Žensko dete (nije) tuđa kuća: Zašto se žene i dalje odriču nasledstva?

Imam sina i ćerku,oboje u braku.Sin živi samnom.Od malena sam voleo i poštovao ženski rod i oboje dece su mi jednako dragi.Imamo dovoljno za nas i sigurno neću ostaviti njih bez dovoljno imovine da sutra nemaju nešto svoje.Vremena su takva da se nezna šta donosi novi dan.I sin i ćerka su mi najdraži,i oni se vole i poštuju,tako bi trebalo i da ostane.Ljubav,poštovanje i zdravlje,sve ostalo je mnogo manje bitno.

Ja zivim sa roditeljima. Ceo zivot ulazem i popravljam kucu. Tatu sam negovala, menjala pelene. Sad staru mamu negujem. Sestri su novcano pomagali i davali joj i vise nego dovoljno. Zar nije logicno da ja ostanem u kuci ili treba da idem na ulicu!?

S obzirom na to da mama ima sestru,a tata brata nismo imali takvu situaciju,ali jeste bilo odricanja u korist onog ko je ostao da živi sa roditeljima i nema svoj (drugi) krov nad glavom. Tetka je ceo život živela sa roditeljima u kući, ne bi imala novca da isplati mamu,a prodaja kuće nije dolazila u obzir jer bi tetka ostala na ulici. Mama se odrekla svog dela u korist sestre i to je sasvim normalno u takvoj situaciji. Isto je i sa tatom, stric se odrekao, s tim što stric ima još 10 stanova. Sve treba da bude dogovor. Nećeš valjda ostaviti rodjenog brata ili sestru na ulici, a ako oboje nemate onda delite. Najveći neuspeh roditelja je da im se deca otimaju oko nasledstva ili da u životu ne žele da pomognu jedno drugom!

Ne navodite nigde u tekstu da i odr. broj zena koje imaju bilo kakvo nasledstvo (cija je novcana vrednost veca od muzevog nasledstva) prodaju to i uloze u muzevu kucu, a jos budu i maltretirane, pride.
Redji su slucajevi da to muz postuje, nazalost.

Oko 70 godina je prilično neodređeno, a veoma je zanivljivo znati:
Od kada tačno su na ovim prostorima muška i ženska deca izjednačeni u pogledu nasleđivanja?

Ja sam svoje roditelje odgledao do smrti kako I treba! Sestra je dobila za njihobog zivota poklon jedan plac nesto nakita za uspomenu I to je bilo sve! Ona nije imala nikakve obaveze prema njima sem moraine kada je osecala potrebu da bude sa njima i nista vise! Nakon smrti roditelja neki su je nagovarali imas prava bar nuzni deo uzmi i sl.ali mi smo jos za njihova zivota sve prepisali na mene i izbegli svadju i otudjivost! Zato sve kod advokata i ako se oboje dece stara o roditeljina sve troskove i vreme dele podjednako onda mogu deliti isto tako! Velika je Odgovornost Mentalna Fizicka Materijalna i cesto brak trpi i deca jer ovisno o bolesti roditelja ja nisam bio sest godina na bilo kakvom odmoru sa porodicom a dati ih u dom za mene je to nemoralno niti sam tako vaspitavan! Sada imam kucu i stan od roditelja i sa sestrom smo u skoro idealnim odnisima…mada zet onako šeretski kroz”salu” ponekada nešto pokuša prebaciti ali ko još zeta nešto pita niti me zabole za njega! Idi ti deli kod svojih roditelja u tudju kucu se nemesaj niti imaš prava!!! Zato ljudi prvo ugovor pa sve ostalo jer život je takav!!!

Ja sam takođe ta koja je ucenjena od brata i snaje da ne žele da me vide ako uzmem svoj deo. Okrenuo je svoju decu protiv mene, jer sam postala neprijatelj koji uzima njihovo. Roditelji su to gledali, ali kao stari su i nemoćni, očekuju da se dogovorimo. Zapravo je celo njegovo vaspitanje bilo u tom smeru, da primora sestru da se dobrovoljno odrekne. Epilog ove mučne priče je da sam se odrekla i njih i njega. Zanimljivo je to da nema ista shvatanja kada su njegova ćerka i sin u pitanju.

Meni je nerealno da se deca od malih nogu uče da treba nešto da naslede u životu, umesto da se uče da treba nešto da sagrade sebi u tom istom životu. Ono što je još veća žal jeste da ta ista deca životare čekajući da im se nešto prepiše. To je poražavajuće.
Ne znam odakle vam ovaj podatak, al iskreno ne verujem da je priča gradska, ovo mi je više seoska priča.

Prelepo, zaista.

Sve što imam ostaviću unukama jer znam da će im roditelji sinu!Daleko smo mi od te civilazije.Još uvek je sin pa sin čak i u urbanim sredinama i medju obrazovanim ljudima.

I sinovi su zakon, i cerke su zakon, deca su zakon. Poenta teksta je ravnopravnost polova , a ne isticanjr jednog ili drugog kao boljeg. Ponavljam DECA su zakon.

Evo ja sam jedna od onih koje su se odrekli roditeljske imovine u korist braće. Daleko bilo da me neko terao, da sam učena tako ili sam prisiljena,uslovljena od nekog,da sam neuka i neobrazovana i odbačena kao tuđa kost. Jednostavno tako sam htela, moja volja ...a od svoje braće i njihovih porodica sam kroz život dobila višestruko više, kako u materijalnom, tako i u emotivnom smislu, nego da sam formalno tražila svoj deo. Dan danas, njihova deca, prve trešnje, prve kajisije, donose tetki, jer je to njeno, sa njene trešnje i kajsije...iako smo udaljeni desetine km. Sve u svemu, ko na malo gleda, malo vredi, a ko da, ko je u stanju da poklanja, daruje, vratiće mu se višestruko. To je moje životno iskustvo.

Zanimljivo da nema komentara. Zar je toliko to normalno i duboko ukorenjeno kod nas?

Nikad se ne bih odrekla svog dela u korist brata (osim ako imam milione ili mi ne treba iz nekog razloga). Tuđe neću, svoje ne dam, samo ono što mi po zakonu pripada.

Sve je stvar dogovora, nemoj da se lažemo...

Ja sam tradicuonalista i patrijahalno vaspitan.
Moja ćerka neće se odreći ničega. Sin se vaspitava da poštuje žene kao što su moji preci. Ni jedna moja tetka se nije odrekla imovine od dede i netreba.
Čiste gluposti sa neko ostane bez nečega što sam im stvarao, zašto jer je žensko? Pa slavio sam tri dana kad se draga porodila.
Moja vrata će joj uvek biti otvorena. Ali i nju vaspitavam da zna šta da traži od muškaraca

Cerke su zakon! U potpisu: ponosni tata.

Evo,moj muž se odrekao imovine u korist sestre.Kad im se otac razboleo ona je preuzela brigu o njemu i smatrali smo da je fer da ona nasledi celokupnu imovinu.