INTERVJU Đorđe Kovačev: Varvari nadiru i nameću nam njihova pravila

Čovek u ozbiljnim godinama, bar tako nagoveštava taj njegov dvocifreni broj, sa ozbiljnim umetničkim bagažom, zbunjuje ovaj naš svet svojim kosmopolitizmom, mudrošću i vedrinom. I kao takav, odmah je sumnjiv, jer u današnjem svetu, u kojem je na traci dnevne užurbanosti, tako normalno imati lice izgužvano nezadovoljstvom, ljubomorom i besom, jedan tako drugačiji čovek - razlog je da se zastane.

Ushićenost kreiranja budi plemenitost u ljudima

Počeo je kao muzičar, gitarista, note su bile te koje su prvo zasvirale po njegovoj duši pre nego što je on - bojama i linijama - zatreperio po našoj. Možda baš zato i danas tvrdi da muzika budi najplemenitije u čoveku i gradi put ka spajanju sa drugim ljudskim bićem. Danas voli da sluša i peva Dilana, ovog, od pre neki dan nobelovca Boba...

"Muzika je bila prva, tako sam počeo. Ona donosi lepo raspoloženje, daje mogućnost da se podeli radost sviranja i pevanja, a lepo raspoloženje ima smisla tek tako, kad se podeli sa drugima. Nisam od onih koji vole da se dokazuju, nekako mi je ugodnije da u ljudima probudim lepotu i emocije, da nekako prepoznaju ushićenost kreiranja nečeg lepog i uzvišenog, što u njima budi plemenitost. A plemenitosti je danas malo, ni viteštva, onog ljudskog, više nema. Sve to je možda razlog što mene zanima svet kolektivnog nesvesnog, onog nesvesnog koje je deo pratrenutka, za sve ljude istog. Svi u sebi nosimo sećanje na prapočetke, sve što je bilo na početku zapisano je u našim genima. Naše duše baždarene su po tome. I ako je voda najčistija na izvoru, vratimo se onda njoj", kaže slikar Đorđe Kovačev na početku razgovora za 021 povodom izložbe koju će 28. oktobra u 19 časova imati u novosadskom Radio kafeu, u Miletićevoj 45.

Ovde kod nas, slikar-umetnik je prepušten sam sebi. Nema galerista koji će ga voditi, diktirati trendove i scenu, kako je to, na primer, u Njujorku slučaj. Tamo postoji scena i ljudi se uklapaju u tu scenu da bi radili. Ovde sve sam, skoro pa u mraku, napipavaš, otkrivaš, organizuješ, prepušten si sam sebi.

Moj osećaj zbog toga bio je da se treba vratiti na izvor, na ritual pećinskog čoveka, ritual kao kulturološki, a ne religiozni fenomen. Vratiti se na obred u kojem su vračevi bili i performeri, i muzičari i slikari, oni su u potpunosti bili odgovorni za taj svoj ritual. A potreba za ritualom ostala je i do danas, samo što ga danas zovemo različitim umetničkim i sociološkim imenima.

Ritual i danas postoji i kod Aboridžina, ali i u umetnosti svakodnevnice. Nismo ih ni svesni. Rejv, na primer, u centru Beča, uz one kamione, to je ritual, on kao takav više nema religiozni niti bilo koji drugi smisao, ali je ostala potreba za njim. Mi svi nosimo potrebu za ritualom.

Zemlja pamti ono što je čuvala...

Taj osećaj sveta pojačao mi se nakon što sam sarađivao sa arheolozima na lokalitetima Lepenskog vira. Dve godine sam bio u ekipi konzervatora, kao crtač, nacrtao sam hiljade fragmenata, artefakata, ornamenata, figura, oblika, obrisa lepenske kulture, a mesta sa kojih su i iz kojih su ti predmeti vađeni, otkrivala su mi novi svet mogućnosti slikanja i viđenja boja i oblika.

Svakog dana u neko doba ispred mene je bila puna korpa polupane keramike, kostiju, raznih predmeta, sve sam to crtao jer muzej više vrednuje crtež nego fotografiju. Na primer, kada bi se neki predmet izvukao iz zemlje, konfiguracija zemljišta, arheologija prostora, struktura zemlje koja je pamtila taj predmet, bili su novi izvor moje kasnije kreativnosti.

I upravo ove slike, koje sam naslikao prošlog leta, ispod mog oraha u Čurugu, nastale su iz te vrste sećanja i razmišljanja. Te fragmente i tu reljefnost, strukturu, oblost, tajanstvenost i magiju zemlje, pokušao sam da oživim na mojim slikama, dodajući im pesak, piljevinu, spajajući to lepkom. One su nastale kao moja unutrašnja potreba, a svet na njima kolektivno je nesvesno.

Taj opus nazvao sam "Od Čuruga do Čurunge". Čurug je mesto gde sam ih stvarao, a Čurunga je veoma značajna relikvija fascinantne kulture aboridžinskih plemena. Tako nekako ostavio sam uljano slikarstvo i počeo da stvaram strukture, otišao u apstraktno slikarstvo, inspirisano nordijskim runama, onim urezanim u stene. To su neki moj put i evolucija, ne može čovek ceo život da radi jedno te isto, to prosto ne bi bilo ni dobro.

