Albert Ajnštajn je jednom prilikom asistentu dao ispitna pitanja namenjena studentima Prinston univerziteta.
Asistent ih je preleteo pogledom i iznenađeno upitao: „Nisu li na ova pitanja odgovarali prošle godine?"
Ajnštajn je potvrdno odgovorio i dodao: „Od tada su se promenili odgovori".
Na Zapadu su objavljene desetine knjiga o Putinu i Rusiji pod njegovom vlašću.
Naslovi su, uglavnom, pompezni: Putinova kletpokratija, Država-mafija, Kodeks putinizma.
Da li je danas moguće dati nove odgovore na stara pitanja o ruskoj vlasti?
Može li se ispričati neispričano o ruskom lideru i njegovom okruženju? Ima li novina u sukobu između Rusije i Zapada?
Nova knjiga Putinovi ljudi: Kako je KGB povratio Rusiju i krenuo na Zapad (Putin's People: How the KGB Took Back Russia and Then Turned on the West) - pokušaj je da se daju novi odgovori na stara pitanja.
Autorka knjige je Ketrin Belton, bivša dopisnica dnevnika Fajnenšl Tajms iz Moskve, koja je u Rusiji provela 16 godina.
Rad za Fajnenšl Tajms u Moskvi joj je, kako priznaje u intervjuu za BBC - prvom u njenom životu gde ne postavlja pitanja, nego na njih odgovara - pomogao da se upozna sa oligarsima, funkcionerima, pripadnicima specijalnih službi i insajderima iz Kremlja.
Knjiga je koncipirana kao novinarsko istraživanje, sa mnoštvom referenci i izvora od kojih je većina ostala anonimna.
Belton govori da se uhvatila u koštac sa istraživanjem jer su ostale knjige o Putinu, prema njenom mišljenju, malo površne.
Kao primere dobrih knjiga, sa brojnim izvorima i istraživanjima, navodi radove posvećene Rusiji iz 1990-ih godina, Dejvida Hofmana Oligarsi (2001) i Hristine Frilend Prodaja veka (2000).
U njenoj knjizi, pripadnici specijalnih službi, kriminalci, oligarsi, funkcioneri i politički emigranti stalno menjaju uloge.
Ono što se ne menja je borba za vlast i resurse, povlačenje ruskog kapitala na Zapad koji se, između ostalog, koristi i za obračun sa Zapadom.
Ruski, ali i zapadnjački junaci knjige predstavljeni su kao beskrupulozni i pohlepni.
Niko od njih nije simpatičan.
Belton prikazuje kako se službenik KGB-a razvijao, pri čemu nije uspeo da se promeni.
U međuvremenu, postao je predsednik Rusije.
Jedan od najkontroverznijih delova knjige odvija se u Drezdenu, u drugoj polovini 1980-ih godina, kada je tamo radio Putin.
Autorka čitaoca vraća u Drezden kako bi objasnila motive i metode rada ruskog predsednika, a takođe i njegove poglede na svet i strahove.
Smatra se da budući ruski predsednik nije obavljao preterano zanimljiv posao u Istočnoj Nemačkoj - nešto nalik na kancelarijski posao, bez ikakvih naznaka bondovskog glamura.
Tadašnji Drezden je navodno bio grad na periferiji delovanja KGB-a i istočnonemačke tajne policije Štazi.
Ipak, u knjizi Beltonove ne izgleda sve baš tako.
Otprilike u vreme kada je Putin došao u Drezden, Zapadna Nemačka postala je glavni izvor šverca visokotehnološke robe u SSSR-u i Istočnoj Nemačkoj, piše Belton.
Neposredno pre toga, Vladimir Vetrov, zaposlen u vojno-tehničkoj obaveštajnoj službi, preneo je Zapadu detaljne podatke o sovjetskoj industrijskoj špijunaži na Zapadu.
Posledično, samo iz Francuske je proterano 47 sovjetskih obaveštajaca.
Težište delovanja sovjetskih specijalnih službi prebacilo se u Nemačku.
„Drezden je bio jedno od mesta gde su se krale tajne tehnologije Zapada koje SSSR nije mogao da uvozi zbog embarga.
„U Drezdenu je postojala fabrika Robotron u kojoj su klonirali računar IBM. Za ovu fabriku vezani su brojni sporazumi koje su dokumentovale nemačke vlasti", govori Belton.
Istorija istočnonemačkog Robotrona, gde su još 1970-ih pokušavali da iskopiraju tehnologije IBM-a, poprilično je dobro proučena u Nemačkoj, kao i njegove poslovne veze sa sovjetskih preduzećima.
„Drezden je bio mesto susreta članova Frakcije Crvene armije (RAF, levičarska teroristička grupa iz Zapadne Nemačke - napomena BBC-ja) sa KGB-om i Štazijem", nastavlja autorka.
RAF iza sebe ima desetine ubistava i zadržavanja talaca.
Iz otkrivenih dokumenata Štazija se vidi da je RAF dobijala finansijsku i organizacionu podršku specijalnih službi Zapadne Nemačke koje su članovima grupe pomagale da se prebace u Istočnu Nemačku.
Do danas nije najjasnije šta su znale i koju su ulogu igrale sovjetske specijalne službe u ovim procesima.
Međutim, Belton u knjizi navodi razgovore sa bivšim pripadnikom RAF-a koji joj je pričao o susretima sa Putinom u Drezdenu.
Ove poprilično ozbiljne optužbe na račun Putina, kao ni imena autorkinih sagovornika nije moguće proveriti.
Putin je bio škrt na rečima kada je govorio o Drezdenu gde je, kako kaže, obavljao obične obaveštajne aktivnosti poput prikupljanja, dobijanja, obrade i slanja informacija u centar.
Opis posla Putina i njegovih kolega u Drezdenu autorki knjige komentariše Horst Jemlih, pomoćnik šefa drezdenskog odeljenja Štazija za koordinaciju rada sa sovjetskim obaveštajcima.
„Znam da je Putin i njegov tim sarađivao sa Zapadom gde su imali kontakte.
„Uglavnom su se ovde [u Istočnoj Nemačkoj] bavili vrbovanjem", govori Jemlih.
„Ciljna grupa su im bili studenti koji su odlazili na Zapad".
U knjizi Belton gradi opštu sliku tadašnje sredine koja je okruživala budućeg predsednika Rusije u Drezdenu.
U toj sredini je, na ovaj ili onaj način, radio. vrbovanje zarad dobijanja informacija sa Zapada, organizacija posla usmerenog na proizvodnju zapadnih tehnologija praćenih sumnjivim finnasijskim operacijama i sredstvima namenjenim podršci raznih organizacija od kojih su KGB i Štazi imali koristi - od RAF-a do legalnih komunističkih partija.
Poslednji element koji za Belton postaje i glavni u lancu koji je oblikovao pogled na svet i načine delovanja specijalnih službi ogledao se u podršci i finansiranju ljudi korisnih KGB-u.
Belton procenjuje da je dolazak Putina, ili nekog drugog KGB-ovca, na vlast bio neizbežan.
Metode su takođe jasne. Čovek se teško odriče navika.
Ukoliko se ranije bavio švercom, koristio crne fondove, i na taj način ispunjavao radne zadatke, zašto bi se onda sada odrekao ofšor aktivnosti i saradnje sa sumnjivim, ali efikasnim ljudima?
A ukoliko je zadatak bila destabilizacija Zapada, zašto onda ne iskoristiti ovaj način, a prethodnu ideologiju zameniti nekom novom?
Belton čak i delovanja Putina u Ukrajini 2014. godine povezuje sa Drezdenom i psihološkom traumom koja je nastala u Istočnoj Nemačkoj.
„Čini se da su retorika i državna propaganda, koje su pratile vojne akcije (Rusije na Ukrajinu - napomena BBC-ja), bile odraz akutne paranoje koja je pratila Putina i njegove ljude još od vremena Narandžaste revolucije 2004. i neposredno pre nje.
