Kolonizacija bez vojske - poslednji čin svođenja Srbije na "banana" državu

Piše: Živan Lazić

Novoizabrani predsednik države često ističe da je lično otvorio 55 novih fabrika u Srbiji, a da je tokom njegovih premijerskih mandata, za nepune tri godine, otvoreno 125.000 novih radnih mesta. Ako se ostane samo pri ciframa, moglo bi se zaključiti da je reč o lepom uspehu.

U Srbiji ne samo da se dugo nisu otvarali novi proizvodni pogoni, već je i ideja (re)industrijalizacije godinama doživljavana kao nešto anahrono, demode. Prethodni premijeri su se previše oslanjali na razvoj usluga, te su inostrani investitori ovde otvarali banke i šoping centre.

Pristigli finansijeri su pozajmljivali novac kojim su naši građani kupovali uvoznu robu. Većina onu iz Kine, sa Tajvana ili Vijetnama... Veštiji u tranzicionim vremenima luksuzniju.

Otrežnjenje iz Eurostata

Sa druge strane, kupovina počiva na razmeni, odnosno mora se nešto i nuditi na prodaju da bi se imalo čime pazariti. U tom smislu se zaokret ka proizvodnoj sferi može smatrati korisnim.

Pogledajmo, međutim, kakvi su nam proizvođači pristigli. Statistika Eurostata morala bi nas otrezniti; u Srbiji je godišnji medijal zarada 2.590 evra, odnosno polovina stanovnika Srbije godišnje zarađuje ispod ove svote, druga polovina iznad. Slikovitije kazano, svaki drugi zaposleni u nas ima mesečnu neto zaradu nižu od 216 evra.

Naravno, Evrostat je obuhvatio i primanja preduzetnika i zaposlenih u njihovim radnjama i fabrikama, koje Republički zavod za statistiku isključuje u svojim, po svaku aktuelnu vlast neobično povoljnim, analizama. Kako se ovaj pokazatelj već godinama ne menja, izvesno je da radna mesta u novim pogonima nisu ozbiljnije podigla zarade.

Poplava lon poslova

Ne čudi. Po strukturi novih fabrika vidi se da su u pitanju firme sa proizvodima najnižih stepeni finalizacije. Dominiraju proizvođači autokablova i čarapa, ima i pogona u kojima se više sklapaju nego proizvode ostali jednostavniji delovi za autoindustriju ili tekstilnu robu.

Što je još gore, ni u toliko nisko finalizovanoj proizvodnji ovdašnji pogoni ne rade celovitije proizvodne cikluse, već uglavnom samo segmente u kojima se zahteva visok udeo fizičke, najjednostavnije, radne snage.

Reč je o takozvanim lon poslovima, kada se u fabriku donesu i sirovine i materijali, a radnici samo najjednostavnijom ručnom operacijom dovrše jednostavan posao. U pogone autokablova se donesu i žica i plastika, dok radnik provlačenjem na donetoj mašini iskrivi žicu i potom je obmota plastikom.

Decenijama smo gledali kako svetske kompanije takve poslove izmeštaju u latinoameričke i dalekistočne države, koristeći se tamošnjom, isticali smo, nerazumno jeftinom radnom snagom.

Bedne zarade

Sada se jeftini, često prljavi i grubi, poslovi premeštaju nama; svakom kritičnijem jasno je da tonemo ka zemljama Trećeg sveta.

Nekada smo govorili da naši stručnjaci i radnici, posebno zdravstvenih, tehničkih i tehnoloških zanimanja, zadovoljavaju visoke standarde i rade u vrhunskim proizvodnjama, danas nam poslodavci pri zapošljavanju kao kriterijume uzimaju osetljivost prstiju i sposobnost dugog stajanja, kako bi radnici mogli raditi jednostavnije poslove duže i od deset sati kontinuirano.

U takvim pogonima zarade su bedne, profit još manji, pa su i pripadajući porezi i doprinosi minimalmi, a ponekad država, kako bi "privukla ulagače", oprašta na određeni rok ove obaveze, kao i opština lokalne takse. Osim plata, skromna su i druga davanja ovakvih preduzeća.

Ništa neočekivano, jedina osnova njihovog postojanja je što niža cena rada i plaćanje što manje dažbina.

Prilagođavanje škole lon investitorima

Sa 216 evra mesečno, pa makar u jednoj proširenoj porodici radilo i tri, četiri osobe i pristizalo toliko "plata", ne može da se živi, jedva da se i preživljava uz bar povremeni dodatni rad. Zato se ovakvi pogoni i otvaraju u manjim gradovima, kako bi radnici popodne i vikendom zarađivali i na sezonskim poljoprivrednim poslovima.

Posebno je pitanje kako će ovi ljudi živeti sa 115 evra penzije, koliko bi im pripadalo po našem, ali i bilo kom evropskom, penzionom sistemu.

Jedno vreme se govorilo da je u pitanju samo prvi korak (re)industrijalizacije, posle kog sledi dolazak boljih i profitnijih industrija. Stvari se, međutim, ustaljuju, a mi poklušavamo da se totalno prilagodimo novim okolnostima. Čak i naš školski sistem primeravamo skromnijim zanimanjima i sticanju nižih kvalifikacija.

Dualno zaglupljivanje

Priča o dualnom obrazovanju se svodi na sticanja stručne kvalifikovanosti za jednostavne poslove, dok se sticanje opšteg znanja potpuno izostavlja. Ka ovakvoj reformi srednjeg obrazovanja posebno se usmerila Privredna komora Srbije i njen čelnik Marko Čadež.

Nedavno je, inače besposlene, pokrajinske poslanike tri sata gnjavio u Skupštini Vojvodine. Početnih stodvadeset okupljenih brzo su počeli napuštati sesiju, pa je kraj nastupa predsednika dočekalo jedva tridesetak najstrpljivijih.

Pokušaji da se objasni kako će se odlaskom dva puta nedeljno u školu, a tri puta na fabričku praksu "steći veoma primenjivo znanje" bili su neuverljivi. Zapravo, Čadež u vidokrugu ima samo "primenjivo znanje" neophodno za rad u pogonima jednostavnijih tehnologija kakvi su nas preplavili poslednjih sezona.

Kolonizacija bez vojske

U pitanju je tehnika trajnog opstanka ovakvih poslova u nas. Stoga se za njih priprema i buduća radna snaga, i to tako da, nakon dualnog obrazovanja, mladić ili devojka teško da išta drugo može da radi.

U tom slučaju, ne bi ni pokušavali tražiti bolji posao od onog najjednostavnijeg i najbednije plaćenog na lon poslovima proizvođača autokablova ili čarapa.

To bi bila završna etapa svođenja Srbije na banana državu, ili, kako se nekada govorilo, kolonizacija bez vojske, kada će ovdašnja radna snaga za "džidžu" raditi tehnološki jednostavne, ali jednoobrazne i stoga zamorne fizičke poslove.