Jugoslavija odavno nestala, granični problemi nastalih držav(ic)a i dalje traju

Piše: Živan Lazić

Podsetimo, Slovenija je tražila ceo zaliv, uključujući i četiri manja sela na kopnu, uzduž rečice Dragonje. Pravni osnov je zasnivala na tumačenju da je zaliv u Jugoslaviji bio takozvana unutrašnja voda, pa se granični kriterijum određuje prvenstveno tako da lokalni život učini funkcionalnijim.

Hrvatska je, pak, bila mišljenja da Jugoslavija nikada nije povukla liniju međurepubličkih granica na moru, te da se na Piranski zaliv primeni pravilo pomorskog prava. To bi značilo da se od ušća reke Dragonje morska granična linija definiše kao spona do one krajnje tačke zaliva koja je bliža ušću.

Posle dve decenije neuspešnih pokušaja dva suseda da nađu rešenje, spor je prenet na Arbitražni sud u Hagu, koji je odlučio da je Piranski zaliv, ipak, bio unutrašnja voda, te je liniju razgraničenja od ušća Dragonje povukao ka najisturenijoj slovenačkoj tački Piranskog zaliva, trostruko udaljenijoj u odnosu na hrvatsku kotu.. Time je "Dežela" dobila skoro tri čevrtine zaliva, ali ne i morski put do otvorenog mora.

Sud je Sloveniji dodelio i pravo da morski koridor do otvorenog mora, koji pripada Hrvatskoj, koristi za stalna navigarenja, letenja, te postavljanje podzemnih cevi i kablova, kao i za ostale upotrebe po međunarodnim propisima. Pravo Slovenije odnosi se na civilne i na vojne brodove, a Slovenci mogu i jedinicama trećih država dopuštati prolaz, odnosno nadletanja.

Što se tiče kopnene granice uz Istru, sud je stava da sva četiri zaseoka ostaju u Hrvatskoj. Takođe, Stari Gere, vrh Žumbenovske planine, na kome je nekadašnja Jugoslavija izgradila centar za osmatranje pre svega NATO baze u Avijanu, ocenjen je kao hrvatski teritorij. 

Problem može biti činjenica da je važan punkt zauzela slovenačka vojska, a Arbitražni sud se proglasio nenadležnim da proceni može li slovenačka vojska, i pod kojim uslovima, dalje koristiti ovaj vojni centar. Granične nedoumice uzduž pomurskih rečica, sud je rešio tako što je granicu definisao po katastarskoj liniji, sem u gradiću Mursko Središće, gde ide ide sredinom reke.

No, među držav(ic)ama nastalim na razvalinama bivše SFRJ ima još spornih graničnih pitanja. Hrvatska i Srbija se nadgornjavaju oko granice na Dunavu.

Preciznije, sporno je oko 10.000 hektara sa leve i 1.000 sa desne obale Dunava, a problem je iznikao na činjenici da reka u ovom delu neprekidno menja tok i meandrira. Naši susedi se pozivaju na zemljišne knjige iz vremena Austrougarske, Srbija na zakonsko razgraničenja 1945. godine.

Dva možda najznačajnija pitanja su budućnost Šarengradske i Vukovarske ade, ostrvca čija pripadnost direktno zavisi od principa kojim bi se iscrtavala međa. Za petnaest godina postojanja, međudržavna komisija jedva da je održala nekoliko jalovih sastanaka.

Hrvatska ima graničnih problema i sa Bosnom i Hercegovinom, vezanih za Neum, bosanski izlaz na Jadransko more. Sporni su Mali i Veliki Škilj, dva ostrvca, kao i vrh zaliva Klek.

Hrvati zaziru da bi BiH eventualnom izgradnjom luke mogla zagaditi životnu sredinu, što bi se katastrofalno odrazilo na jadranski turizam, važnu privrednu granu u susednoj državi. Kako Hrvatska preko ovog zaliva namerava graditi Pelješački most i južnu obalu spojiti sa severnom, pitanje postaje složenije, a rešenje neizvesnije.

Problema ima i oko reke Kostajnice. Hrvatska je zauzela imanje davnašnje vlastalinske porodice Zrinski, značajne u hrvatskoj istoriji. Republika Srpska se protivi ovom teritorijalnom proširenju.