„Tada je Putin posmatrao raspad sovjetske imperije iz vile KGB-a u Drezdenu, nad Elbom", piše Belton i dodaje da je 2014. godine Putinov režim neočekivano pokazao pravo lice.
Logiku ponašanja ruskog predsednika i njegovih ljudi autorki knjige objašnjava Vladimir Jakunin.
Bivši zaposleni Prve glavne uprave KGB-a, jedan od suosnivača zadruge Ozero i bivši šef Ruskih železnica priča britanskoj novinarki o podmuklosti CIA-e i ponosi se činjenicom da se nalazi na listama sankcionisanih.
Dodaje da vlasti SAD odavno nisu u toku svega što se dešava u Rusiji ako Genadija Timčenka i Jurija Kovaljčuka smatraju Putinovim bankarima.
„Ruski predsednik ima pristup finansijskim sredstvima čitave države", - napominje Jakunin.
Prema njegovim rečima, u borbi sa Zapadom Rusija je zauzela ulogu humanitarnog, tradicionalnog društva, kojem je suprotstavljeno apsolutno potrošačko društvo.
Upravo ovu borbu Moskva koristi sa ciljem da ponovo postane svetski lider, smatra on.
A krivcem sukoba sa Zapadom smatraju se sada već učestale primedbe Moskve: širenje NATO-a na Istok, razmeštanje protivraketne odbrane u Rumuniji i Poljskoj, cvetne revolucije.
Vladimir Putin: Najdugovečniji vladar u modernoj istoriji Rusije
Belton piše na ironičan način o strateškim greškama Zapada u odnosu sa Putinom.
Prema njenom mišljenju, Zapad nije odmah shvatio koliko se promena dogodilo po Putinovom dolasku na vlast.
Naravno, bilo je teško ne primetiti kako su potomci KGB-a, koji su bili deo Putinovog okruženja, dobili kontrolu nad strateškim energetskim kompleksom Rusije.
Međutim, za zapadnog posmatrača, piše Belton, ostali poslovi u Rusiji delovali su nezavisni.
Oligarhe iz doba Jeljcina mnogi su na Zapadu smatrali prozapadnom silom ruske ekonomije.
Najvažnije je što je Zapad očekivao da će rastuća srednja klasa Rusije zahtevati veći udeo u političkom životu države, a posebne nade polagale su se u uključivanje Rusije na zapadna tržišta.
Ipak, ništa od toga nije promenilo Rusiju - naprotiv, Rusija je menjala Zapad, piše autorka.
Na Zapadu su se nadali da će ruski oligarsi koji su se doselili u London postati nezavisna pokretačka sila, inicijatori promena, ali su oni postajali sve zavisniji od Kremlja.
„Pretvorili su se u vazale Putinove autoritarne i kleptokratske države... i postepeno su počeli da korumpiraju Zapad", - piše Belton.
Zapadni političari, biznismeni i advokati predstavljeni su u knjizi kao pohlepni konformisti, koje gotovo da ne brine poreklo novca njihovih ruskih klijenata i partnera.
Bivši zapadni partneri nekada najveće ruske naftne kompanije Jukos bez ikakve griže savesti pokušavaju da ugrabe za sebe delić imperije Hodorovskog kada on završava u zatvoru.
Članovi britanskog Doma lordova ulaze u upravne odbore ruskih državnih korporacija za pola miliona funti, Rusi sumnjivim sredstvima kupuju elitne nekretnine u Kensingtonu, kao i u drugim prestižnim delovima britanske prestonice.
„U Londonu je moguće sve i svakog kupiti. Rusi su došli u London da korumpiraju britansku političku elitu", odlučno izjavljuje u knjizi, takođe anonimni, ruski oligarh.
Jedna od glavnih grešaka je, prema mišljenju Belton, shvatanje ruskog novca isključivo kao kradenog, koji se prao u cilju ličnog bogaćenja i legalizacije na Zapadu.
Kasno su shvatili da se radi o crnim fondovima za strateške operacije Rusije za destabilizaciju Zapada.
