Pominjanje fašizma često u srpskom političkom govoru, može da se "izliže"

šta očekivati od fašista nego negiranje?
nisu oni i njihovi u drugom svetskom ratu bili na pobedničkoj strani nego na gubitničkoj fašističkoj

Да би анализа била потпуна, требало је поменути и поређење Републике Српске са НДХ од стране Валентина Инцка, држављана Аустрије која се (Аустрија) била и сама декларисала као фашистичка, тада их није било срамота, било је на понос. То нас убацује у сферу психологије оног који у данашње време упућује такву одредницу. Валентин Инцко није било ко да би се то прећутало.
Пошто је фашизам и данас после толико година остао као појам за нешто веома лоше, сви то знамо, онда свако ко хоће данас да некога наружи, он одмах употребљава ту реч. Када се десио слом комунизма, и та реч „комуниста“ је добила негативну конотацију, тако да је нова врста људи која воли да користи новоговор чак измислила кованицу „комуно – фашиста“. Нонсенс, сећамо се ваљда кога су тако називали.
Такође је интересантно да су Срби баш страдали од конкретног фашизма до 1945. године, од комунизма непосредно после 1945. године, етнички почишћени после 1990. године, а сада се они (Срби) највише етикетирају као фашисти. Видимо покушај Валентина Инцка да Србе пофашисти, то му дође као када чистач почишћене назове чистачима – то служи нечему. Или када новинар Радио Слободна Европа Бранка Тривић напише да су у окупираном Београду Срби убијали Јевреје. Нису их убијали Немци, убијали су их Нацисти како каже поменута Бранка Тривић. Она је завршила факултет, ваљда она то и најбоље зна.
Иначе, слажем се да је та етикета „фашиста“ већ доста извикана, чудо да новоговор није нашао замену, да некако асоцира на „геноцид“.