INTERVJU Vladimir Labat Rovnjev: Nije kasno za uspavani duh Srbije

Piše: Snežana Miletić

Rođen. Rastao. Menjao se. Menjao i mišljenje, jer pametan čovek to radi. Postao umetnik, vrlo složene biografije. Viševrsni zanatlija, slikar, skulptor, muzičar, poeta, neumorni tragalac i neobuzdani kreativac, večno zaražen radoznalošću. Jednom rečju, renesansni čovek koji veruje u ideju znanja, zajedništva, odanosti i viteštva.

Uoči izložbe, koja će mu biti upriličena 2. decembra u novosadskom Radio kafeu s početkom u 19 časova, kada će zasvirati na svojim svetlošću i svečulnim umom nadahnutim skulpturama - svar omfal (svar je svetlost na staroslovenskom, a omfal središte, pupak sveta), o svom osećaju sveta, njegovim mogućim dubinama, ali i nepodnošljivoj površini u koju, lagano klizeći, ozbiljno tonemo, govori Vladimir Labat Rovnjev.

Renesansnost - krst i luča...

Renesansni umetnik postoji u svakom od nas. Nigde on nije otišao, ili umro, ne zavisi od dnevne politike, od ovdašnjih ili svetskih zbivanja. Iako je svuda u nama, samo je pitanje kako ćemo ga, i kroz šta manifestovati, on u većini ljudi jednostavno spava.

Prethodih decenija trudio sam se da ga probudim u sebi, okretao sam se umetnosti kad god nisam imao odgovor za neki problem. Svetlost u umu čoveka, svečulni um, vodi ka tome, vodi ga da napravi nešto novo, što nije viđeno, a u suštini je samo ponavljanje nečeg što je bilo davno pa nestalo, jer civilizacija sasvim sigurno ne počinje od nas.

Da pojasnim: naša čula su naučena da žive i ponašaju se na jedan način, i to je samo jedan deo našeg uma a onaj drugi, svečulni - mora da se probudi. U tom slučaju otvaraju se druge dimenzije jedne ličnosti: intuicija, paranormalne sposobnosti. To su instrumenti uma i ako njih probudimo, onda možemo da komuniciramo i na onim nivoima na kojima nije uobičajeno.

Današnji svet, uprkos neverovatnim mogućnostima koje nude savremene tehnologije, uprkos tome što mnogi od nas misle da znaju mnogo, zapravo je svet neznanja. Sve te moderne tehnologije trebalo bi da nas osveste koliko ne znamo i koliko moramo da učimo. Pametnog čoveka svest o neznanju tera da uči, napreduje, saznaje, istražuje...

Da bi to mogao, da bi imao ideju, a ideja je svetlost u umu, moraš prvo imati otvoren um. Kad svetlost obasja, uđe u um, onda se manifestuje kroz kreaciju koja dodiruje one delove svetlosti uma koje ja zovem personalnim akordom.

Personalni akord svakog od nas...

Svako od nas može da izoštri svoj personalni akord, odnosno, može da dođe do svog maksimuma, da oslušne sebe, da probudi uspavana čula, da omogući buđenje u svojoj profesiji.

Šta to zapravo znači? Verujem da su mnoge, kao i mene, učili da završim fakultet da ne bih radio. Kobne su posledice te pogrešne ideje, jer, imaš diplomu, negde se zaposliš i onda počinje tvoja močvara u umu, tvoje odumiranje.

Teraju te nešto da radiš, da zaradiš, a ne da razmišljaš i uživaš u svojoj profesiji, da se razvijaš, napreduješ jer si vredan, jer vrediš. Nije više bitno profesionalno dokazivanje.

Politika, na primer, postaje sredstvo napredovanja. Tako se zatvaramo, a time zatvaramo i mogućnost sticanja novog saznanja i novog iskustva, mogućnost da i pogrešimo, a na greškama se najtačnije uči. To čoveku ujedno daje mogućnost da bude svež, da ne razmišlja o godinama, u kakvoj je državi, političkom opredeljenju. Duh čoveka ne sme da spava.

Je li kasno za uspavani duh Srbije?

Nije. Ni za jedan narod nije kasno. Migracije koje su danas aktuelne i migracije koje su ne tako davno bile ovde kod nas - a zaboravljene su - to je napredak za društvo, tako se dobija sveža krv, mešanje naroda daje novu genetsku strukturu i nije slučajno da su odavde ponikli veliki umovi poput Pupina i Tesle.

Vojvodina, Srbija uopšte, imaju mogućnost napretka - ne mislim pri tome uopšte na politički aspekat, nego suštinski, civilizacijski. Ali napretka ima samo ako se uzmemo u rad, ako svako počne da gleda svoje dvorište. Ja sam uvek sve morao da zaradim, i danas sam jako srećan zbog toga jer nikome ne moram da polažem račune.

Mnogi ljudi očekuju da im država razreši probleme, a gotovo niko ne razmišlja kako da pomogne da država reši te probleme. I upravo taj odnos pojedinca prema okruženju je osnova za pitanje, da li će nam biti bolje?

Hoće, ako ljudi shvate da njiva ne sme da bude neobrađena, da put ispred kuće ne sme da bude neočišćen, da neko ko je došao i uložio novac, nije neprijatelj, već neko kome treba da pomognemo da još više uloži, jer će nama biti bolje.

Tu dolazimo i na temu ekologije: neverovatno je koliko imamo neiskorišćenih resursa, od vode i vetrova do slame i raznih otpada. Ako budemo samo kukali da su nas izbombardovali - a jesu, ne treba zaboraviti - i ako od tih što su nas bombaradovali budemo i dalje očekivali da nas poprave, ne piše nam se dobro, jer mi sami sebe jedino možemo i moramo da popravimo. Niko drugi ne može.