„Nisu shvatili poentu. Bitka sa Zapadom krčkala se mnogo pre toga.
„Pripremala se pre raspada SSSR-a kada su pojedine strukture KGB-a pokušavale da sačuvaju svoje mreže agenata i posle prelaska na tržišnu ekonomiju, te na taj način pomagale Putinu da dođe na vlast", - piše Belton.
Jedan od ljudi koji su dosta toga ispričali autorki knjige o režimu Vladimira Putina bio je odbegli oligarh Sergej Pugačov.
Pugačov je bio poznat i kao bankar Kremlja tokom vlasti Borisa Jeljcina.
Milijarder tvrdi da je on doveo američke politikologe koji su pomogli Jeljcinu da bude ponovo izabran za predsednika 1996. godine.
Te zime je rejting ruskog predsednika bio oko tri odsto, a na leto, u drugom krugu izbora, osvojio je skoro 54 odsto glasova.
Ovi izbori ostali su upamćeni po pamtljivim sloganima Jeljcinove kampanje: „Glasajte, ili ćete izgubiti!, Ne daj Bože!, Kupi hranu poslednji put!"
Doduše, i dalje nije tačno poznato ko je inicirao dolazak prekookeanskih gostiju i od kolike važnosti je bila njihova uloga na tim izborima.
Jedna od najvećih zvezda ruske televizije 1990-ih, Jevgenij Kiseljov, bio je skeptičan prema njihovoj misiji.
„Postojala je legenda da su Jeljcinu pobedu doneli određeni američki politikolozi i savetnici. Zaista i jeste bilo američkih savetnika koje je doveo Oleg Soskovec, odseli su u hotelu Prezident na Jakimanki i ništa nisu radili.
„S vremena na vreme su ih iz pristojnosti posećivali Jumašev ili Djačenko, slušali su sve te gluposti koje su govorili jer nisu imali pojma o stanju ruskog javnog mnjenja, kao ni o političkoj situaciji", rekao je Kiseljov u intervjuu za BBC.
Sergej Pugačov govori da se sa Putinom upoznao početkom 1990-ih, a da su već krajem te decenije zajedno radili i svakodnevno se viđali kada je Putin postao pomoćnik Pavela Borodina, načelnika kabineta predsednika Rusije.
Kako Rusi reaguju na portret Vladimira Putina u liftu
Pugačov bestidno naziva Putina svojim štićenikom i govori da ga je upravo on izabrao za Jeljcinovog naslednika jer je mislio da ga je bilo moguće kontrolisati.
Tvrdi da je nagovorio Jeljcinovu ćerku Tatjanu i njenog budućeg muža Valentina Jumaševa, šefa predsednikove administracije, da imenuju Putina za premijera, a potom da ubede Jeljcina da podnese prevremenu ostavku.
Tatjana Jumaševa je reči Pugačova okarakterisala kao potpunu glupost.
U Rusiji je protiv Pugačova pokrenut krivični postupak zbog optužbi za namerno dovođenje Mežprombanke do bankrota.
Na Visokom sudu pravde u Londonu, Moskva je uspela da zamrzne imovinu Pugačova u Engleskoj.
Sud je Pugačovu zabranio da napusti teritoriju Engleske i Velsa, ali je on ipak pobegao u Francusku, te u Britaniji dobio dve godine zatvora za nepoštovanje suda.
Britanska sutkinja koja je osudila Pugačova, proglasila ga je za nepouzdanog svedoka.
„Jasno je da se njegovi iskazi po mnogim temama menjaju u zavisnosti od toga šta on smatra najpovoljnijom verzijom događaja u datom momentu", obrazložila je ona.
Može li se verovati rečima takvog čoveka?
„On nije anđeo, sakrio je račune od engleskog suda", - odgovara Belton.
„Pugačov je smatrao da su sva ta pravila engleskog suda sitnica u poređenju sa onim što se dogodilo njegovoj imperiji".
„Ipak, postoje fotografije na kojima se vidi da deca Pugačova razgovaraju sa Putinovom, gde on večera sa Sečinom, Patruševom, Ustinovom i Viktorom Ivanovom", dodaje Belton.
