„Šta za tebe znači ekskluzivnost?", pita Ejmi Hart, učesnica u britanskoj rijaliti emisiji Ljubavno ostrvo 2019. godine.
Njen partner Kertis Pričard sateran je u ćošak i ona to zna.
Ljubio se s drugim devojkama iza njenih leđa.
Pričard postaje manji od makovog zrna na stolici dok Hart rečito i smireno nabraja sve probleme u njihovoj vezi, počev od toga kako on, zaboga, može da gaji ljubavna osećanja za dve osobe istovremeno, kako joj je potreban, a on ju je izneverio.
Hart nastupa za pozicije da ljubavni odnos podrazumeva učešće samo dvoje ljudi, a da je Pričard prekršio to pravilo.
Ali ono što znamo o vezama između ljudi jeste da su istorijski gledano one bile mnogo komplikovanije od monogamije koja je norma u mnogim društvima danas.
Sporazumna nemonogamija (CNM) pruža obema stranama slobodu da istraže odnose sa drugim ljudima.
Ovo može da uključi sve, od poliamorije do svingeraja i drugih oblika „otvorenih" veza.
Bez obzira na oblik koji poprimi, jedno od definišućih svojstava sporazumne nemonomagije jeste da partneri govore i dogovaraju se o granicama, kao što je koliko daleko smeju da idu, kada i gde.
Ova definicija znači da Pričardove eskapade ne bi potpale pod tu kategoriju, jer Hart na njih nije pristala.
Ali prisustvo nemonogamije kod značajne manjine stanovništva moglo bi da objasni zašto se Pričard ponašao onako kako se ponašao.
Uprkos preovlađivanju monogamije, ljudi su prilično opsednuti seksom sa ljudima koji nisu njihovi partneri.
Psiholog Džastin Lemiler tražio je od 4.000 Amerikanaca da opišu vlastite seksualne fantazije za knjigu Reci mi šta želiš.
Trojka je najpopularnija fantazija, i to ubedljivo.
A šta je trojka ako ne sporazumna nemonogamija?
„Ako pomislimo na sve te ljude u vezama, oko pet odsto njih bi moglo da se definiše kao sporazumna nemonogajima", kaže Ejmi Mjus, vanredna profesorka psihologije na Univerzitetu Jork u Torontu, u Kanadi.
Ali ako uključimo i one koji su isprobali sporazumnu nemonogamiju, ta brojka raste.
„Tokom života, 21 odsto ljudi je bio nemonogaman u nekom trenutku."
Da bismo vam približili tu brojku, recimo samo da je 21 odsto malo manje od broja američkih domaćinstava koja u kući govore neki jezik koji nije engleski (21,9 odsto).
„Ne bih se iznenadila da je češće", kaže Ejmi Murs, vanredna profesorka psihologije na Univerzitetu Čepmen, u Kaliforniji.
„Nešto što se zove društveno poželjno ponašanje objašnjava zašto ljudi na pitanja daju blago konzervativne odgovore.
Možda zbog toga neko precenjuje koliko često jede pet voća ili povrća dnevno ili potcenjuje koliko pije."
Za tu značajnu manjinu, prilike da sretnu partnere van domaćinstva u ovom trenutku možda su smanjene, jer su mere za sprečavanja društvenih kontakata postrožene u zemljama pogođenim epidemijom Kovida-19.
Ljudi u vezama sporazumne nemonogamije možda sada provode više vremena sa partnerima sa kojima žive, dok se navikavaju na to da druge partnere viđaju mnogo manje.
Kako će se ovo odraziti na njihovo blagostanje nije najjasnije, mada dobro potvrđeno istraživanje o vezama na daljinu sugeriše da one umeju da budu savršeno ispunjavajuće.
I, kao što nam govori socijalna psihologija, postoje razlozi da se veruje da u neka normalnija vremena ljudi u vezama sporazumne monogamije imaju neke prednosti koje njihove monogamne kolege nemaju.
U kom trenutku je tačno nastala monogamija među ljudima je diskutabilno.
Neki antropolozi navode činjenicu da su naši drevni ljudski preci bili izrazito polno dimorfni - muškarci i žene bili su različite veličine i oblika - kao dokaz za nemonogamiju.
Visok stepen polnog dimorfizma sugeriše da postoje jaki seksualno selektivni pritisci na jednom (ili oba) pola.
Kod nekih vrsta, kao što su gorile, krupniji mužjaci imaju veće šanse da budu seksualno uspešni koristeći svoju veličinu da odbiju konkurenciju u vidu drugih mužjaka.
