Ima li rešenja za maloletnički kriminal?

Ovo nije iznenađenje, jer se na stranicama crne hronike mahom pojavljuju dugogodišnji kriminalci. Ipak, primetno je da se poslednjih godina sve više radi o osobama koji su još kao maloletnici činili krivična dela.

Šta onda pravosuđe, policija i druge službe zapravo rade?

Istraživanje portala 021 pokazuje da se ne može doći do tačnih podataka o tome koliko su efikasne mere u borbi protiv maloletničke delinkvencije, jer zbog zakonskih propisa, kao i međunarodnih konvencija o deci kojih se Srbija pridržava, podaci o osumnjičenim maloletnim licima nisu dostupni javnosti. S druge strane, kako se nezvanično može čuti od sagovornika iz službe bezbednosti, kao i socijalnih, obrazovnih i drugih ustanova i institucija koje su uključene u rad sa maloletnim kriminalcima, veliki broj njih i u kasnijem dobu nastavi da se bavi kriminalom.

Naši sagovornici imaju različita tumačenja zašto je to tako i zbog čega prvo raste broj maloletnih kriminlaca, a potom i zašto oni i kada budu uhvaćeni i procesuirani nastavljaju da se bave kriminalom. Što se tiče samog porasta maloletničke delinkvencije, koja po definiciji ne obuhvata samo klasična krivična dela nego i svako devijantno ponašanje maloletnika, jedan od presudnih uzroka je loše stanje u društvu/državi danas, jer siromaštvo je veliki okidač za problematična ponašanja.

Koliko god je loša situacija u društvu okidač za pojavu devijatnog ponašanja kod dece, to opet ne opravdava što društvo skoro slabo ili nikako reaguje na te pojave. Primera je mnogo, a u poslednje vreme svedoci smo učestalih slučajeva teškog nasilja u osnovnim školama. Zajedničko im je da su otkriveni tek kada je neko dete teško povređeno ili su se roditelji obratili medijima, dok se u isto vreme u školama ponašaju kao da se radi o manjim incidentima često sa ciljem da se incidenti marginalizuju ili potpuno zataškaju.

Urušen sistem obrazovanja

Roditelji, ali i novinari mogu posvedočiti da su u školama znali da budu, ne samo nezainteresovani, nego i vrlo neprijatni kada se povede priča o nekom incidentu ili uopšte o vršnjačkom nasilju.

Objašnjenje za ovakvo ponašanje u školama je vrlo jednostavno. Sistem obrazovanja je odavno urušen, pa bukvalno svi, od učitelja do dekana Univerziteta, žele prvenstveno da sačuvaju svoje radno mesto ili poziciju gurajući pod tepih svaki problem koji može da im naškodi. Ovde ne treba zaboraviti ni stranačko i rođačko zapošljavanje koje i te kako ima važnu ulogu jer se dešava da u obrazovnim ustanovama rade osobe koje nemaju nikakvih kvalifikacija za rad sa decom, posebno sa problematičnom.

Ipak, nije problem samo školstvo, jer nekvalitetnog kadra ima i u drugim službama. S druge strane, i deca su danas itekako svesna da ih zakon štiti od progona kad su mlađi od 14 godina.

Novinarka Večernjih novosti i dugogodišnji sudski izveštač Ljiljana Preradović, kaže za 021 da su zbog zaštite maloletnika sudski procesi u tom delu zatvoreni za javnost, pa je teško proceniti ozbiljnost ovog problema. Ona navodi da za neke optužene tek na suđenju, prilikom čitanja podataka iz biografije, sazna da je neko krivično delo počinio dok je bio maloletnik, ali i tada se samo napomene da li je bio osuđivan ili ne.

- Jako se malo zna o postupcima protiv maloletnika, jer ih zakon štiti, pa su ti podaci nedostupni i kad ta osoba postane punoletna. Ono što jedino dospe u javnost su podaci iz istraga ili suđenja kada se dese neki ekstremni slučajevi koji uznemire javnost, a učesnici su maloletnici - navodi Ljiljana Preradović.

Ona smatra da se u javnosti stvorio utisak da kažnjavanja maloletnika nemaju efekta.

- Utisak u javnosti koji se stvorio tokom vremena je da je kaznena politika prema maloletnicima blaga, ali treba znati da je to kompleksno pitanje i u tome učestvuje više subjekata, socijalni radnici, sud, psiholozi, itd. Svaki slučaj je poseban i sve se procenjuje, tako da se uzimaju u obzir svi uslovi života maloletnika prilikom izricanja kazne. Mada se čini da možda treba biti stroži, ima dosta slučajeva kada se pružena šansa pokaže ispravnom i dete se izvede na pravi put, koliko god opet bilo onih koji ne iskoriste tu priliku i nastave stranputicom - navodi naša sagovornica.   

I na kraju poslednja, ili možda prva karika u celom nizu su zapravo roditelji. Utisak stručne javnosti je da su u dobrom delu kod problematične dece upravo oni ti koji snose velik deo krivice jer često umeju da se ponašaju nedgovorno. Ne radi se samo o tome da roditelji ne žele da priznaju da su im deca problematična, već umeju da napadnu i druge roditelje ili celo društo tvrdeći da je zapravo njihovo dete žrtva.

Sveukupno, više je nego jasno da je problem sa maloletnim kriminalcima višestran i da čim jedna karika u lancu nije na svom mestu, ceo sistem ne funkcioniše.