Zaštićeni stanari biće na ulici?

Neverovatno je koliko su ljudi bahati, 70 godina su živeli na tuđoj grbači i bez troškova koji su svi ostali plaćali, zaduživali se da bi sebi obezbedili stan ili kuću i sada i dalje treba da se bavimo njima. Kao i ljudi koji nisu bili zaštićeni godinama, u banku po kedit. Mi imamo stanara koji ništa ne plaća, ni zajam, ni račune, sve plaća moja porodica. Pa ako za 50 i kusur godina neplaćanja ničega nije uspeo sebi da obezbedi, onda na ulicu. Ko bi mene pitao da ne mogu da plaćam kredit...

Niko neće završiti na ulici, a pravda mora biti zadovoljena. Zašticeni stanari su imali 70 godina da reše svoje stanarsko pitanje da su hteli (i veliki deo jeste, dogovorivsi se sa vlasnicima), ali su verovali da pitanje vraćanja imovine starim vlasnicima nikada neće doći na red.
Takodje, pisac ovog teksta maliciozno podvlači procenu prošlogodisnju procenu države da ima 5000 stanova u kojima žive zaštićeni stanari, a prenebregava cinjenicu da je po Zakonu o evidenciji zakupaca evidentirano 1487 stanova u kojima zive zasticeni stanari.

Šta da vam kažem...već sam ovde pisao 100 puta o tome,pa da se ne ponavljam, samo ću reći da imam stan u koji nisam ušao preko 25godina i u kojem živi čovek s porodicom koji do pre pet godina nije plaćao ništa. Ponoviću: Ništa! Zamislite da 20 godina živite u stanu od 38m2 u centru NS i jednostavno nemate troškove. Čovek ne plaća informatiku i onda stigne tužba na moje ime, ja im kažem pa ne živim ja tamo samo sam vlasnik i naravno od informatike dobijem odgovor da mene tuže jer sam ja vlasnik i posavetuju me da kad ja njima platim da tužim dotičnog zaštićenog i tražim da mi nadoknadi to što sam platio. Da stvar bude smešnija, čovek sve vreme živi bez ugovora/rešenja i od pre 5 godina mi mesečno plaća 1800 dinara mesečno zakup jer je tu tarufu procenila informatika. Znači u sudskom procesu smo koji još traje od 2006. i koji je on pokrenuo kako bi od suda dobio rešenje( koje je na kraju i dobio) da ima pravo tu da stanuje.
Epilog je sledeći: Čovek dobio pravo tu da živi za 1800 din mesečno sa tim da ako mu rikne vodokotlić moram ja o svom trošku da mu popravljam pošto mi on jel plaća zakup. Čovek vozi pasata otprilike 2008.godište i ima čamac,uživa, a ja ću po svemu sudeći morati da mu platim sudske troškove u iznosu od oko 700.000 dinara za 10 godina suđenja.
I kao što jednom već rekoh, ja ga uopšte ne doživljavam kao svog neprijatelja. Moj jedini neprijatelj i neprijatelj moje dece je isključivo sistem koji ne postoji zbog građna ove zemlje nego zbog pojedinaca. Zbogom.

Pa prema tome, dva puta počinjeno zlo je dobro? Zlo se ne ispravlja zlom, već ljudskošću, a to nam ovih dana izgleda najviše fali. Previše je besa u nama, ali pogrešno usmerenog.

A gde su vlasnici nekretnina završili kada su se useljavali "zastićeni" ? Srećnici su dospeli na ulicu a oni malo manje sreće pod zemlju, pa prema tome...