U Srbiji šest hiljada roditelja traga za nestalim bebama

Iako i dan-danas pojedini roditelji sumnjaju da su im bebe oduzete na porođaju, država još uvek nije rešila ni najstarije slučajeve nestalih beba.
Iako i dan-danas pojedini roditelji sumnjaju da su im bebe oduzete na porođaju, država još uvek nije rešila ni najstarije slučajeve nestalih beba.

 

Zorica Jovanović iz Batočine je prva žena iz Srbije koja je na Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu uspela da opravda sumnje da je njen sin, rođen i navodno ukraden 1983. godine i dalje živ.

Podaci o njegovoj smrti nigde nisu zavedeni ni danas. Njena priča govori da nestanak beba iz porodilišta u Srbiji u period od sedamdesetih pa do danas nisu puke teorije zavere, već realnost u kojoj mnogi učesnici profitiraju na trgovini ljudima. Roditelji pri tom nikada ne uspeju da uđu u trag svojoj nestaloj deci.

- Oktobra 1983. godine rodila sam zdravo dete, sina, u Kliničkom centru u Ćupriji. Dva dana sam provela sa njim u naručju, dojila sam ga, bio je odličnog zdravlja i dobio takozvanu "ocenu 10" od lekarskog osoblja. Trećeg dana u 6.30 ujutru babica je ušla u sobu i rekla da je moje dete preminulo. Razlog - pucanje kapilara na mozgu. Kako, zašto se odjednom to desilo nikad nisam saznala jer mi nisu ništa više rekli. Pokušala sam da ga tražim po bolnici, ali su me sprečili, pokušali su i da mi daju sedative, ali sam se oduprla. Suprug i ja smo bili u šoku i tražili smo bilo kakav trag našeg sina, ali nikada, pa ni danas, nismo dobili nikakve zvanične papire na kojima piše da je on mrtav - priča za 021 Zorica Jovanović.

U nedostatku zakonske regulative, Zorica i njen suprug čekali su da im se saopšte neke vesti, a rečeno im je da će obdukcija biti obavljena u Beogradu, daleko od njihovih očiju. Kako su godine prolazile, a zakonska regulativa i dalje izostajala, Zorica se bezuspešno nadala da će saznati šta se dogodilo sa njenim sinom, a njene nade su se povećale kada je saznala da nije usamljeni slučaj. Ona 2002. godine dolazi do informacije da je njen sin upisan u matičnu knjigu rođenih, ali ne i u knjigu umrlih, kao i da u neformalno napisanom lekarskom izveštaju stoji da je uzrok smrti bebe nepoznat.

Iste godine masovno se pojavljuju slični nestanci beba iz porodilišta, a Zorica se, ohrabrena brojem roditelja koji su od 2002. godine masovno prijavljivali svoja iskustva iz porodilišta, obratila Strazburu. Država Srbija, kako kaže, konstantno sabotira njenu potragu za sinom, time što ne sarađuje i ne sprovodi nikakvu aktivnost da se uđe u trag tom detetu.  Zorica 2003. godine podnosi krivičnu prijavu protiv medicinskog osoblja porodilišta u Ćupriji, ali je prijava odbačena.

- Tri godine kasnije, Skupština Srbije je izašla sa izveštajem koji je sraman. Pošto se moj slučaj dogodio osamdesetih, kada nije bilo zakona koji se odnosio na krađe beba, objasnili su mi da je sada nemoguće rešiti moj i slične slučajeve jer su zastareli. Do 2010. godine su oni ovo ponavljali, a jedini koji je nešto uradio da se pomerimo sa mrtve tačke je Zaštitnik građana (Saša Janković, prim. aut.) koji je te godine rekao da država nije činila sve da reši ove slučajeve i da je moguće da su te bebe od svojih roditelja oduzete, žive i zdrave. Moj sin je živ i ja jako verujem u to. Ako država ne želi da mi pomogne da ga pronađem, idem u Strazbur - kaže Jovanovićeva.

Povreda prava na privatnost i na porodični život Zorice Jovanović

Na Evropskom sudu za ljudska prava navela je da država izbegava da joj pruži informacije o rođenom detetu i da je njen sin dat na usvajanje i živ, dok se država branila zastarelošću celog slučaja. Osim toga, navedeno je da, u trenutku podnošenja krivične prijave, nije postojala Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na osnovu koje bi vlasti reagovale. Država je iznela i zaključak da Zorica Jovanović nije imala na osnovu čega da se nada da će u njenom slučaju biti pomaka, iako je bilo nekoliko izveštaja o nestalim bebama od 2003. do 2013. godine.

