Više saosećamo sa zlostavljanim psima nego sa zlostavljanim ljudima

te divne okrugle oči koje nas gledaju sa puno ljubavi bude materinski osećaj, odraslu osobu ne doživljamo kao bespomoćno dete, a pas, mačka su bespomoćni u čovjekovim rukama.

Osnovno pitanje je odakle zlostavljanje? Pa vrši ga čovek! Dakle, čovek nije za žaljenje! Drugo pitanje je ko je zlostavljan? Onaj ko je NEMOĆAN da se odbrani! Svakog normalnog čoveka pogađa zlostavljanje nemoćnih i ne vidim koja budala "razvrstava" i gradira čovekovo osećanje za samilošću na decu i životinje??
Otkad nam rat nije osnovno zanimanje, počeli smo da shvatamo da postoji mnogo svakodnevnih problema u našem karakteru i moralu. Biti čovek znači saosećati sa patnjom drugih ŽIVIH bića i štititi ih, čak i od nas samih. Neki su nažalost još na nivou debila.

naravno, bolest 21. veka. Gde je saosecanje kad radnici strajkuju? Kad se strajkaci bore da bi imali da prehrane decu, dok ostali ljudi kukaju kako im je blokirana jedna ulica, gde je nestalo saosecanje? Udaljili smo se jedni od drugih, sistem nas je naterao. Cak stavise, jedan radnik manje, jedno radno mesto nama ostalima vise da se borimo za njega. A psi nam nisu pretnja, tako da je mnogo prihvatljivije se sazaliti na njih.

Da, pa? Čovek od 30 godina može da uzvrati i ima bar neke šanse, a dete i životinja ne mogu. Meni je život - život.