Zašto nas je i dalje sramota da se lečimo kod psihologa

Meni 'life coach' pristup izdaleka deluje simpatično obzirom da deluje kao da gledaju na vas kao na nekoga ko je ok ali ko može biti još bolji putem treninga, i ne trude se da vam po svaku cenu pripišu neki defekt i isperu mozak, mada nemam iskustva. I možda su čak i bolje pripremljeni da vam nešto korisno prenesu. A u istoriji se zna da su se psihologija i psihijatrija koristile za borbu protiv političkih neprijatelja. Kada se preterano usmeravaju ljudi da rade na sebi, to je zato da ne bi pokušavali da promene društvo u kome žive, pa je otuda ona 'popravi sebe a ne društvo oko sebe'. To znači da vam psihologija oduzima vaša građanska i demokratska prava da utičete na svet oko sebe i usmerava vas da se bakćete samo sa sobom... što nije baš kul.

Krcko,
Ja sam psiholog. Sve sto ste napisali je tacno - donekle. Kako ima psihologa koji imaju to nesto Za rad sa ljudima,verujte,ima i "life coach" koji poseduju sposobnost razumevanja tanane ljudske duse,tj patnje jedne duse. Mozda ovim sto govorim,idem protiv sebe i svojih par godina fakulteta,ali zaista ne mogu podceniti osobe kojima manjka sertifikat diplomiranog psihologa,ali zaista umeju da rade svoj posao. Takodje ima i nas,koji posedujemo diplomu,ali ne mozemo "osetiti" coveka...
Tako da je sve individualno...
Puno toplih pozdrava...

Meni ne bi bilo sramota, ali verujte, toliko je i psihologa koji nemaju veze sa svojom strukom (znam ih dovljno), a i sami imaju toliko psiholoskih i socijalnih problema da bi i samima trebao psiholog, ali neki pravi. Uglavnom su neki umisljeni, bez osecaja za neku tako tananu nauku u kojoj je jako lako pogresiti. Pogotovo sam impresioniran onim "life coach" likovima koji to rade samo zato sto nemaju drugih vestina u zivotu. Cak su i opasni, kad se bolje razmisli.

Lećite one koji su doveli do ovakog stanja SVET...
Eee,kada njih izlećite,nama će biti lepo a vi bez posla...
A to vam ne odgovara...

Korisno je saslušati psihologe. I razmisliti o tome. Međutim , na probleme koje ljudi imaju odgovor nije lak, jer su oni često posledica socialnih, ekonomskih, političkih, filozofskih problema koji postoje u društvu, u državi, ali i zdravstvenih (a ne samo obrnuto) , a težnja većine psihologa da potpuno negiraju činjenicu da mi nismo savršeno društvo u kome su pisane knjige iz kojih su učili, ni prostorno, ni vremenski, i da oni celokupnu odgovornost traže u psihi, i da nameću svoju viziju uspeha, a svaki neuspeh objašnjavaju psihičkim poremećajem/manjkom, je u najmanju ruku... smorna, ako ne i uvredljiva i iritantna.

Lekari negiraju da zdravstveno stanje utiče na to kako se osećate (primer Decedre) i umesto toga šalju kod psihologa, jer, božemoj, sve što postoji zavisi od psihe. Verovatno i jeste za psihologa ako ste toliko naivni da idete kod državnog doktora da zamolite za zdravstveni savet.

Ukoliko ne možete da se usaglasite sa psihologom oko nekih osnovnih pogleda na svet, teško da će on imati šta da vas savetuje, a teško da će priznati svoju nemoć, pa vam slede teške dijagnoze. I najčešće ljudi smatraju da psiholozi ne razumeju. Pogledajte samo koliko imaju godina. Da li znaju išta o istoriji i sociologiji i pravu i filozofiji i medicini? Da ne spominjem njihovu potrebu da projektuju na vas kojekakve gluposti o kojima su učili i njihove lične probleme , zbog kojih su se najčešće i opredelili da se bave tim poslom. Retki su stručnjaci, obrazovani ljudi a osetljivo je.

pravi naslov bi bio
"zašto i dalje sramotimo one koji se leče kod psihologa?"
a celoj državi je potrebna terapija sa ovim ludacima na vlasti, realno

Diplomirani psiholozi nisu edukovani da lece [sihijatrijske poremecaje. Velika je razlika izmedju psihijatra i psihologa sto se kod nas ne zna. Nazalost ove struke se najcesce spominju u medijima u vezi sa nasiljem sto ponajvise doprinosi stigmi o kojoj pisete.. Ljudi sa mentalnim problemima ne cine zlocine vise od ljudi koji ih nemaju. Cak naprotiv osobe sa anksioznim i depresivnim poremecajima, su mnogo manje nasilne u poredjenju sa zdravim i sa mnogo vecim rizikom od samoubistva.
Stigma se smanjuje uporedo sa razvijanjem i unapredjenjem sluzbi za zastitu mentalnog zdravlja. Nazalost svedoci smo, bar u Novom Sadu da se postojecom organizacijom otezava i rad psihijatara i njihova dostupnost ljudima kojima su potrebni. Moze se reci da se u gradovima - sem Beograda mozda, nije nista drasticno promenilo na bolje, nego naprotiv jos se pogorsalo.

Mene nije sramita, nego prosto - nema se para...