Da li problematična deca treba da imaju lične pratioce?

Naime, u svetu je odavno prihvaćena praksa da deci sa nekim fizičkim poteškoćama poput kretanja bude dodeljen lični pratilac koji bi im pomagao u obavljanju svakodnevnih zadataka. U Italiji, na primer, sistem je uređen tako da u školama postoje specijalizovani nastavnici, koji u redovnom odeljenju rade zajedno sa redovnim nastavnikom.

U Srbiji, pravo deteta na dodatnu podršku regulisano je Pravilnikom o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu i učeniku koji su zajedno doneli ministri prosvete, zdravlja i rada i socijalne zaštite. U praksi to izgleda tako da postoji komisija sa predstavnicima sva tri sistema koja u saradnji sa roditeljima i ustanovama predlažu dodatnu podršku koja je potrebna detetu.

Oni se vode klasifikacijom po kojoj tri grupe dece imaju potrebu za dodatnom podrškom. To su, dakle, deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, deca sa teškoćama u učenju i deca iz socijalno-ekonomski ugroženih sredina.

Na pitanje da li u tu klasifikaciju spadaju i deca bez fizičkih smetnji ali sa problematičnim ponašanjem, nema jasnog odgovora.

Iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja kažu da oni u svakom pojedinačnom slučaju procenjuju da li je detetu potrebna dodatna podrška i u skladu za mišljenjem i zaključcima donose odluku.

"Potrebe svakog učenika za dodatnom podrškom procenjuje najpre Stručni tim za inkluzivno obrazovanje na nivou predskolske ustanove ili škole, a ako su potrebne dodatne podrške iz ostalih sistema, procenu radi komisija, koja na osnovu Pravilnika, daje mišljenje o potrebnoj dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj ili socijalnoj podršci za svako dete", navode iz Ministarstva.

Da li bi lični pratioci koristili deci sa problematičnim ponašanjem ili bi ih možda još više izolovali od druge dece, nije siguran ni profesor Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Branislav Brojčin. Smatra da bi inkluzija postala besmislena ako bi lični pratilac na neki način odvajao učenika od druge dece.

"Nekoj deci su oni neophodni i to uopšte nije sporno, ali treba imati u vidu da oni mogu ograničavati detetov kontakt sa okolinom. Ako se druga deca obraćaju tom detetu preko asistenta ili čak ako im se nastavnici obraćaju preko asistenta dok zadaju zadatke, onda oni prave zid oko deteta i socijalnu izolaciju i onda se postavlja pitanje čemu inkluzija ako dete ostaje izolovano", ocenjuje Brojčin.

Njihova primarna uloga je, kaže, da pomognu deci sa fizičkim smetnjama u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, kao što je penjanje uz stepenice, da mu spakuju ili raspakuju knjige, da mu pomognu ako ima problema u hranjenju, ali nikako da oni nečemu uče dete.

Šta bi i da li bi uopšte lični pratilac mogao da pomogne detetu koje ispoljava problematična ponašanja, Brojčin kaže, nije siguran.

"Ja ne vidim šta bi on mogao da uradi. On nema kompetencije da spreči neka problematična ponašanja, a da fizički sputava dete, to nije prihvatljivo. Ne vidim svrhu sem u slučaju da tim koji se bavi tim detetom, formira program pa da se onda lični pratilac pridržava smernica", objašnjava profesor Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju.

Sistem u Srbiji ovakav kakav je nije loše uređen, kaže, a idealna situacija, prema njegovom mišljenju, bila bi formiranje tima koji bi ustanovio problem koji postoji u funkcionisanju nekog odeljenja.

"Savremeni pogled na tu problematiku ne vidi dete kao problem, već se bavi time kako da se problem reši i kako da se pomogne tom odeljenju i toj deci i tim roditeljima", rekao je Brojčin.