Kako je 1.500 hektara dato u "miraz" PKB-u

Piše: Živan Lazić

Poljoprivrdno zemljište je životno značajno za paore, stoga su jedva dočekali zakon o poljoprivrednom zemljištu, po kome se njive u državnom vlasništvu, a takvih je u Vojvodini čak 580.000 hektara, licitacijom izdaju u zakup.

Ove oranice su decenijama obrađivali uglavnom kombinati, manje- više neuspešno, pa ih, trenutno, čak dvadesetri traži novog vlasnika. Usvojen je, bar deklarativno, cilj da se zemljište, po pravilu najbolje klase, učini dostupnim i paorima.

Sukob seljaka i radnika

Međutim, opštinske vlasti, u čijoj nadležnosti je bila organizacija i izvedba licitacije, često su izbegavale i odlagale iznajmljivanje licitacijom, procenjujući da centralna vlast ima za cilj podršku kombinatima, mada je njihovo poslovno stanje takvo da gotovo svi odreda uvećavaju gubitke, a Agencija za privatizaciju ne uspeva prodati niti jedan od dvadesettri sa liste za prodaju.

Stoga je bilo ugodno iznenađenje kada je decembra 2012. godine opština Zrenjanin licitacijom iznajmila seljacima 1.500 hektara državne zemlje u opštini Čenta. Koristeći se prioritetom uzgajivača stoke, zemlju su zakupili paori iz ovog i susednih sela, Perleza i Farkaždina.

Pobunili su se radnici PKB korporacije, višedecenijskog besplatnog korisnika ovih oranica. Mesecima su traktorima sprečavali da seljaci uđu u posed, pa su prve sezone paori koristili jedva 300 hektara, petinu izlicitaranih.

Hektar za 87 evra

Marta naredne sezone, Privredni sud u Zrenjaninu odbio je tužbu PKB protiv poljoprivrednika za navodni bespravan ulazak u posed, a odbio je i zahtev beogradskog kombinata za izricanje mere zabrane pristupa oranicama. No, da izdavanje njiva putem licitacije neće ići lako moglo se naslutiti već krajem maja kada se na zahtev Rebubličkog javnog tužilaštva uvode privremene mere zabrane ulaska na posed do okončanja parničnog postupka između PKB i grada Zrenjanina.

U to vreme vlast nad Beogradom, time i nad PKB, konstituisala je Demokratska stranka, dok su glavni konstituenti u opštinskog vlasti Zrenjanina, kao i na državnom nivou, bili naprednjaci. Izgleda da je upravo stranačka struktura vlasti nad prestonicom bila snažan, možda i primaran motiv da opština Zrenjanin i uopšte uđe u izdavanje zemljišta licitacijom, a seljaci-stočari zakupe po veoma povoljnoj ceni, od 140 do 220 evra po hektaru.

PKB Beograd nije učestvovao na licitaciji, Zrenjaninu je predložio nagodbu u vidu nadokade od 87 evra za svaki hektar zemljišta, što je bilo 30 odsto iznad početne licitacione cene, ali i skoro dva i po puta ispod izlicitirane. U međuseljačkom prometu zakup hektara u ovoj regiji kreće se od 450 do 600 evra godišnje. 

Honorari "naprednim" članovima komisije

Gotovo uvredljiv predlog Zrenjaninci su odbili i počeli su pripremati, kako zakon nalaže, plan korišćenja i iznajmljivanja opštinskog poljoprivrednog zemljišta. Građanima je smetalo što su članovi nadležne komisije, dominantno naprednjaci.

Za rutinski posao nagrađivani su sa čak 4,5 miliona dinara honorara; pojedinci su dobijali i po 760.000.

Parnica se odužila. Napokon, sredinom 2015. godine, Viši privredni sud, kao apelacioni, odlučio je da sporno zemljište zapravo pripada PKB korporaciji. Objašnjenje je neverovatno.

Odjednom se pokazalo da je država Srbija, kada je sredinom 2009. godine sklapala ugovor o preuzimanju 65 odsto vlasništva nad PKB, spornih 1.500 hektara unela u vlasništvo korporacije, kao miraz.

Kada je izvršena uknjižba

Objašnjenje otvara nova pitanja; pomena vlasništva je morala biti zabeležena u opštinskom katastru, odnosno tadašnjim zemljišnim knjigama u nadležnom sudu. Grad Zrenjanin u vreme raspisivanja licitacije za iznajmljivanje zemljišta, dakle četiri godine kasnije, nije dobio obaveštenje, a morao je, o promeni svojinskih odnosa nad zemljištem na njegovoj teritoriji.

Nelogičnost je kod seljaka izgradila uverenje da je uknjižba učinjena kasnije, posle licitacije, tek da bi se naknadno kreirao argument koji bi išao u korist kombinata. Za konačnu odluku smatraju bitnom i činjenicu da su na izborima 2014. godine naprednjaci osvojili vlast i u Beogradu, pa sada lokalni zrenjaninski funkcioneri nemaju hrabrosti, a ni volje, da napadaju stranačke kolege iz prestonice.

Politika iznad zakona

Nije logično da država kao navodni spasilac preuzima decenijama gomilane gubitke korporacije i još unosi najvredniju imovinu, zemljišni posed, u vlasništvo gubitaša pred bankrotom. Grad Zrenjanin je mogao i da tuži državu Srbiju za sklapanje štetnog ugovora u kome je oštećen banatski grad.

Zašto nije, seljaci tumače stranačkom poslušnošću lokalne zrenjaninske vlasti.

Čentanski pokušaj iznajmljivanja (nekada) državnih njiva nam govori da je u nas snaga političke pozicije ne samo najjača, već i da oblikuje rešenje pravnog spora. Pogotovo u situaciji gde država upravlja megaimanjem od 680.000 hektara posle Drugog svetskog rat što nacionalizovanih, što konfiskovanih oranica, dajući ih, kako joj volja, čas propalim kombinatima, čas iznajmljivanjem paorima bliskim stranci na vlasti.

Uz velika ovlašćenja regulative, kod nas locirane na centralnom nivou vlasti, ovakva vlasnička moć pozicionira državu kao i kolosalnog zemljoposednika, pri čemu svi drugi zavise od samilosti najmoćnijeg. U takvoj situaciji lokalnim opštinskim funkcionerima ne pada na pamet da brani interese seljaka sa svog područja, već samo gledaju kako da se omile najmoćnijem.