad u inostranstvo.

Deka više od unuka

Brojke su stravične i jasno ukazuju na snažan, teško zaustavljiv, demografski kolaps. Stvar izgleda još crnje u direktnom suočavanju sa sopstvenim bližim okruženjem, selom ili gradskim kvartom.

Stanovnici novosadske Mesne zajednice "Sava Kovačević" i nakon više od šest godina dobro se sećaju šoka koji su doživeli kada su pogledali upućen im kraći dopis, zapravo svojevrsnu ličnu kartu njihovog kvarta. Na dan 13. aprila 2010. godine, od 5.618 stanovnika samo je 763 mlađe od osamnaest godina, dok je čak 917 starije od sedamdeset.

Deda i baba je za petinu više ud unuka, dok bi po negdašnjim statistikama trebalo da je mlađanih za trećinu više od najstarijih. Zapravo, jako je malo da samo 13,6 odsto ukupnog stanovnika bude ispod osamnaest godina, obično je u najmlađem uzrastu između 24 i 27 odsto populacije.

Upola manje beba

Koliko je depopulacija u Srbiji kontinuirana, pokazuje poređenje nataliteta sa prethodnim decenijama. Posle Drugog svetskog rata nastupio je "bejbi- bum" period i godišnje se, bar prvih dvanaestak sezona, rađalo između 96.000 i 105.000 beba; unazad petnaestak godina natalitet je, međutim, samo 62.500 i 64.500 novih stanovnika Srbije.

Statistika beleži još jedan trend nepovoljan za održanje demografskog balansa: već dve i po decenije polovina devojaka napuni trideset godina, a bez poroda. U ovakvim slučajevima, žene se retko odlučuju da imaju više od jednog deteta, pa je izvesno da će trend depopulacije trajati još duže vreme.

Na osnovu ovakvih naznaka demografi prognoziraju da će za najviše dvanaest godina prosečna starost stanovnika Srbije sa trenutne 42,5 narasti na 47 godina. Već danas Srbija je među pet država sa najstarijim stanovništvom. Sa godinama pristižu i povećane potrebe za uslugama lekara, apotekara, socijalnih službi, pa ljudi sve češće razmišljaju i o penziji.

Iskušenje međugeneracijskog dogovora

Nevolja je, pak, što starosna disproporcija stanovništva otežava funkcionisanje svakog sistema, svake institucije, zasnovane na međugeneracijskoj solidarnosti.

Možda je održivost penzijskog sistema i prva na ispitu. Već sada se za isplatu penzija putem doprinosa (26,3 odsto na bruto zaradu) prikupi tek 63 odsto neophodnih sredstava, ostatak se dopunjuje iz državnog budžeta. Među razvijenim zemljama - koje se i same suočavaju sa sličnom, ali manje izraženom problematikom - budžetska dopuna ne prelazi trinaest, a cilj je da se održi na manje od deset odsto.

Srbija nije jedina u kojoj funkcionisanje penzionog sistema počiva na spremnosti mlađih generacija da za isplatu penzija iz budžeta izdvajaju znatno više nego što se predviđalo i nego što je uobičajeno. Kako se sa pogoršanjem demografske krivulje isplata penzija stalno otežava, zahtevajući sve veću budžetsku dopunu, pitanje je hoće li penzioni sistem opstati u ovakvom ili, čak, bilo kakvom obliku.

Manjak stanovništva

Račinuca je jednostavna. Standardni državni penzioni sistemi zasnivaju se na postavkama klasičnog Bizmarkovog modela i podrazumevaju da je broj uplatilaca u fond bar trostruko veći od broja korisnika, penzionera.

Kako je u nas 1.746.000 penzionera, trebalo bi da je zaposlenih i onih koji sami sebi uplaćuju penziono, trostruko veći, preko 5,2 miliona uposlenih. U osnovi računice je statistička procena da bi u uzrastu od 20 do 65 godina moralo biti bar trostruko više ljudi nego u uzrastu iznad 65 leta. 

Jasno je da Srbija nema dovoljno žitelja. Pri tome, još i aktuelni trendovi ustaljuju mnogo nepovoljniju raspodelu stanovništva.

Posledica je otežavanje, do onemogućavanja, funkcionisanje postojećeg penzionog sistema. Stoga su nužne korenite izmene, a da bi do njih došlo mora doći do nove međugeneracijske saglasnosti, pri čemu svaka grupacija mora imati u vidu nove demografske činjenice.