Samo u Novom Sadu na rešenje stambenog pitanja čeka više od 250 porodica, sa gotovo 1.000 članova, dok je u celoj Srbiji, prema podacima Udruženja vojnih beskućnika (UVB), oko 2.500 porodica vojnih beskućnika, sa skoro 10.000 članova. Veliki broj njih je, zbog nepovoljnih uslova za život i visokih izdataka u kasarnama, smeštaj našao u podstanarskim sobama i stanovima.
Prema Pravilniku o stanovima Jugoslovenske narodne armije iz 1991. godine, vojnim beskućnicima je bio zagarantovan prioritet pri rešavanju stambenog pitanja, ali je najveći deo njih, do danas, ipak ostao u objektima nekadašnje armije. Međutim, ova mogućnost im je ubrzo ukinuta, zbog čega moraju da podnose molbu za stan i da se prijavljuju na liste čekanja zajedno sa ostalim vojnim licima u zemlji.
UVB navodi da je samo u Beogradu tokom 1991. i 1992. godine podeljeno oko 1.750 stanova, a da vojni beskućnici ni tada nisu imali priliku da dobiju svoj dom.
Kada su stigli u napuštene vojne objekte, porodice je dočekalo, vojno okruženje, koje je podrazumevalo zajedničke hodnike, sobe, kuhinje, kupatila, a u toaletima čučavce. Zbog toga su se samoorganizovali kako bi uredili svoj prostor za život, što je značilo da moraju da izdvajaju sopstveni novac jer, kako kažu, država nije ništa preduzela povodom toga.
U Vojnoj komandi u Ulici Vojvode Bojovića podstanari su od sopstvenog novca pretvorili kino salu u desetak stanova pogodnih za život, priča za 021 žena koja je 1991. godine iz Zagreba stigla u Novi Sad.
"Sve smo sami uradili, sami smo ograđivali, podizali zidove, vojska je jedino kredom iscrtala kuda sve to možemo da radimo. Za to je svaka porodica morala da da oko 5.000 maraka, što je tada bio veliki novac. Država ne izlazi u pomoć, a traži sve više. U stanu od 40 kvadrata živi nas troje i za to plaćamo 17.300 dinara mesečno. Samo za struju plaćamo 2.850 dinara po članu porodice, a za vodu 1.450 dinara, takođe po članu", priča naša sagovornica.
U ovoj kasarni je nekada živelo više od sto porodica, a danas ih je, kažu, ostalo veoma malo, zbog čega su na vratima prostorija sve češća postavljena obaveštenja da se "nužni smeštaj više ne koristi". Prema rečima naše sagovornice, upravo oko nužnog smeštaja nastaje problem između vojnih beskućnika i Ministarstva odbrane, jer se od njih traže da potpišu ugovor o nužnom smeštaju, što ljudi u kasarnama ne žele.
"Time bismo morali da izdvajamo više novca za stanovanje, jer su oni, kako kažu, mnogo ulagali, a nisu uopšte. Čak smo i bojlere sami morali da postavljamo da bismo mogli da se kupamo. Kada je pre dve godine pao veliki sneg, crepovi su se pomerili i naravno, sami smo morali to da renoviramo. Ugovorom nameću visoku cenu, mi to ne možemo da platimo i zbog toga se tužimo sa njima. Moram reći da često dobijemo sporove, ali ljudi postaju stariji i više nemaju snage da se bore za svoja prava", kaže ona.
Jedan od problema za vojne beskućnike jeste i to da se veliki broj njih i dalje bori za povraćaj svojih stanova u bivšim republikama. Iako su uplaćivanjem sredstava u vojni stambeni fond oni praktično otplatili svoje stanove, sa početkom rata u bivšoj SFRJ, vojna lica su ih i izgubila.
Bivši zastavnik prve klase u JNA Milan Lazarević se za povratak svog stana u Sarajevu borio skoro 20 godina, ali je na kraju ostao bez smeštaja u Vojvode Bojovića.