Ona objašnjava zašto ga smatra prilično pouzdanim izvorom.
„Postoje snimci nakon bega u Francusku koje su otkrili britanski detektivi na kojima on otvoreno govori sa visokopozicioniranim ljudima".
Posebna pažnja pridaje se delu knjige sa mnoštvom anonimnih izvora koji prepričavaju anegdote - poput posete neimenovanog stranog investitora razbojničkom Peterburgu devedesetih, kog su na pregovore, umesto u kabinet gradonačelnika, odvezli u vikendicu razbojnika u trenerci i papučama.
Brojni recenzenti, oduševljeni knjigom, ne obraćaju pažnju na ovaj deo. Problem ne vidi ni Ketrin Belton.
„Bitnije je shvatiti priču nego terati ljude da idu pred kameru", kaže ona.
Dodaje da je mnogim sagovornicima pitanje anonimnosti bilo od ključnog značaja zbog lične bezbednosti.
Prema rečima još jednog anonimnog izvora piše i o terorističkom napadu u centru Moskve, na Dubrovki, kao o operaciji ruskih specijalnih službi koja je pošla po zlu.
„Ovo je bio težak izbor. Načelno nisam planirala da pišem o Dubrovki, Beslanu i eksplozijama.
„Htela sam da pišem o novcu, o tome kako je Kremlj uspostavio kontrolu nad ekonomijom", - priznaje Belton.
Ona dodaje da je ovaj deo za nju bio najšokantniji u procesu pisanja knjige.
Kaže da je osećala dužnost da podeli sumnje kada je čula verziju jedne poznate osobe koja je znala detalje o operaciji u pozorišnom centru na Dubravki.
„Mi ne tvrdimo da je sve ovo 100 odsto tačno, ali kada je čovek iz tako uskog kruga društva spreman da govori u poverenju, naša je obaveza i odgovornost da o tome izvestimo", objašnjava Belton želju da podeli šokantnu priču koju je nemoguće proveriti, kao i još neke druge u njenoj knjizi.
Kao bivša novinarka, Belton se obratila vlastima za komentar.
Portparol Vladimira Putina Dmitrij Peskov priču insajdera nazvao je potpunom besmislicom.
Knjiga Ketrin Belton postala je bestseler i kritičari su je sa oduševljenjem dočekali.
Britanski dnevnici Tajms i Fajnenšl tajms nazvali su je najboljom knjigom o savremenoj Rusiji, Putinu i njegovom okruženju.
Dnevnik Gardijan je poredi sa romanima Džona le Karea i piše da ovo delo predstavlja do tančina istraženu anatomiju Putinovog režima.
Spektejtor piše da autorka ne samo da je dokumentovala uspon KGB-ovca na vrh vlasti, nego je i ispitala kako je njegovo okruženje zarobilo čitavu zemlju i njene finansije.
„Belton oslikava portret lidera i njegovih pogubnih pogleda na svet sa kraja devedesetih, u kojem se izjednačavaju i mešaju mafijaški ideali i patriotske fantazije, gde pravila važe samo za deo ljudi, a opstaju junaci sa opasnom paranojom", piše Spektejtor.
Autorka kaže da nije „želela da ljudi misle da je ovo antiruska knjiga".
„Pišem o grupi ljudi koji su se dočepali vlasti, opisujem njihove načine rada i razmišljanja. To su ostaci osamdesetih", kaže.
Mihail Zigar u knjizi Svi ljudi Kremlja govori da je Putinova priča u stvari, priča kako je čovek slučajno postao kralj.
Prvo je postao uspešni reformator - kralj Lavlje Srce, zatim hedonista - kralj Veličanstveni i na kraju, kralj koji je shvatio da je deo istorije i postao car Ivan Grozni.
Za Ketrin Belton je Putin, po činu potpukovnik KGB-a, na kraju ostao potpukovnik KGB-a, čak iako je postao „kralj"..
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
Ташоли
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar