INTERVJU - Mitar Palikuća: Život je takmičenje sa samim sobom

Ove godine paraolimpijci su dočekani ispred Skupštine Srbije, mediji su od početka pratili njihove uspehe, a upravo Mitar Palikuća je taj koji je prvi doneo dobru vest. Nakon njega, bilo je još osam vesti o osvojenim medaljama u Riju.

Svoju sportsku karijeru započeo je kao fudbaler, 2000. godine je proglašen za najboljeg igrača Opštinske lige Šabac. Međutim, povreda na radu ga je navela da promeni sport, a potom je usledio i transfer u stonoteniserski klub "Spin" iz Novog Sada. Od tada je osvojio tri bronzane i dva ekipna zlata na Evropskim prvenstvima, kao i bronzu na Svetskom prvenstvu. Ipak, pažnju javnosti je privukao bronzanim odličjem u Riju. Uspeha ni sam još nije svestan, a kako kaže, boji se da će se probuditi i shvatiti da je sanjao.

"Prvi put su paraolimpijci dočekani ispred Skupštine. Drago mi je jer se pokazalo da su sportisti-sportisti, bez obzira na to da li su u kolicima ili da li imaju sve delove tela. Iznenadio nas je takav doček, o tome nismo ni razmišljali tokom samih igara. Teško mi je da to opišem u nekoliko rečenica, ali se nadam da će biti još takvih momenata", kaže Palikuća za 021.rs.

021: U borbi za treće mesto pobedio si Norvežanina Tomija Urhauga, što ti do sada nije polazilo za rukom. Šta je presudilo ovog puta?

Palikuća: To je veoma često psihološka igra i tu dosta odlučuje mentalna snaga. Do sada mi se dešavalo da se na neki nesvesni način zadovoljim samom borbom za medalju i tu posustanem. To je nešto na čemu moram da radim. U svakom slučaju, u Riju je bio još veći pritisak, a onda je u borbi za bronzu došao Norvežanin koji je 20 godina u samom vrhu stonog tenisa. Moguće je da sam do sada imao nešto veći respekt prema njemu i da me je to kočilo, sada sam se oslobodio i to je dovelo do uspeha. Sa druge strane, imao sam dovoljno vremena da se odmorim i skoncentrišem, nisam se opterećivao time šta će biti posle, samo sam skupio energiju i pokazao borbenost. I ovog puta sam loše počeo meč, ali sam se vratio i završio na postolju. Prvi put uvek mora da se desi, drago mi je da je to bilo na Olimpijadi.

021: Pomenuo si mentalnu snagu i borbenost. Koliko ti ona pomaže u svakodnevnom životu?

Palikuća: Ceo život je borba i zbog toga je važno da čovek ostane psihički stabilan, da izgradi potrebnu mentalnu snagu. Postoji tu dosta uspona i padova, neočekivanih događaja koji nam poremete planove ili preokrenu život naglavačke, ali iz svega čovek treba da pronađe neko rešenje, da preokrene stvari u svoju korist. Mene je vodila želja za borbom, za svojevrsnim dokazivanjem pred samim sobom da mogu da uradim neke stvari, da sam ravnopravan sa ostalima. Prosto, moja snaga je u tome da želim da živim život normalno.

021: Na kraju takav stav je rezultirao i odličjem. Započeo si osvajanje medalja, misliš li da je to smanjilo pritisak koji su osećali ostali sportisti?

Palikuća: Zapravo Štefanek je olakšao svima nama. Na početku Olimpijade našim sportistima nije krenulo baš najbolje i ja sam osećao blagi strah, jer sam znao da ću se za dve nedelje i sam naći u istoj situaciji. A onda je došla prva medalja i pokrenuta je lavina. Tako je bilo i u mom slučaju, zvanično sam prvi koji je osvojio medalju, ali tog dana smo osvojili još tri medalje. To je bio samo vetar u leđa za sve.

021: Misliš li da bi bilo pravednije reći da su srpski sportisti osvojili 18 medalja na Igrama, a ne razdvajati na devet osvojenih na Olimpijadi i devet na Paraolimpijadi?

Palikuća: Tako je, uvek se tu prave neka poređenja, ali to nije potrebno. Mi smo svi jedan tim i želimo da obradujemo građane. Nismo se vodili time da neko osvoji više medalja od drugih, jednostavno igrali smo našu igru. Sportisti na Olimpijadi su nam dali motiv i volju da nastavimo da se borimo, da medalja nije nedostižna. Na kraju smo oborili rekorde i motivisali jedni druge.

021: Na kraju vaši uspesi utiču i na sliku osoba sa invaliditetom u javnosti.

Palikuća: Nadam se da će naši uspesi i pažnju koju smo dobili sada nekako uticati na poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom. Na njih ne bi trebalo da se gleda sa podozrenjem. Svi smo mi jaki, možemo mnogo toga, ali nije dobro ni ako se zanemaruje jedna društvena grupa. Srbija napreduje u tom pogledu, stvari se menjaju. Jesu to sitni koraci, ali se nadam da će našim uspehom oni postati krupniji i da će boljitak biti primetniji. Na kraju, kada pogledamo u kakvom vremenu živimo shvatimo da moramo biti strpljivi. Sportisti na Paraolimpijadi su pokazali da smo ravnopravni i da između nas ne bi trebalo da postoje prepreke ili barijere.

021: Ipak prepreke se pojavljuju svakodnevno u različitim oblicima. Kako ih prevazilaziš?

Palikuća: Tolerancija. Kada primetim neku prepreku trudim se da me to ne poremeti. Prepreke koje se nađu pred nama su deo svakodnevnice, to se svima dešava, zbog toga ja na život gledao kao na jednu vrstu takmičenja sa samim sobom. Stremim tome da pobedim sebe, da postignem uspeh za kakav sam mislio da je nedostižan. Tako je i u sportu, ali to mora biti zdravo, kada izgubiš - pruži ruku. Porodica je jedan most koji pomaže da se pređe preko prepreka, bitno je da imate nekoga uz sebe. Takođe ljudi koje poznajem, svi su oni deo ovog uspeha. Bitno je da se konstantno radi, da ne postoji praznina u životu, da se stremi nečemu. Ništa nije lako, ali život je borba. Kada dođete do dna ostali putevi vode ka vrhu, ali treba podići glavu i dokazati sebi da ti putevi postoje.