Šta se desilo sa muškarcima koji su tetovirali JNA?

Hiljade muškaraca koji su iglama na svoja tela nanosili vidljive podsetnike na služenje vojnog roka, prošlo je kroz salto istorijskih zbivanja. U njima je ta vojska najpre postala neprijateljska, a potom nestala, pa ih znakovi s podlaktica ili ramena ponekad više zbunjuju nego što bistre njihova sećanja, objašnjavaju stručnjaci.

Osim medija i brojnih foruma, tema već duže vreme pobuđuje zanimanje antropologa, koji su o njoj poslednjih godina objavili nekoliko naučnih rasprava. Ističu se tekstovi Sandija Abrama iz Ljubljane u hrvatskom časopisu "Etnološka tribina" i mlađeg kolege iz Splita Duje Dorotke u poslednjem broju časopisa "Ethnologica Dalmatica".

Mnoštvo specijalnih znakova

Popularnost JNA tetoviranja bila je različita od kasarne do kasarne i zavisila je od vremena nastanka. Dok je najstariji Dorotkin svedok iz 1950. godine bio jedini u svojoj četi koji se tada tetovirao, šezdesetih i sedamdesetih godina se od 30 do čak 90 odsto vojnika, prema neslužbenim procenama, podvrgavalo toj tehnici trajnog samooznačavanja.

Vojnici su se najčešće tetovirali ručno, iglom koju je imao svaki od njih. Ona bi bila omotana koncem umočenim u neki tečni pigment. Boja bi poticala iz hemijske olovke ili najčešće crnog tuša, koji se u tadašnjoj vojsci mogao svuda naći.

Likovni motivi najviše su obuhvatali napis JNA, godinu početka i mesto odsluženja roka, zatim eventualno oznaku jedinice, roda vojske i sl. Potom su dodavali imena devojaka, omiljenih klubova, likove sirena - naročito mornari - orlove, oružje, strip-junake, političke motive, imena bendova itd.

Radilo se o mnoštvu specijalnih znakova - na telo nije bukvalno preslikana tadašnja dominantna ideologija, nego su se u toj eklektičnoj celini često našli zajedno politički likovi, simboli sreće, razna fauna, ljubavno-empatični znakovi i mitološka bića, ističe Abram.

Sličan kontekst, različiti doživljaji

Kontekst u kome su se vojnici tetovirali bio je u velikom broju slučajeva sličan. To se činilo u slobodno vreme podalje od očiju pretpostavljenih. Naime, u JNA je tetoviranje bilo formalno zabranjeno, no zabrana se nije strogo poštovala, naročito ako motivi nisu bili previše subverzivni. Ionako, većina "starešina" je imala pod uniformom slične oznake, objašnjava Abram i napominje da je mnogo njegovih sagovornika bilo socijalizovano s vojničkim tetovažama preko tela svojih očeva.

No, tetovaže su za svakog imale lični doživljaj i bile deo intimne životne priče. Iza one najstarije, iz 1950, krije se priča o nalivperu koje je siromašni dečak izronio s potonulog italijanskog broda za vreme rata i poneo ga sa sobom u vojsku, piše Dorotka.

Drugi, inače uzoran vojnik, tetovirao se nakon što mu je zbog izbijanja sukoba na Kosovu produžen vojni rok.

Treći primer je Slovenac koji je služio "mrtvu stražu", gde su psihološke napetosti uobičajena stvar, a odnosi među ljudima specifični. Jednom je shvatio da je jedini od vojnika koji nema tetovažu, pa je zaključio kako je bolje da sam sebi nešto istetovira nego da to nekome od njih padne na pamet.

JNA kao velika tattoo konvencija

Ta napeta situacija upućuje na sličnost vojničkih tetovaža sa zatvorskim. Prema literaturi, zatvorenici, ljudi kojima je u zatvoru sve oduzeto, tetoviranjem se inate vladajućem režimu. Tetoviranje je u zatvorima subverzivni telesni akt kojim zatvorenik preuzima vlast nad svojim telom i izaziva sistem koji pokušava da ga kontroliše, ističu autori.

Tokom prve polovine 20. veka tetovirali su se uglavnom mornari, zatvorenici i još neke grupe. Potom, tetoviranje verno slede pripadnici tri civilna pokreta iz druge polovine dvadesetog veka: feminističkog, gej inju ejdž pokreta.

Oni su tetovažama izražavali bunt protiv nekih ustaljenih društvenih konvencija, naročito kako bi izrazili otpor protiv socijalne kontrole nametnute opšteprihvaćenim pojmom lepog, ističe Dorotka i dodaje: uzimajući telo "u svoje ruke" oni su namerno prkosili nekim patrijarhalnim i konzervativnim društvenim normama.

Na to se nadovezalo doba preispitivanja ustaljenih normi, tokom kojeg se tetoviranje proširilo na pripadnike srednje i gornje klase. Širenju tetoviranja na Zapadu sedamdesetih godina uveliko su doprinele slavne ličnosti poput Dženis Džoplin, podseća Abram u jednom intervjuu. Ta "renesansa tetovaže" uticala je i na njenu masovnost u JNA, smatra Dorotka.

Kod nas je JNA nehotice preuzela ulogu glavnog promotera moderne tetovaže, objasnio je Abram podsetivši da je to bilo "zlatno razdoblje" Jugoslavije, sve do smrti Josipa Broza, pa se taj ponos preneo i na kožu. Tako, JNA nije bila samo "kovačnica bratstva i jedinstva", nego zapravo i velika tattoo konvencija, dodaje Abram.

Kako se nose sa stigmom

JNA tetovaža danas pre svega dokazuje služenje vojnog roka u Jugoslaviji, kaže Abram. Ići u vojsku u ruralnom društvu bila je svojevrsna potvrda da si zdrav, a to je "mladoženjama" bila poželjna oznaka.

Međutim, u velikom broju slučajeva JNA tetovaža danas znači stigmatizaciju, zato nosioci oznake često preispituju značenja tetovaža. Najčešći je odgovor: "Takva su bila vremena".

Neki nosioci JNA tetovaža ne osećaju se stigmatizovano. Dorotka je zabeležio sledeće reči izvesnog Milivoja: "Niti bih skidao, niti prikrivao, ni ništa. Neka stoji ovako, ko voli neka gleda, a ko ne voli neka ne gleda. Ja sam to služio i to je meni ostalo, ne mogu ja od toga uteći, jel tako? A neko se toga srami. Zašto si, govore, napisao JNA? Pa šta ima veze, a de si ti bio? Bio si u JNA i gotovo."

No, Abram je sreo sagovornike koji su odbijali da razgovaraju o svojim tetovažama, a neki su ga i psovali. To znači priziv, možda i kajanje, odnosno unutrašnje odbijanje vidljivosti toga znaka, objašnjava Abram.

Prekrivanje i uklanjanje tetovaža

Možda više od reči govore pokušaji bivših vojnika da uklone svoje tetovaže, ističe Abram i navodi dva najčešća načina uklanjanja. To su skarifikacija, odnosno prekrivanje drugom tetovažom, na primer, da se reč "JNA" pretvori u "ONA"; te kauterizacija ili spaljivanje, odnosno hirurško uklanjanje tetovaže.

Tetovaža je obično i ulepšavanje tela, ali skarifikacija se ne može takvom smatrati, napominje Abram - ona je odraz srama i prikrivanja toga srama, odnosno žaljenje za prošlošću.

Tetoviranje i brisanje tetovaže dva su suprotstavljena čina. Kod JNA tetovaže na telo se preslikavala tada dominantna ideologija jugoslovenskog socijalizma. Kod uklanjanja se radi o preoblikovanju tela u postsocijalističkom razdoblju, o uklanjanju tog pečata od očiju javnosti. Brisanje tetovaže je povezano s osećajem srama i treba ga uzeti kao konstitutivni deo zaborava pojedinaca. Brisanje na telu je preduslov za brisanje u memoriji, zaključuje Abram.

Dorotka, međutim, smatra da tetovaže ne kvalifikuju nužno njihove nosioce kao nostalgične pojedince niti da se oni zbog toga osećaju stigmatizovani. Tetovaža je, smatra on, figura sećanja koja pomaže u rekonstrukciji prošlosti koja je preživela različite istorijske lomove.