Život je ponavljanje istog, ali izbor je moguć...

Umetnost svakako danas nije cenjena kao nekada, skrajnuta je, nije važno biti drugačiji, autentičan, probuditi radoznalost u mladim generacijama, nije važno misliti, razvijati sopstvenu individualnost, dovoljno je naučiti neke operacije, tako je lakše nametnuti obrazac po kojem svi treba da budu isti, tako se lakše manipuliše masom...

A radoznalost je stvar izbora: hoćeš li da sediš i kukaš kako se ništa ne dešava ili ćeš ustati i krenuti da gledaš, hodaš, istražuješ, pitaš, dozvoliš da nestane taj izazovni element koji te podmađuje, daje energiju, koji život čini smislenim. Život jeste ponavljanje istog, i ako ne nosiš radost - a danas se mladi nekako istroše do 20. godine, sve probaju, sve ono što bi mogli da rasporede i divno uživaju u svemu, oni ispucaju pre vremena, za kratko vreme - onda sve prelazi u rutinu i dosadu, mehaničko, nema radosti.

Ja se nisam mnogo trošio u tom smislu, ali kada sam se davao, to je bilo do kraja, u svemu, i u prijateljstvu, u vezama... I mislim da to nije pitanje prošlog vremena, starijih generacija, okolnosti, to je pitanje izbora, i mislim da je uvek moguće.

U socijalizmu je često ponavljana rečenica da su umetnici velika deca, što je samo delom tačno jer svi su ljudi deca, nose to dete u sebi, ali ga nekako zatrpamo koječime da bismo se svetu predstavili kao veliki, ozbiljni, zreli, ovakvi ili onakvi. Mocart je, na primer, bio spadalo, a ljudi ga danas pamte kao mislioca koji je sedeo i tamo nešto smišljao. Pa setimo se samo Ajnštajna i njegovog isplaženog jezika...

Svi ti veliki ljudi negovali su tu komponentnu obešenjaštva, dosadno je biti ozbiljan i odrastao. Naravno, ni u neozbiljnosti ne smete preterati, selo je malo i sve se zna, i ako krene pogrešan glas o vama...

A ovde u gradu, koje je opet veliko selo sa svojim kompleksima, svakodnevnica nameće nepotrebne detalje koji zamagle suštinu. Da bih došao danas ovde da razgovoramo, ja sam morao da rešim pitanje parkiranja, i to je u nekom trenutku bilo, maltene, pitanje po cenu života, potpuno sam se zapleo u to: parkiranje je odjednom postalo centralno pitanje umesto da to budu slike zbog kojih sam i krenuo u grad.

A neka nova radoznalost...

Šta je može probuditi? Novu radoznalost? Oni koji imaju talenat, koji su ga dobili nekim kosmičkim programom, predodređeni su da ga pretoče u nešto. Čak i ako u početku nisu svesni toga, ili ako napuste ono za šta imaju talenat, oni moraju (ponovo) doći do toga, možda i nesvesno.

Ja sam imao ogromnu pauzu u slikanju, dugo godina me mučilo nešto, a ni sam nisam znao šta je to. Imao sam problem, to vam je kao kada hoćete nešto da kažete, a neko vam drži šaku na ustima. I kada sam se vratio slikanju tog osećaja muke je nestalo...

U kreativnosti, novoj ili staroj, kako god, ulogu svakako igra i porodica, kreativna igra sa decom, ali i sredina u kojoj si, s kojom se hrabro nosiš i kad treba odupreš joj se da te ne samelje svojim mehanizmima kolotečine. Treba mnogo hrabrosti da joj se čovek odupre, a da istovremeno živiš u njoj kao normalan čovek. Opasno je štrčati, moraš biti hrabar da štrčiš ili da se pametno sakriješ, umakneš taman pre trenutka kad te ona može zgrabiti i usisati u svoju osrednjost.  Pokrivaš se mimikrijom, malo praviš lud...

Od Čuruga do Čurunge

Ovo je vreme preispitivanja, starog sistema vrednosti nema, srušen je kao Rimsko carstvo, varvari nadiru, nameću svoja pravila, estetiku, mišljenje, ti ne znaš kako da ih izbegneš, kako da ih zaobiđeš jer tako kao oni ne možeš, a tako kako ti misliš da treba ne mogu oni. Rađa se nova kultura življenja, i kultura uopšte. To je činjenica, hibridnost je njen predznak.

Strah me je na šta će to do kraja ličiti, jer ovo kako se sada ukazuje, nema lepo lice. Biće svega, ali biće kako bude. Ljudi će sticati rutinu preživljavanja i tako se nekako prilagođavati svemu. Sve to počeće da im ne smeta, naviknuće se, i eto novog sveta, da ne kažem vrlog sveta...

Izložba Đorđa Kovačeva "Od Čuruga do Čurunge" otvara se u petak 28. oktobra u 19 časova u Radio kafeu (Miletićeva 45). Biće postavljena do 4. decembra.