Sporno je, tvrdi država, što krivičnu prijavu nije podnela ona, već njen (sada preminuli) suprug. Zoričina odbrana se sastojala iz tvrdnji da je njen slučaj trajan i nedovršen, te da postoji realna sumnja da je njen sin živ, pošto nema podataka da je preminuo. Sud je stao na njenu stranu i naredio da se Zorici u roku od tri meseca isplati 10.000 evra naknade, kao i 1.800 evra za troškove advokata. Međutim, Strazbur je ovom prilikom istakao najbitniji zaključak.

- Nikakav novac ne može da vrati mog sina, koji je negde živ i možda ima drugu porodicu, ni ne zna za mene. Ne zna da ga tražim već više od 30 godina. Sud je naredio Srbiji da u roku od godinu dana od pravosnažne presude (9. septembar 2013, prim. aut.) uradi nešto po pitanju pronalaska sve te dece, i svi mi sad čekamo septembar i neke rezultate. Ako se ne učini nijedan korak, opet ću tužiti državu i opet idemo u Strazbur. Roditelje vređa to što država pokušava da novcem nadoknadi gubitak naše dece. Mi nećemo zaboraviti ono što nam se desilo i to nije neka teorija zavere, to je nešto što nam se desilo i nastaviće da se dešava dok god u Srbiji za to postoji podloga - kaže Zorica, koja je zbog pretrpljenog stresa lečena od depresije od 2009. do 2011. godine, a suprug joj je preminuo prošle godine i nije dočekao epilog i pronalazak svog sina.

Iz Ministarstva pravde za 021 kažu da je oformljena radna grupa sa ciljem da utvrdi tačan broj roditelja koji tragaju za decom. Ta grupa se sastoji od predstavnika iz Ministarstva zdravlja, Ministarstva unutrašnjih poslova, Republičkog javnog tužilaštva, Ministarstva pravde i državne uprave i Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike. Uključen će biti, kako kažu, i Ombudsman.

Ministarstvo pravde navodi da je glavni cilj da se do 9. septembra 2014. godine uspostavi "mehanizam" koji će raditi na ovim slučajevima.

- Taj "mehanizam" treba da obezbedi i odgovarajuću materijalnu naknadu onim roditeljima za koje se utvrdi da su u sličnoj situaciji kao Zorica Jovanović. S obzirom na to da je presuda postala pravosnažna 9. septembra 2013. godine, rok za uspostavljanje mehanizma je 9. septembar 2014. godine. Dakle, rok od godinu dana odnosi se na uspostavljanje mehanizma, a ne i na konačno pružanje odgovora i isplatu naknade drugim roditeljima. Prvenstveni zadatak ovog mehanizma će biti da se utvrdi koji roditelji nisu dobili jasan odgovor o sudbini svoje dece, a kada se utvrdi koji su to roditelji, pored toga što će se preduzeti raspoložive mere kako bi se došlo do što preciznijih podataka o sudbini njihove dece, utvrdiće se i pravo na određenu naknadu. Način određivanja iznosa naknade takođe treba da se utvrdi do isteka roka od godinu dana od pravosnažnosti presude - kažu za 021 iz Ministarstva pravde.

Ova radna grupa je od oformljenja, 3. februara ove godine do danas održala dva sastanka, sa ciljem da se prikupe podaci o svim prijavljenim slučajevima, navodi se u odgovoru Ministarstva pravde dostavljenom našoj redakciji.

U Srbiji šest hiljada roditelja traga za nestalim bebama

U poslednjih pet decenija raste broj prijava u vezi sa bebama oduzetim na porođaju, a samo tokom 2013. i 2014. godine 37 porodica je prijavilo da im je dete, ubrzo nakon porođaja, proglašeno mrtvim pod sumnjivim okolnostima, podaci su Beogradske grupe roditelja i nevladine organizacije ASTRA. U Novom Sadu i u prigradskim naseljima postoji između 20 i 25 roditelja koji su se tokom ove i prošle godine javili udruženjima roditelja sa sumnjama da im je dete postalo žrtva trgovine decom, što daje konačnu cifru od 6.000 roditelja koji tragaju za nestalom decom. Ova cifra ne može da bude konačna jer postoje roditelji koji, iz straha, neverice ili nepoverenja u zakonsku regulativu države, nikada ne prijave svoje slučajeve.