Dominantni mužjak planinske gorile uspeće da preuzme na sebe 70 odsto svih parenja, na primer, stvorivši poliginsko društvo (u kom se više ženki pari sa samo jednim mužjakom).
Polni dimorfizam ne funkcioniše uvek tako.
Vrste koje se razmeću svojim izgledom, kao što su ptice sa prelepim perjem i ribe jarkih boja, nadmeću se za pažnju svojih parova, umesto da pokušavaju fizički da udalje konkurenciju.
Razlika je u tome da to često nisu društvene vrste, za razliku od ljudi, tako da samo jedan mužjak ili ženka ne bi nužno uspeli da kontrolišu sve potencijalne parove u nekoj oblasti.
Zapisi iz fosila drevnih ljudi su, međutim, nekompletni.
Slična logika koristi se i za upravo suprotnu tvrdnju - da su naši drevni preci imali sličan stepen dimofirzma kao mi.
Ovo može da se potvrdi proučavanjem drugačijih fosila.
Stoga se monogamija možda pojavila mnogo ranije.
Raznolikost, ili odsustvo, ljudskog Y-hromozoma takođe se koristi kao argument za tvrdnju da su ljudi bili poligini sve do relativno nedavno.
Još jednom, antropolozi osporavaju te dokaze, ali neki sugerišu da relativna sličnost u muškim genetskim podacima ukazuje na to da je samo veoma mali broj mužjaka imao polne odnose u našoj evolutivnoj prošlosti.
U skorije vreme, ova raznolikost se povećala, što sugeriše da je zbog monogamije više muškaraca dobilo priliku da ima seksualne odnose.
Iz arheoloških dokaza znamo da su drevni ljudi živeli u malim, tesnim, proširenim porodičnim grupama.
Kompjuterski model društava lovaca-sakupljača sugeriše da su morali da se ukrštaju sa pojedincima izvan svojih lokalnih grupa kako bi održali stanovništvo u celini.
Stoga je morala da postoji veća frekvencija polnog opštenja pojedinaca između različitih društava lovaca-sakupljača.
Održavanje porodice čije je genetsko poreklo precizno poznato bilo bi nemoguće.
Ovaj model sugeriše da su lovci-sakupljači bili serijski monogamni - parovi su ostajali isključivo jedni sa drugima tokom vremena potrebnog da se dete odvikne od sise i tek onda prelazili na traženje novog partnera.
Ovo se pokazalo da ima seksualnih prednosti za savremene muškarce, što bi moglo da objasni zašto su muškarci više zainteresovani za otvorene veze.
Lemilerovo istraživanje o fantazijama pokazalo je da su muškarci više zainteresovani za grupni seks (oko 26 odsto muškaraca, za razliku od osam odsto žena).
Slični trendovi primećeni su i kod drugih tipova „društvenog seksa", kao što je interesovanje za odlazak na seksualne žurke ili u svinegerske klubove (17 odsto muškaraca, za razliku od sedam odsto žena).
Međutim, žene koje su bile zainteresovane za ovu vrstu fantazija bile su sklonije da ih i ispune.
Broj ljudi u istom uzorku koji je prijavio da je učestvovao u grupnom seksu, na primer, bio je 12 odsto muškaraca i šest odsto žena.
Čini se da su žene sklonije da pronađu pravu priliku za to.
Ono što znamo je da se u 85 odsto globalnih savremenih društava dopuštaju oblici nemonogamije.
Čak se i u Starom zavetu neprestano pominje poligamija.
Međutim, normativno stanje u većini društava ipak je i dalje monogamija.
Možda je ona sada uobičajena, ali sa koje god strane da pogledate, ljudi tokom istorije nisu bili onako monogamni kao što smo mi danas.
Zbog čega se onda doživotna monogamija sada doživljava kao norma?
„Teško je odgovoriti jezgrovito, a da ne kažete zbog medija", kaže Murs, ističući uticaj koji naša umetnost i kultura imaju na nas dok odrastamo.
„Najčešće dok odrastamo naši roditelji su u braku ili se trude da budu monogamni.
„U većini zemalja na svetu imate instituciju braka."
„Kad su ljudi počeli da izdvajaju zemljište za sebe, tad je brak procvetao, jer je to bio jedan očigledan način da kontrolišete svoj posed i da ga nasledi vaša porodica.
Od tog trenutka počeli smo kao prioritet da imamo parove i heteroseksualnost."
Iznova i iznova, istraživanja sporazumne nemonogamije pokazuju da parovi sa različitim seksualnim interesovanjima tvrde da im je bolje kad imaju više seksualnih partnera.