BiH, pak, ima nerešena pitanja i usled menjanja toka Drine, pa je oko 2.000 hektara srpske opštine Bogatić ostalo u BiH(RS), dok je upola manja teritorija opštine Janja ostala u Srbiji. Granica ide posred brane Zvornik, ali je cela centrala vlasništvo Srbije. Otežavajuća okolnost je što je Dejtonski sporazum propisao da granica ide sredinom reke.

BiH ima spor i sa Crnom Gorom oko sela Sutorna u Boki Kotorskoj. Do 1947. godine je pripadalo BiH, a tada je dogovorom komunističkih lidera obe republike (Avdo Humo i Đuro Pucar iz BiH, odnosno Blažo Jovanović i Milovan Đilas iz CG) selo, skupa sa sedam okolnih zaseoka, pripalo Đetićima.

Danas je ovo turistički raj i raširena su mišljenja da je sporazumom BiH izigrana. Pre dve godine, samostalna BiH je prihvatila važenje sporazuma i priznala granicu sa Crnom Gorom.

Najduže traje spor oko Prevlake, poluostrva na ulasku u Bokokotorski zaliv. U početku se isticao strateški značaj poluostrva, te da je Prevlaka uvek bila onog čiji je bio i Bokokotorski zaliv. Tokom vlade Milana Panića poluostrvo je demilitarizovano, ali celovitije rešenje ni do danas nije pronađeno.

Hrvatska je za mandata Ivice Račana pokušavala rešiti pitanje, učinila manje ustupke, ali do konačnog rešenja je daleko. Pre pet godina Crna Gora je definisala blokove morskog područja za naftna istraživanja i tada je obelodanjeno da je sporno morsko područje veoma interesantno naftašima, a ustupcima vlade Ivice Račana crnogorski teritorij je proširen za preko 300 hektara.

Montenegro ima problema i sa treće, severo-istočne strane. Granica sa Kosovom duga oko 72 kilometara, sporna je u pojasu dužine nepun kilometar.

Kosovo se poziva na tapije iz osmanlijskih vremena kojima navodno dokazuje da je oko 600 hektara prekrasnih šuma i livada na Čakoru, vrhu Prokletija, zapravo kosovska teritorija. Reč je o starom sporu, samo tokom Kraljevine Jugoslavije je sud u tri navrata davao za pravo Crnoj Gori, tada Zetskoj banovini.

Nije jasno je li nedavno pred izbore crnogorska vlada priznala zahteve kosovske strane, ali na zgradi carine u Končulju ne piše da je u pitanju i granična stanica, mada se obavlja uobičajena granična procedura. Izostanak javnog napisa, opozicija tumači kao signal vlasti da teritoriju prepusti kosovskoj strani.

Teret za crnogorsku vladu je i stav znatnog broja okolnog stanovništva, većinom Albanaca islamske i katoličke veroispovesti, da su Kosovci u pravu. Dodatna nelagodnost je tumačenje iz Srbije da je reč o srpsko-crnogorskoj granici, pa se u Beogradu ističe da je on, a ne Priština, partner Podgorici u razgovorima oko ovog problema.

Određenih razilaženja je bilo i oko kosovsko-makedonske granice, u takozvanom šarskom trouglu. Kosovski Albanci su zahtevali pripajanje desetak pograničnih sela, dok je kod Goranaca sa severne strane Šare bilo zahteva za pripajanje Makedoniji. Pre desetak godina je priznata linija oblikovana tokom jugoslovenskog perioda, a Makedonija je na isti način rešila i pitanje granice sa Srbijom oko manastira Prohor Pčinjski.

Očito, raspad Jugoslavije iznedrio je i mnoge granične probleme. Neki su starijeg datuma, većina ih je bila rešena upravo postojanjem Jugoslavije kao šire zajednice, a manji broj je nastao time što u bivšoj državi nikada nisu precizirane republičke granice na moru.

Utisak je da su u pitanju rešivi sporovi, a žiteljima svih novih državica bi mnogo pametnije bilo da se više posvete razvoju i modernizaciji.