Džaba što smo talentovani u raznim segmentima, često i lideri u nekim oblastima, kad ništa od toga suštinski ne razvijamo. Mi imamo veliku metalnu kuglu oko vrata koja nas vuče ka dnu, i dok se nje ne otarasimo, ništa od nas neće biti. Ovaj projekat koji radim sa skulpturama upravo je o tome, da prepoznamo sebe i sopstvene vrednosti, da ne moramo da zavisimo ni od koga. Ali, treba raditi.

Svetlo neće u prljavo

Kako neko ko je, uslovno rečeno, običan čovek - a smatram da nema običnog, svi smo bogomdani, kreativni i pametni - da se popne na nivo da "bude neobičan"?

Prvo mora da se okrene sebi. Ako je čovek duhovno prljav, zagađen, nije iskoristio svoje genetske potencijale, služi se tuđim - a pri tome ga krase taština, gordost, veliki ego - zbilja je teško potpuno se očistiti, ali je moguće.

Blokade koje postoje u čoveku su raznorazne: fizičke, psihičke, duhovne ... One se razbijaju molitvom. Kada kažem molitvom, ne mislim samo u onom tradicionalnom, religioznom smislu. Molitva je i koncert koji u čoveku probudi sva čula, koji povisi temperaturu da probudi ono najbolje u njemu. Molitva može biti i razgovor sa ljudima iza kojih stoje rezultati u datoj oblasti.

Samo tako možemo naštimovati svoj lični personalni akord koji, u protivnom, širi dishramoniju u svom okruženju. Susret dvoje disharmoničnih ljudi koji odluče da rode decu dovodi do sinergizma lošeg: u svakom od ta dva bića već je konglomerat genetskih potencijala s majčine i s očeve strane, i da bi se uspostavila harmonija sveg tog nasleđa ta nova osoba mora prvo naći sebe, uštimovati svoj personalni akord.

To znači buđenje pozitivnog genetskog potencijala: intuicije i paranormalnih sposobnosti koji su nam dati rođenjem, samo što spavaju u većini nas, što zbog raznih predrasuda, što zbog straha. Iz istih razloga, one koji ih probude u sebi, žigošemo. Činimo sebi kolektivnu nesreću.

Put koji dobijemo rođenjem ujedno je i najteži, i najlakši. Hiljade ljudi i sudbina upisano je u našem genetskom potencijalu. Ima tu puno pozitivnog i negativnog, ali čovek ima izbor: da li će uhvatiti plus ili minus, to je samo njegov izbor. Sudbina je data, ali samo uslovno.

Možemo da je menjamo i to tako ako spajamo prošlost, budućnost i sadašnjost. Za to je potrebno kvalitetno vaspitanje roditelja i dobro školstvo. A mi smo usvojili tuđe pa sad vidimo da i nije baš neko jer imamo gomilu doktora "sa diplomom". Izgubili smo nit našeg iskonskog načina vaspitanja, i na verbalnom i na čulnom nivou, izgubili smo osećaj za prošlost i sadašnjost, preuzimamo tuđa iskustva ad hok, a tako se ne gradi sudbina.

U naš um, nas zapuštenih i prljavih, nikakva svetlost ne može da uđe. Zato boljitka nema.

Prošlost i budućnost su sada

Mi moramo da shvatimo da se budućnost ne gradi tako što se sadašnjost posmatra kroz nečiju drugu istorijsku vizuru. Moramo ispravno da prosudimo šta je ono što je muzika za nas, koji su koreni muzike na Balkanu, šta je ishrana za nas, kakve su tendencije duhovnog razvoja bile na ovim prostorima. Ne može jedna molitva od pre hiljadu, dve hiljade godina, da bude važeća i danas, pa sve je drugačije.

Moramo imati svest o tome da su prošlost i budućnost - sada. Sadašnjost moramo očistiti, a prošlost uskladiti sa njom. Ono što sam počeo da radim još pre 40 godina na tim mojim instrumentima/skulpturama spaja sve te dimenzije.

Ljudi su me tada doživljavali kao neku budalu, mistika koji se bavi nečim što nema veze sa životom. Govorili su mi, odlični su ti reljefi, dobio si nagrade, šta sada izmišljaš neki zvuk? A ja sam se držao svoje intuicije. Nije bilo lako, ljudi teško prihvataju nešto novo, kritika podržava modu, ali ja sam istrajao bar u tom smislu da je danas mnogo manje onih koji misle da sam budala, mnogima čak počinjem da bude interesantan.

Ja uživam u tome što radim i neopisiva je sreća sresti danas nekoga ko je pre, recimo, desetak godina bio na mom koncertu i imao neko transcendentalno iskustvo. To se ničim ne može opisati, a upravo to me tera da i dalje radim, da mojom muzikom pomažem da se personalni zvuk čoveka poveže sa univerzalnom harmonijom koja će dodirivati svetlost, jer samo tako čovek može da se oslobodi straha koji može da poremeti karakterne osobine čoveka i odvede ga na stranputicu.

Sve ovo o čemu govorim, o zvuku, svetlosti, harmoniji, svečulnom umu, iskustvu, najjasnije se vidi u crkvi Svetog Pavla u Petrovaradinu, gde je moja fruškogorska Bogorodica. Tu je sve ono što sam naučio o umetnosti, religiji, duhovnosti...

Jedan moj ujak mi je, kad sam bio mlad, rekao da je tvoje samo ono što daš drugima. Tada to nisam razumeo, ali danas duboko živim i radim na taj način.