Pelivani, sladoled i Balkan: Zašto je rvač sinonim za poslastičara

Istraživao sam kao laik o gorancima čitajući razne knjige i razgovarao sa gorancima kosu šta su odakle su koim jezikom pričaju itd. Za vreme turske vladavine u 18 veku primaju islam i mnogi goranci trbuhuom za kruhom odlaze za tursku,grčku,bugarsku,albaniju i siciliju. Jedino selo koje se u crkvenim zapisima spominje još za vreme nemanjića je "zli potok" kao najmnogoljudnije selo gde su pretežno živeli gorštaci srpskog porekla. Tek dolaskom mustafe pelivanovića u beograd ljudi iz tog sela nastanjuju se po srbiji. Uglavnom su prodavali bozu i limunadu tek krajem 19 veka počinju proizvodnju poslastica koje su osvojile i samog sultana a i našeg kralja. Ja kao srbin neke spise nisam mogao da pročitam a jedan goranac je is prve pročitao i rečemi pa to na mom maternjem jeziku piše. Ima dosta toga o gorancima dase istraži ali to neg rade ljudi koji su zato školovani. Mogu samo dodati dasu to čestiti,vredni i pošteni ljudi koji uvek idu trbuhom za kruhom pa ih ima po celom svetu i uvek se vraćaju svom zavičaju a srbiju smatraju za svoju matičnu državu.

Stari novosađani pamte poslastčarnicu mirjanu jasam u toj poslastičarnici prvi put poljubijo devojku sa ukusom vanile i rum punč sladoleda. Zaista su to bila bezbrižna i predivna vremena mogu samo reći hvala im što su postojali. U toj poslastičarnici si mogao videti razne ljude od političara do higijeničarka ako ti nestanu novci uvek biti dali na veresiju ili ovaj put kuća časti. Predivni su bili ljudi i njihovi proizvodi iskreno krivo mije što nisu nastavili tradiciju. Od kada su zatvorili mirjanu u novom sadu nisam probao pravi sladoled sve je to daleko od pravog ukusa sve je hemija. Kad odem u beograd obavezno svratim kod pelivana koji ima identičan sladoled koji sam jeo u mirjani. Svaka čast.

Čitajući ovaj predivan tekst baš sam se osladila i rashladila. Svaka čast.

Po mom skromnom saznanju i nekoliko prijatelja goranaca saznao sam dasu samo dve porodice bile izvorni orjentalni poslasticari. U beogradu porodica pelivanovic a u novom sadu porodica koska koja je drzala poslasticarnicu mirjana. Obe porodice poticu iz sela zli potok a ostali goranci su bili segrti kod njih dok neizuce zanat dabise osamostalili i otvarali svoje poslasticarnice po celoj bivsoj jugoslaviji. Sa setom se secam mirjane u kojoj su skoro svi dolazili na bozu,sampitu,kesten pire,sladoled,padobrance i ostalih slatkih djakonija a o kafi da nepisem. Bilo je mnogo ljubavi,smeha,pesme a i razocaranja u ljubavi. Zasto su vlasnici zatvorili mirjanu nije mi poznato ali mnoge generacije novosadjana sa setom se secaju dunavske,tramvaja,osvezenje u mirjani. Ako ovo citaju potomci nebi bilo lose da razmisle o ponovnom otvaranju mirjane. Novi sad to zasluzuje a ne samo beograd.

Zaista interesantan članak i sve pohvale kao treća generacija novosađana mogu da potvrdim daje i u našem gradu postojala čuvena poslastičarnica"mirjana". Zašto se zatvorila 90-ih nije mi poznato ali znam dasmo se skoro svi okupljali kao i moji roditelji koji su se upoznali baš u toj poslastičarnici. Predivni i nadasve pošteni ljudi koi su pravili predivne orjentalne kolače,sladoled,bozu. Po meni su ostavili traga u novom sadu po gore navedenom tekstu. Moji roditelji su poznavali vlasnika koji je imao koliko sam čuo tri sina. Kada su pravili svadbu poslastičarnica"mirjana" je sve slatkiše sa svadbenom tortom obezbedila što bi se reklo današnji slatki ketering. Jako mije žao što danas više nepostoi.