Roditelji dece ubijene u Ribnikaru: Vatromet i slavlje u izbornoj noći u godini dva najveća zločina

Tragedija velika. Duša mi je ranjena. Uvek polazim od sebe. Stalno plačem. Decu ne poznajem, ali samo kad pomislim gde su naši anđeli a gde su oni koji su to počinili. Stidim se što su pobedili. Neću ni da ih spomenem, jer sam ogorčena. To su naše mile duše koje su tamo gde ne treba da budu. Ja samo kad pomislim na njih odmah mi se duša raspada. Tu su ranjene porodice i familije. Samo to pomislite i pođite od sebe. Svako ko drugačije misli i ko je glasao da oni pobede neka se stidi zbog naših anđela. Srca moja mala.

Tragedije beše velika, i sve nas je pogodila, ali ljudi moji, život ide dalje, živimo ga i Vi, ozlojeđeni, i ja, i svi ostali, ne možemo večno biti u mraku i lišeni svega lepoga i normalnog što je deo života u ljudskom društvu, pa šta je trebalo, posle II svetskog rata, kada je poginulo nekoliko stotina hiljada srba, i muškaraca, i žena, i dece, osakaćenih i mučenih, da žalost bude do 1970 godine?

Nezahvalno je o ovome uopšte i pisati i govoriti, nikako ne može da zvuči prijatno, ali tako je kako je, dajte neku ideju da se dalje živi nasmejano i srećno, ne možemo još 100 godina sedeti u mraku zbog tragedije, treab životu dai smisao i vrednost i pdgnute glave ići pravo, nemojte samo reći lako je meni ovo da pišem jer nisam izgubio svoje dete, ne bih da se hvatamo na takve fore.

Tačno je da se ne može večno žaliti, ali se ne sme zaboraviti. Državna politika traži od nas da ne zaboravimo žrtve Jasenovca, malo manje da ne zaboravimo žrtve novosadske racije, skoro nimalo kragujevački oktobar, manipuliše se sa žrtvama nedavnih ratova, a vlast se pravi mrtva u odnosu na majske događaje. Nisu se poneli kako treba, ogolili su svu svoju nesposobnost i nedostatak empatije. Naravno da treba obeležiti mesto stradanja, da su to odmah uradili kako treba ne bismo se sada zamajavali. Dakle, nemojmo žaliti selektivno i pamtiti selektivno. Treba sačuvati kolektivno sećanje na oba majska događaja na primeren način, kao opomenu budućem društvu da se ponaša civilizovano i odgovorno prema svojim članovima.

Kako te nije sramota? Imas li ogledalo, imate li vi botovi nekakve moralne granice?

Tradija je to ali ne moze se dogadjaj zloupotrebiti .

Pobogu, ljudi! Pa, razumem tragediju, saosećam sa roditeljima, ljutim se na situaciju koja je dovela do toga, ali ne možemo svi zauvek biti u žalosti!

Roditelji stradale dece i to ne svi, zele da skola postane memorijalni centar, dok drugi roditelji cija su deca npr ranjena tad i roditelji dece koja jos idu u tu skolu se ne slazu sa tim, vec zele da skola nastavi sa radom... U sustini najveci spor je izmedju roditelja skole.. Na zapadu npr se ovako nesto desava skoro svakodnevno, od skola pa drugih javnih ustanova, muzeja itd itd.. Da li bi onda oni trebali da zatvore sve te ustanove? U potpunosti razumemo bol roditelja stradale dece, ali to ne znaci da druga deca ne mogu da vode svoj nomalan zivot.

Ja se čudim da se roditelji čude slavlju i vatrometu, pa zar im nije odavno jasno da njima nije stalo do tuđe dece, već samo do svoje dece i svojih pozicija.... svi mi ostali, i deca i odrasli, smo samo brojevi za njih, koliko nas je protiv njih i koliko će glasati za njih. Brojevi, procenti, to smo mi!

Ja i dalje ne razumem kakve veze ima politika i ko je na vlasti sa cinjenicom da su dva idiota izvrsili takve gadosti

Nepromišljenost i jad ove užasne političke situacije koja pogađa sve roditelje poginule i ubijene dece što u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju što na pešačkim prelazima i u saobraćajnim nesrećama.
Mi smo stvarno jedan užasno jadan i bedan narod pun apatije.
Diktator će nam doći glave.