Tog ponedeljka (posvećeno Milošu Jovanoviću i svim dobrim ljudima)

Mi smo Ljudi od Zemlje i Nebom se pokrivamo.
Iz nas raste poljsko Cveće i zelena Trska kuću da pokrije.
Mi smo ljudi od Zemlje i od Zemlje se nanovo napravimo.
Mi imamo atar Srca i u njemu jednu Ružu s kraja Sveta.
Kroz nas Vetar duva. Mlinove da tera i Reku da uspava.
Ne diraj me u te moje oči od Blata videćeš ono što se ne vidi.
Ne diraj me da se ne uplašiš od te Tišine.
Mi smo ljudi od Zemlje i iz nas Planina naraste.
Ne diraj me, napićeš se od te Rakije dudove pa nikad nećeš zaspati.
Evo ti jedan dlan Žita, daj mi kap Vode.
Evo ti dva Suncokreta i More što ga ne vidiš.
Ne diraj me u tu moju Kosu ostaće ti ruke od Trnja izbodene.
Ne diraj me uješću te Zubima od Kukuruza.
Iz mene Bagrenje procveta i cela jedna Livada.
Mi smo Ljudi od Zemlje i od Zemlje se nanovo napravimo.

Jako dirljivo i pre svega odlicno sroceno.
Duboko postovanje prema Milosu.

Znam gde je otišao.
Tamo ne postoji vreme, tamo mogu samo najbolji.
Hvala mu za divno prijateljstvo, svetlost njegove duše zauvek će obasjavati sve nas koji smo imali privilegiju da ga poznajemo i radimo sa njim.

Radila sam nekad sa njim. Pravi umetnik u svom svetu slobode i nespojiv sa mojim poslom, sa vremenom i ogranicenjima. Bilo je lepo poznavati nekog poput njega.

bravo milane!!

Uvek odu oni koji su najbolji a ne barabe! Drago mi je bilo poznavati te!

odlicno

Idući kroz život, neko ostave neizbrisiv trag... Kada se osvrnemo na ono što nas okružuje, valja se potsetiti da smo prolazni. Nekim to ne vredi objašnjavati, a neki naprave dubok trag u prolaznostima drugih.

Nisam poznavala Miloša, ali nakon pročitanih par tekstova o njemu, što faktografskih, što ličnih, žao mi je što nisam.

Ne nalazim reči kojima bih u ovom trenutku odao duboko poštovanje prema Milošu kao i prema Milanu kao piscu ovog dirljivog teksta.