"Bio sam jedan od boljih stručnjaka u toj vojsci, a nisam dobio ništa za to. Iz Sarajeva su nas prvo smestili na Majevicu, a zatim nas prebace ovde u sobu od 25 kvadrata. Porodica, sinovi, žena, ja, zamislite kako to izgleda. Za svoj stan sam se borio dugo i dao sam dosta para na to, uvek je nedostajao neki dokument kada bih došao na šalter. Na kraju, kad sam uspeo da povratim stan, niko nije želeo da se vrati. Sinovi našli posao, oženili se, zbog toga sam prodao stan i kupio sinu kuću. Istovremeno sam izgubio status vojnog beskućnika i zbog toga je stiglo obaveštenje da moram da se iselim iz ove sobe", priča Lazarević i dodaje da se dva puta sporio sa ministarstvom, ali, kako kaže, "protiv države se ne može".
On ističe da su svi redovno rešavali svoje obaveze, dok su imali takozvane uvećane troškove stanovanja, po čemu su oni plaćali minimalac. Međutim, komanda je podigla dažbine, zbog čega je veliki broj porodica odlučio da iznajmi sobu u gradu, jer im je to isplativije.
"Ljudi su od ove kasarne napravili koliko-toliko pristojno mesto za život, a onda su morali da odu. Stanove teško vraćaju, a nove ne dobijaju. Pričalo se da bismo prodajom vojnih objekata dobili stanove koje bismo plaćali po nižim cenama, ali ništa od toga. Više ljudi umre nego što dočeka novi smeštaj", zaključuje Lazarević.
Ni nakon nekoliko naših obraćanja Ministarstvu odbrane i njihovog obećanja da će "odgovor stići svakog časa", on ipak nije stigao.
Autor: Zoran Strika - strika@021
Foto: Z. Strika
.jpg "Poskupljuje porez na imovinu u Novom Sadu - pogledajte koliko ćete sada plaćati")
.jpg "Novosadska opozicija: Ističe rok da gradonačelnik Novog Sada sam podnese ostavku, iniciramo opoziv")
.jpg "Tužiteljka Paunović: Tužilaštvo za organizovani kriminal treba da istražuje nesreću u Novom Sadu")
.jpg "Troje povređenih u nesreći u Novom Sadu i dalje u teškom stanju, jedna osoba kritično")
.jpg "Vučić svoje kampanje bazirao na")
.jpg "Kršenje zakona prilikom rekonstrukcije stanice: Vrhunska neodgovornost, neznanje, nemar i nebriga")
Komentari 17
Tatjana Marinovic
dule
14.04.2016 • 07:23
Ma, NS zna jedan primer nekog u svojoj okolini ko mu se ne dopada i po njemu sudi o svima u vojsci. U pravu su ljudi. Ništa njima nije uzvraćeno, u odnosu šta su dali.
A setićete se veoma brzo, šta je i da li treba vojska. Kad vam zagusti.
E, onda NS izađi sa komentarima, umesto što tražiš pasoš po kući.
Bili, doživeli, zagustilo, trebala nam vojska. Ako može tvoja impresija kako je tada bilo i šta je vojska radila, a onda ću ti ja napisati moju. Pošteno?
Goran
Neko je i pre 25 godina radio i danas radi u toj istoj vojsci(pritom prima platu od 23.000,00)...
Zaista ne znam kako taj neko može da se snađe kao i svi ostali građani-putem kredita(pritom nema nikakvu nekretninu, nikakvo nasledstvo, nije povratio stanarsko pravo iz bivše republike, nema rodbinu koja može da ga dotira...)...i, samo da znate-taj neko je pokušao da podigne kredit pre tri godine...i, znate šta, banka mu je nudila 17.000€...naravno, zbog GODINA ŽIVOTA(90-ih nije postojala mogućnost uzimanja kredita, a kada su se setili da daju i tu mogućnost godine su prošle)...
PITAM sve one koji toliko pljuju taj narod-da li je bilo moguće bilo šta kupiti za te pare?!
NIJE, čak ni garažu...
Ne kažem, ima i ovakvih i onakvih, ali večina u tim kasarnama je u takvoj situaciji.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar