Novosadske kasarne niko neće

Piše: Živan Lazić

Čim je u katastru zavedena kao vlasnik, vojska je i realnije sagledala potrebe i utvrdila višak od 445 objekata različitih namena i stepena očuvanosti. Ponudila ih je tržištu. Najveća vrednost je u dobroj lokaciji, time i koristi kao građevinskog zemljišta.

Bilo je to vreme kada je stanogradnja u većim gradovima Srbije ostvarivala istorijski maksimum i računalo se da će biti kupaca parajlija. Očekivani prihod bi se ponajviše koristio na rešavanje stambenog pitanje vojnih lica i vojnih izbeglica.

Nema kupaca

Međutim, za deceniju je prodato tek osamdeset objekata, prihodovano 15,7 miliona evra i oko 1.000 stanova dobijenih u razmeni. Kupci su uglavnom opštine. Svakako je najpoznatiji ji primer beogradske kasarne "Stepa Stepanović" (nekada "4. juli") na čijoj lokaciji je država podigla stanove za socijalno stanovanje.

U međuvremenu, nastupio je kolaps stanogradnje, tržišne cene su pale i ispod nivoa socijalnih stanova, pa su se stambeni kvadrati u novom beogradskom kvartu uobičajeno prodavali. Potražnja za građevinskim zemljištem je presahla i vojska je tek nedavno ponovo oglasila ponudu, koncentrišući se na objekte u dvadesetak gradova, među kojima su Novi Sad, Zrenjanin, Pančevo, Vršac, Irig, Sombor...

Ponovo prodaja stoji, ne samo zbog slabije ali u poslednje dve sezone nešto živnule gradnje. Važan razlog je u osećanju opština da su izigrane i da je država svoje eventualne obaveze stambenog obezbeđenja zaposlenih u vojsci prebacila na lokalnu samoupravu. Posebno su pogođena sedišta vićih vojnih jedinica.

Tako je u Novom Sadu oglašeno nepotrebnim čak dvadesetjedno vojno zdanje. Kao suvišne označene je i kasarna "Janko Čmelik", na čijih se 19 hektara na Petrovaradinskoj tvrđavi nalazi čak 34 vojna objekta. Prodaju se i poligon Rečne flotile, u gradu poznatiji kao "Mornarica", kasarne u Ulici vojvode Bojovića, Futoškoj (popularna Maršalka), kod Adamovićeve vile, u Josifa Runjanina…

Prinuđen nedostatkom prostora, do sada je grad samo sa tri stana otkupio deo vojnog zemljišta radi proširenja groblja u Petrovaradinu, dok nema interesovanja, čak i nakon naknadnog sniženja početne cene, za vojno skladište i dve zgrade u Podgrađu koje su među nedavno ponovo oglašenima.

Stranke pritiskaju opštine

Nije vreme građevinske konjukture, vojska je precenila nekretnine čija reparacija i doterivanje mnogo koštaju, pa ne iznenađuje odsutvo investitora. Ipak, osnovni razlog je u shvatanju građana da im je država nametnula obavezu da otkupljuju ono što je oduvek bilo vlasništvo lokalne zajednice, opštine.

Realno govoreći, kasarne i slični objekti mogu se preurediti pre svega u zgrade javne namene kakvih već ima previše u našim gradovima, pa je potez sa promenom vlasništva zapravo pritisak na opštine da umnogome nametnutim otkupom praktično reše stambeno pitanje vojnim licima, mada nije reč o obavezi lokalnog nivoa vlasti. Ako izuzmemo specifične slučajeve, kao kod petrovardinskog groblja, ne vidi se razlog zašto bi lokalci, inače umanjene prihode trošili na nešto što nije njihova obaveza, pa još kupovinom onog što je do nedavno bilo i što je svuda u svetu opštinsko.

Moć da lokalni novac usmeri u, sa opštinskog stanovišta, potpuno nepotrebno u nas ima samo centrala vladajuće stranke. Svuda u svetu, vojska kao budžetska institucija ne može biti vlasnik, već samo korisnik nekretnine, a vlasnik je ili opština, po pravilu u slučaju građevinskog zemljišta, ređe pokrajina ili država. No, potez od pre deset godina je nekako provučen i od tada se kontinuirano pokazuju problemi.

Subotica i Senta kupili svoje

Primer Subotice je upečatljiv. Prvo je za 1,85 miliona evra otkupila kasarnu "Petar Drapšin" uz prateći poligon. U pitanju su 144 hektara zemljišta prenamenjenih u poslovnu zonu, ali je grad za šest godina uspeo prodati samo četiri. Investitori nisu zainteresovani za lokaciju udaljenu od grada.

Mada je prethodna lokalna vlast dokazivala da su Subotičani svojim novcem svojevremeno i gradili kasarnu "Kosta Nadj", aktuelna vlast je za otkup platila 3,1 milion evra, i još 3,3 miliona za Dom vojske u varoši na severu Bačke. Novca za restauraciju nema i objekti i dalje tavore u zatečenom stanju.

Slično je i Senta za 1,8 milona otkupila kasarnu koju je sama gradila i koju je vojska po ugovoru od pre 80 godina bila obavezna vratiti opštini ukoliko joj postane nepotrebna. Zrenjanin je za 1.000 kvadratnih metra stambene površine otkupio lokaciju zrenjaninskog aerodroma "Ečka" sa ambicijom da ga prevede u civilni za niskobudžetne avio kompanije, dok je kasarnu u Vršcu vojska procenila na čak 4,5 miliona evra i dodatno razgnevila varošane podno Brega.

Ovih dana se medijski priprema teren da Zrenjanin otkupi potpuno zapuštenu kasarnu u naselju Mala Amerika, navodno bi nakon restauracija bila izvanredan objekat za nekoliko srednjih škola.

Ograničavanje razvoja

U Pančevu su razmišljali da neke vojne objekte preurede u biblioteke i čitaonice, Sombor je imao ambiciju da postane univerzitetski centar, pa je kasarna zamišljena kao zgrada budućeg fakulteta. Irig ne sme ni da pomisli kako da odvoji silne pare za dve kasarne sa cirka pedesetak objekata. A vojne postaje smetaju gradiću na Fruškoj gori da se razvija kao turistička regija.

Prebacivanje vlasništva na vojsku je gradove dovelo u ozbiljne nevolje. Tako je Novi Sad u nedoumici, jer uslov da bilo koji spomenik, pa i Petrovaradinska tvrđava, uđe u baštinu UNESCO je potpuno povlačenje vojske, uključujući i iz (su)vlasništva. Kako je Podgrađe ne samo sastavni, već i vitalni segment Tvrđave, promenom vlasništva Novi Sad je doveden u groteksnu prinudu da otkupljuje ono što je njegovo i što ne vredi malo.

Tim pre što je u svim planovima tvrđava viđena kakvom i jeste, centralnom tačkom razvoja grada. Slično i površina Rečne flotile, na obali Dunava, preko puta Ribarskog ostrva, predstavlja zemljišni dragulj, lokaciju za svetski elitno naselje. Prebacivanjem vlasništva sa opštinskog na vojno država je baš duboko zavukla ruku u džep Novog Sada.

Neobavezujući memorandum

Pre deset godina tadašnja gradonačenica Novog Sada Maja Gojković i vojni ministar Prvoslav Davinić potpisali su neku vrstu memoranduma po kome bi grad za sve vojne objekte vojsci dodelio zemljište nizvodno od rafinerije, poprilične površine, za potrebe izgradnje vojne baze "Majurska ada". Kasnije se o bazi jedva i govorilo, stvar je završena potpisivanjem neobavezujećeg papira.

Ipak, kada je reč o vojsci uvek valja razmišljati i o novcu. Neobično velik broj izbeglica koji ni četvrt veka nakon nestanka bivše države ne može da reši stambeno pitanje, pokazuje kuda vodi preveliko odvajanje budžeta na vojne potrebe.

Nekadašnja Jugoslavija je previše izdvajala za vojsku, pojedinih godina čak i 11 odsto nacionalnog BDP. Poređenja radi, zemlje Evropske unije ne izdvajaju ni dva odsto svog, doduše mnogo višeg BDP, a Nemačka čak jedva jedan odsto. Rusija je ove godine izdvajanje sa 4,4 svela na 3,6 odsto, dok smo mi na 5,2 odsto.

Milijarde dolara stucane na vojne aerodrome

Danas izgleda neverovatno, ali samo u podzemne aerodrome tokom trajanja Jugoslavije je uloženo najmanje 22, a ima onih koji procenjuju i svih 80 milijardi dolara.

Čuveni aerodrom "Željava", na granici BiH i Hrvatske sada je potpuno zapušten i van je bilo kakve funkcije. U podzemno sklonište za neprekidni tromesečni boravak ratne vlade na planini Konjic uloženo je najmanje 6,2, a moguće i svih 22,5 milijarde dolara. Danas umetnici pokušavaju da od njega načine prostor za performere i koceptualne umetnike. Ne vidi mu se praktičnija namena.

Kako se posle raspada nekadašnje države, znatno brojniji deo prevelike vojske skoncentrisao u Srbiji, pojavilo se i stambeno pitanje vojnih lica i vojnih izeglica. Država nije našla nikakvo rešenje, pa je zbog toga prisilnim izmeštanjem kasarni iz vlasništva opština, te potonjim pritiskom da lokalne zajednice kupe iste militarne objekte, ceo problem prebacila na znatno niži nivo vlasti.