Masovna prijava slučajeva nestalih beba počela je 2002. godine, kada je isplivalo neverovatno mnogo slučajeva mrtvorođene dece, sa sličnim karakteristikama: u slučaj su uvek bili upleteni isti lekari, bolničari i mrtvozornici, nije poštovan protokol namenjen ovim situacijama, a čak ni za jedan slučaj ne postoji potvrda da je dete preminulo. Ovo su, kako kaže Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja, samo neki od propusta napravljeni u aferama nestalih beba, a država skoro ništa ne čini da bi se otkrilo gde su ova deca završila.

- Nakon porođaja, majkama su lekari saopštavali da im je beba "preminula". Decu im nisu dozvolili da vide, identifikuju i sahrane. Tako se radilo decenijama, a sumnja je bila sve vreme tu. Svi nestanci beba odvijali su se po istom scenariju, samo je razlika u mestu, godini i vremenu rađanja deteta. Naravno, roditelji su se obraćali i tražili dokumentaciju u porodilištima, institutima za prevremeno rođenu decu, opštinskim matičnim službama, tužilaštvima, sudovima, policiji, ministarstvima... i nailazili su na prazna mesta u protokolima, greške u godinama zavođenja, neslaganja u telesnim merama novorođenčadi, a nedostajala je i tajna medicinska dokumentacija. Kada smo zvali Zdravstvenu inspekciju, videli smo da se broj beba i porodilja ne slaže. Na kraju, preuzimali smo kalupe po bolnicama i samoinicijativno radili DNK analize a dobijali rezultate koji ili nisu ljudskog porekla, ili su delimično uništeni, pošto su nađeni tragovi formalina - kaže za 021 Mirjana Novokmet i dodaje da ni pogrebna preduzeća nisu imala informaciju o tim bebama, iako su ih medicinski radnici upućivali u ta ista preduzeća. To roditelje navodi da sumnjaju da im deca nikad nisu bila sahranjena.

Elena Krsmanović iz nevladine organizacije za borbu protiv trgovine ljudima ASTRA kaže da je u 2013. godini preko Evropskog broja za nestalu decu 116000 primljeno 110 poziva. Ona ističe da šest hiljada roditelja nije mali broj i da oni moraju dobiti odgovore na sva pitanja, a ne samo novčanu kompenzaciju.

- Ono što je po nama ključno jeste osigurati da implementacija presude bude potpuna i ne svede se na isplatu novčanih nadoknada, već da se svi slučajevi istraže i sazna sudbina velikog broja dece za koju se sumnja da su nestala. Novac ne može biti nikakva satisfakcija ljudima koji decenijama ne znaju da li im je dete živo ili nije - kaže za 021 Elena Krsmanović.

Zakon o nestalim bebama uskoro pred poslanicima

Pravnica Vesna Rakić Vodinelić za 021 kaže da je zakon o nestalim bebama, čiji je ona autorka, gotov i da će se javno predstaviti 30. maja. Dokument će se potom naći i pred poslanicima Skupštine Srbije na razmatranju.

- Više od ovoga trenutno ne mogu da vam kažem jer je situacija komplikovana, ali nadam se da će ovaj zakon biti usvojen i doprineti konačnom rešavanju problema nestalih beba u Srbiji - kratko je poručila Vesna Rakić Vodinelić.

Povodom 25. maja, Međunarodnog dana nestale dece, Beogradska grupa roditelja, organizacija ASTRA i Forum roditelja organizovaće konferenciju 30. maja u Beogradu.  Tom prilikom organizacije i učesnici ukazaće na nedovoljnu aktivnost države prema problemu nestalih beba. Takođe, oni će urgirati da se izvrši veliki pritisak, kako se ovi slučajevi ne bi sveli na puko materijalno zadovoljavanje potreba nekoliko hiljada roditelja i skretanje pažnje sa najvećeg od svih pitanja: gde su ove bebe, da li su žive? Ukoliko nisu, gde su njihova beživotna tela završila? (Gorica Nikolin)

  • ivana

    24.05.2015 14:44
    Traziti decu,ne cekati
    Ja sam se porodila poc.7 meseca,2010.god.greskom lekara jer nije hteo da mi uradi serklaz. Dezurao i mrzelo ga. porodjaj bio lak. beba super,ja super.Bebu prenesu u dec.bolnicu,sve super,lepo napreduje. Suprug i ja nismo mogli otici 2 dana da je vidimo,al sam zvala stalno. Drugi dan nedolaska,kazu pocele komplikacije. Otice beba,otkazuju bubrezi,slaba pluca (a bila na minimalnom kiseoniku,jela na cevcicu i pelenicu imala kad smo je obisli pre ovih informacija). U soku nisam ni islada vidim jer mislim tako je i bilo mi strasno kako su je opisali. Beba zivela 19 dana i jave umrla.Mislili stvarno.Ne daju da vidimo bebu,vec vrsi se kremacija i tako male bebe ne predaju roditeljima.Prvo dete mislim tako je.Da bih letos saznala da su nam cerku ukrali.Klupko se odmotalo.Tragamo za njom. Sad je napunila 5 god.Nacicemo je! a o posledicama.....posle....srecno i trazite svoju decu,uporno!!!
  • Moja prica

    29.05.2014 11:19
    Porodiliste
    Kad ovo citam polako se prisecam svog tretmana u porodilištu. Porodila sam se prošle godine (2013) u avgustu. Porođaj je prošao za 90 minuta bez komplikacija. Super sam se osećala. Osoblje iz Novosadskog porodilišta babice i lekari su bili odlični. Prvo dete, sve super. Posle 2 sata od porođaja ja sam šetala, tuširala se, ma odlično. Beba pored mene, ne mogu da se nauživam. 3 sata posle porođaja ulazi pedijatrijska setra u sobu i kaže: Majka hoćete li mi dati dete? Ja pitam zašto. Ona kaže da se odmorite. Opet ja pitam od čega? A ona će od porođaja. Ja kažem izvinite, ali moj porođaj je prošao za sat ipo vremena. Nisam išla na kopanje u nadnicu. A ona će meni, pa zar se niste dogovorili sa ženom u zelenom. Ja u šoku, sa kojom ženom, ima li ta žena ime. Kad setra se kiselo nasmeja hihi. Naravno da nije reka ime! Moj komentar je bio, jel standardna procedura da decu odvajate od majki?(to su nam rekli da obratimo pažnju u školici za trudnice, pošto dete mora da bude sa majkom da bi majka počela da doji na svaka 3 sata) Kad će sestra pa nije. Moj komentar, moje dete će ostati pored mene, a vi možete da idete. Jedan dan kasnije, porodilja pored mene posle teskog porođaja nije mogla da spava, jer je njena beba non stop plakala. Druge pedijatrijske sestre nisu dale da da se dete iznese iz sobe bez odobrenja lekara, jer vas zbog postporođajne depresije i ako ne možete da budete sa detetom bar 24-48 sati ne otpuštaju. Naglasiću još ovo, zbog žutice sam u porodilištu postala 4 dana. Tretman je bio odličan. Sve smene su se izmenjale od ginekolopkih do pedijatrijskih sestara i one su ponavljale dežurstvo. Onu pedijatrijsku sestru nikad više nisam videla, a kada bih je ponovo srela ne znam šta bih joj rekla pošto sam je zapamtila za ceo život! Problem je u tome što se svaka žena posle porođaja oseća drugačije, hormoni, neko se naporno porodio, neko je umoran pa bi da odrema par sati, neko je još uvek ošamućen od anestezije... Nekad deca posle porođaja stvarno preminu nažalost, ali u većini slučajeva ljudski faktor odigra ulogu, tj. u najvećem slučaju pedijatrijske sestre i onda ostanene bez vašeg zdravog i normalnog deteta i nikada ne znate šta je sa njim. Obično se biraju deca rođena sa ocenom 10. Nama su u školici za trudnice rekli, šro pre odete kući bićete bezbedniji. Svaki komentar je suvišan. A za kazne, pa ne znam šta reći. Svaka kazna osim smrtne, bi bila mala za osobu koja vam ukrade dete!
  • sovra

    28.05.2014 11:26
    Realnost u tužnoj državi koja se zove Srbija.U sređenim državama kada bi se tragalo za 6000 pasa neko bi morao da odgovara,a u Srbiji je to vest koja nije čak ni vest dana

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Srbija