„U vezi često postoji neusaglašenost između interesovanja oba partnera", kaže Mjus.
„Međutim, ljudi sa više partnera mogli bi da budu sveukupno gledano ispunjeniji.
„Ako vas zanima da ulazite u seksualni odnos sa drugima, može da bude zdravo za vas da to i istražite."
Ono što nedostaje u istraživanjima sporazumne nemonogamije do danas jesu velike longitudinalne studije, gde se grupe ljudi koji razmišljaju o otvaranju veza prate nekoliko godina, počev od trenutka pre nego što su poveli prvi razgovor o tome sa partnerom.
Neke studije, međutim, počinju da popunjavaju te praznine.
Pod jedan, ljudi koji su radoznali u vezi sa sporazumnom nemonogamijom i ljudi koji nikad nisu razmišljali o tome da budu u otvorenoj vezi regrutovani su za niz upitnika o svojim vezama i seksualnom zadovoljenju.
Ispočetka se niko od njih nije obratio partneru da razgovara o ideji otvaranja za druge.
Na kraju su im postavljena ista pitanja koliko su zadovoljni u ljubavnom životu, ali su morali da kažu da li su u međuvremenu otvorili veze.
„Kod ljudi koji su želeli da otvore vezu i koji su na kraju to i uradili, zadovoljstvo je bilo značajno veće", kaže Samanta Džoel, vanredna profesorka socijalne psihologije na Zapadnom univerzitetu u Londonu, u Kanadi.
„Za to vreme, kod ljudi koji su razmišljali o tome ali nisu to uradili, zadovoljstvo je opalo, mada neznatno."
Džoel sugeriše da je skok u zadovoljstvu kod ljudi koji su prešli na sporazumnu monogamiju mogao da bude rezultat efekta povlačenja.
Bolji kvalitet seksualnog života sa sekundarnim partnerom povlači za sobom zadovoljstvo sa primarnim partnerom, zato što odjednom nestaje pritisak da samo jedna osoba mora da im pruži svo zadovoljstvo.
„Znamo da kad su ljudi zadovoljniji seksualnim životom, bolje komuniciraju i u drugim aspetima", kaže Džoel.
„Ali ljudi u sporazumno nemonogamnoj vezi kažu da imaju otvorenu komunikaciju - teško je biti sporazumno nemonogaman ako ne razgovarate o ograničenjima.
Dok se kod monogamnih parova ove rasprave o granicama često uopšte ne vode."
Emocionalna satisfakcija - osećanje bezbednosti, pažnje i bliskosti - obično se vremenom povećavaju u normalnim vezama.
S druge strane, spontanost i uzbuđenje, koji se vezuju za erotičnost, opadaju.
„Početak je seksi i uzbudljiv, ali onda sve postane predvidivo", kaže Ronda Balzarini, psihološkinja sa Univerziteta u Jorku.
„Teško je održati osećaj novine i tu nestane svo uzbuđenje."
Balzarini daje primer primarnog partnera sa kojim ste možda legalno u braku, živite s njim, imate decu i uopšteno gledano delite razne odgovornosti koje se vezuju za monogamni život.
Uz sav trud koji to podrazumeva, postoji veća potreba za predvidljivošću - koja nije seksi, kaže ona.
Sekundarni partner možda nikad neće deliti te odgovornosti sa vama i tako možda nikad neće doći do pada uzbuđenja u vašoj vezi.
Kao posledica toga, sekundarni partneri obično omogućuju češći seks sa manje obaveza.
„Mislim da generalno gledano postoji to žongliranje između novine i sigurnosti, a kad ste u dugoročnoj sporazumno nemonogamnoj vezi, to je način da zadovoljite obe potrebe istovremeno", kaže Džoel.
„Nije to jedini način, ali jeste jedan od načina i on za neke ljude funkcioniše."
Koristi od sporazumne nemonogamije najbolje se vide kad su oba primarna partnera motivisana da pruže podršku sreći jedno drugog, kaže Mjus.
„Čini se da ima nečega u tome kad primarni partner želi da vidi da je njegov partner seksualno zadovoljen a da ne oseća potrebu da on bude taj koji to čini", kaže ona.
„Kad vidi da je njegov primarni partner motivisan njegovom srećom, lakše mu je da zadovolje vlastite potrebe."
Ovo opisuje psihološki koncept zvani komperzija - biti sposoban da osetiš zadovoljstvo kad vidiš tuđe zadovoljstvo.
Možda vam je poznatije izvan sveta ljubavnih veza.
Setite se, na primer, kako se osećate dok gledate nekoga kako raspakuje poklon.
