Vukadinović: Besmisleno pitati građane šta im predstavlja peti oktobar

Od 2000-2012 smo imali specificnu oligarhijsku spregu politickih nosilaca vlasti i krupnog kapitala.... a cinjenica da smo takvu vlast imali odrazila se na to da su Aleksandar Vucic i Ivica Dacic danas neprikosonoveni gospodari kroz jedan proces bananizacije drzave i bukvalno i u prenesenom znacenju. Ne moze se navesti stranka u politickom sistemu u kome neko nije ogrezao u kriminalu. Jer gospodar Vucic zna da su UCENJENI ljudi NAJPOSLUSNIJI.
UCENJEN COVEK NE SME DA SE BUNI, UCENJEN COVEK NEMA PRAVA DA SE BUNI. Jer ako nije u vlasti poslusan, eto ga u zatvoru.
Prema tome ono sto je sada potrebno, jeste da potpuno "ubijen" narod u pojam se priseti energije 5.Oktobra i da shvati da se i vlast i opozicija moraju "oduvati". Oduvati, gde ce se ispitivati ko je za zatvor a ko nije. I to ce biti prava revolucija, jer nema revolucije koja ne posalje u zatvor odgovorne za ono sto se desilo.

Дан меке окупације Србије.

Autoritarni režimi se pobeđuju tako što odrasteš ili evoluiraš i prestaneš da onanišeš na harizmatske ličnosti i predaješ se kultu vođe, pa gradiš institucije i pravnu državu, a ne tako što uz pomoć ovih i onih uspeš da zbaciš Kurtu da uzjaše Murta. To se u Srbiji neće desiti jer ljudi ovde ne mogu da prihvate da postoje falinke u njihovom mentalitetu, već uzrok problema uvek traže samo u nekom spoljašnjem faktoru, a oni idealni. Zli zapad, zla Rusija, zli Kinezi, zli migranti itd. lista je beskonačna.

Sto se mene tice, mnogo vecu tezinu ima 12. mart, jer su tada ubili jedinog coveka koji je hteo da napravi normalnu drzavu i za mene licno jos vaznije, pocetak Sablje, kad su sva ova go*na bezala i skrivala se po misijim rupama. Cekam dan da se to ponovi, ali da se ovaj put ne izvuku.

Propuštena šansa da počnemo da živimo normalno. Svi smo krivi na neki način. Razumem one koji su bili za Miloševića i Šešelja, ali šta smo mi ostali radili? Gde si bio nigde, šta si radio ništa!
I još gore!

Veoma važna stvar (koju frfljavi "analitičar" prećutkuje) jeste da "Zapad" iz 2000. godine i Zapad iz 2020. godine imaju vrlo malo sličnosti. Pre dve decenije nije bilo migrantske plime koja davi Evropsku uniju, a da ne govorimo o tome da je jedna članica (Velika Britanija) u međuvremenu prestala da bude član iste. Najzad, treba istaći i da su mnogi srpski građani (na čelu sa Zoranom Đinđićem) imali iluziju da će, zbacivanjem Miloševića, demokratska Srbija imati suverenitet nad (takođe demokratskim) Kosovom. Premijer Đinđić je glavom platio ovu zabludu, dok su mnogi koji su tokom devedesetih podržavali opoziciju pre ili kasnije shvatili da se EU-"utopija" svodi na fekalne soroševske multi-kulti budalaštine. Tako da je sadašnje stanje srpskog javnog mnjenja sasvim logična posledica onoga što se dešavalo u prethodnih dvadeset godina...