Ali komperzija važi i kad vidite nekog drugog kako je seksualno zadovoljen.
I kako onda ljudi u sporazumno nemonogamnoj vezi prevazilaze bilo kakvo osećanje ljubomore?
Muškarci osećaju ljubomoru mnogo jače u vezi sa seksualnim neverstvom nego s emotivnim neverstvom, pišu Katarina Aumer, istraživačica sa Havajskog pacifičkog univerziteta, i njeni koautori u studiji o poređenju monogamnih i sporazumno nemonogamnih parova.
Očekivali bismo ovo pošto su muškarci jače motivisani od žena da znaju da su očevi svoje dece, kao što bi sugerisala evoluciona teorija.
Utvrđivanje majčinstva nad detetom nije mnogo komplikovano za žene.
Žene su, međutim, sklonije da osećaju ljubomoru kad je u pitanju emotivno neverstvo, nastavlja Aumer.
Kad su u pitanju evolutivni pritisci odgajanja deteta, žene su izuzetno motivisane da zadrže muškog partnera uz sebe kako bi mogao da obezbedi hranu i zaštitu njima i njihovom detetu dok ga doje.
Ako muškarac deluje kao da je emotivno zagrejan za drugu ženu, majka možda neće dobijati najbolju hranu, zaštitu i sklonište od njega.
Postoje dokazi da nekim ljudima možda bolje ide učestvovanje u više veza istovremeno.
Teorija vezivanja opisuje kako osećanja sigurnosti ili nesigurnosti oblikuju naše veze i mogla bi da objasni zašto su neki manje spremni da dele partnera.
Kris Frejli sa Univerziteta u Ilinoisu sakuplja podatke ispitanika preko onlajn upitnika već više od dvadeset godina.
Anketu je popunilo ukupno više od 200.000 ljudi i ovo su postali korisni podaci o različitim vrstama ponašanja za istraživače.
Uz pomoć tih podataka, Murs je otkrila da ljudi koji imaju poligamne veze osećaju manje anksioznosti i izbegavanja od drugih.
Naravno, Murs je rekla da su nalazi korelacioni.
Možda samo ljudi koji se osećaju sigurno, koji su manje anksiozni, i koji ne osećaju lako stid, više gravitiraju takvom načinu života.
Psihološki profil ljudi koji vode sporazumno nemonogamni način života mogao bi da ukaže na to da imaju emocionalne potrebe koje ne može da zadovolji samo jedna osoba.
„Ljudi u poli-vezama verovatno uopšteno imaju veće potrebe", kaže Balzarini.
„Otkrili smo da su monogamni ljudi uravnoteženi kad je u pitanju potreba za nežnošću i erotizmom. Ali poli-ljudi imaju potrebe na ekstremnoj skali.
„Njima su možda potrebna oba istovremeno, a teško im je da ih dobiju od samo jednog partnera.
„Primarni partner koji je odgojitelj možda nije dovoljno erotičan."
Nažalost, premalo je podataka da bi se izgradio profil za učesnika u sporazumnoj nemonogamiji, kaže Murs.
Ona dodaje i da u njenom istraživanju ne postoji veza između starosti, prihoda, lokacije, obrazovanja, rase, etničkog porekla, vere i političkih sklonosti u odnosu na sporazumnu nemonogamiju.
Ljudi koji se predstavljaju kao lezbejke, gej ili biseksualci skloniji su da prihvate sporazumnu nemonogamiju, ali to je jedini obrazac koji postoji.
Za nešto što se odražava na sve sfere života, nemonogamni način života još uvek prati nemilosrdna stigma.
Murs je dala primer kako normalni ljudi misle da platonska ljubav ili ljubav prema porodici može da se deli sa mnoštvom ljudi, ali iz nekog razloga romantičnu ljubav smatramo ograničenom.
„Već znamo kako da imamo zatvoren odnos sa mnogim ljudima istovremeno", kaže ona.
„Ali zar treba da verujemo da je romantična ljubav ograničena? Koliko bliskih ljudi u životu imate?
„Oh, kako je odvratno ako ih imate previše! Pa to je stvarno smešno."
Tražimo previše od naših partnera.
Nadamo se da će u našem životu postati i naši vodiči, i prijatelji i poverenici.
„Ne moramo da dobijemo sve to od jedne osobe", kaže Murs.
Možda bi bilo bolje kad bismo uspeli da raspodelimo sve te potrebe na više od jedne osobe.
Pogledajte video o učiteljici tantre iz Singapura
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 3
Anonimus
@Limes
Limes
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar