Jedan 37-godišnjak je 19. avgusta 1989. godine izašao na teren Old Traforda pred sam početak prve utakmice u novoj sezoni.
Protivnik je bio Arsenal, a tribine su bile krcate - zvanično je bilo prisutno 47.245 gledalaca, 10.000 više nego što je iznosila prosečna poseta u prethodnoj sezoni.
Kompletno odeven u opremu Mančester Junajteda, Majkl Najton je vešto pimplovao loptu pre nego što je zakucao u prazan gol.
Stao je ispred dela tribine pod imenom Stretford End, raširio ruke i tako sačekao gromoglasni aplauz.
Samo nekoliko nedelja pre toga, niko nije znao za njega.
Prethodnog dana, Najton je objavio da za 10 miliona funti preuzima klub dogovorom koji je ,,potresao fudbal".
Najton je bio očaravajući novi vlasnik u najavi i samo je želeo da obeleži preuzimanje kluba koji će uskoro biti njegov.
Nisu ga svi podržali u tome.
I dok su navijači oberučke prihvatili ovaj dogovor, centri moći su već počeli da rovare i miniraju celu stvar.
Najtonovo preuzimanje kluba je bilo na rubu propasti, a njegov izlazak na teren je izgledao samo kao čin koji će ubrzati njegov pad.
Ono što se potom desilo na Old Trafordu je priča koja je svima poznata - uspesi na terenu, ali i van njega, tokom ere u kojoj je fudbal postao ozbiljan biznis, podigli su vrednost kluba na čak tri milijarde funti.
Ali šta se desilo sa Najtonom?
Razoren zbog toga što je morao da odustane od posla iz snova, on je na kraju postao neka vrsta usamljenika koji se posvetio drugoj strasti svog života - umetnosti.
Svejedno, njegova sećanja na taj događaj i dalje su snažna.
Konačno, evo šta o svemu ovome kaže čovek koji je odustao od kupovine Mančester Junajteda.
Najton je napravio bogatstvo poslovima sa nekretninama.
Kasnih 80-tih godina, on je u Mančester Junajtedu video sjajnu priliku.
Verovao je da je u stanju da klub pretvori u operaciju vrednu 150 miliona funti.
Takođe, bio je u pravu i kada je procenio da će predsednik kluba Martin Edvards biti zainteresovan za njegovu ponudu.
„Opravdanje za posao je bilo vrlo jednostavno", kaže Najton danas.
„Bilo je mnogo ogorčenosti usmerene protiv upravnog odbora.
Edvards je bio neverovatno nepopularan i očajnički je pokušavao da izađe iz svega.
Biznis je bio na gubitku, a poseta stadionu je opala na 18-20.000 posetilaca".
On je video neiskorišćen potencijal baš u Junajtedovoj navijačkoj bazi.
Znao je i da je njihova podrška ključna za dalji rast kluba.
Otuda potiče i odluka da istrči na teren.
„Želeo sam da navijačima pokažem da mi je fudbal na prvom mestu, a biznis na drugom", kaže Najton.
Imao je ideju, kaže, da premosti ponor između uprave kluba i tribina.
„Da, bila je to novina. Sve je izgledalo neuobičajeno.
„Znao sam da će to privući pažnju i izazvati kritike. Ali nisam mario za to.
„Navijači su mi bili potrebniji od Bobija Čarltona ili Aleksa Fergusona, čiji je status tada bio na klimavim nogama.
„Znao sam da postoji ogromno, zatvoreno tržište. Želeo sam da eksploatišem to tržište, ali ne na loš način.
„Hteo sam da im prodajem robu i tako generišem profit kojim bih mogao da kupim bilo kog igrača na svetu. Zato su mi bili potrebni navijači.
„Pogledajte samo šta se danas dešava sa trenutnim vlasnicima, kako se lobira sa sponzorima i kako neki navijači ne žele da kupuju dresove i ostale suvenire".
„Naravno da sam voleo sve to. Ko ne bi? Bez obzira na to kako se sve na kraju završilo, ne žalim što sam istrčao na taj teren i kada bih danas imao pet milijardi funti da kupim Mančester Junajted, ponovo bih uradio isto.
„Ispunio sam san koji ima svaki dečak na svetu".
„Ako danas pogledate slike sa te utakmice, videćete da mi je upalilo - na tribinama vidite samo osmehe na licima navijača".
Bilo je ovo Najtonovo gledište.
Druga strana je sve videla drugačije.
„Smešno" - takva je bila procena jednog od funkcionera kluba sa Old Traforda, dok se prisećao Najtonove egzibicije pred početak meča.
Prema njemu, to je bio trenutak kada je Edvards shvatio da je pogrešio.
Ali pred početak sledeće utakmice igrane protiv Noriča, Edvards je u brošuri koja prati svaki meč objasnio odluku da proda klub.
Čitajući to sa zadrškom od 32 godine, u toj objavi možemo naći i neke fascinantne detalje.
Edvards je istakao da nije nameravao da proda klub, ali da je bio ubeđen da je to pravi potez jer je Najtonova ponuda predstavljala kapitalnu investiciju za unapređenje stadiona.
„Nije tajna da smo želeli da unapredimo Stretford End godinama unazad", priseća se Edvards.
„Budžet od 7,5 miliona funti je značio da nas svetlosne godine dele od početka tih radova".
„Ponuda gospodina Najtona je za nas prilika da uložimo u stadion, ali i u igrački kadar. Takvu ponudu ne možemo da odbijemo".
Ove reči su pročitane navijačima 30. avgusta.
U tom trenutku, ugovor o preuzimanju je bio zapečaćen.
Ali Edvards i njegovi saradnici su tražili način kako da iz njega izađu.
Oni su pokušali da pronađu Najtonove slabe tačke, da ga iscrpe i da ga ubede da ceo posao nije vredan truda.
Izlazak na teren nije bio Junajtedov stil, govorili su u kuloarima kluba.
Baš kao ni gostovanja po TV emisijama, što je Najton takođe praktikovao.
Njihovi pokušaji su osigurali da se loš glas brzo proširi, pa je ubrzo počelo da se priča i to kako Najton u stvari nije ni imao novac koji je pominjao.
Na stranu lični stavovi svih onih koji čitaju ovaj članak, ali jedno je sigurno - i vrlo važno za Najtona.
On je imao novac potreban da se transakcija obavi.
Bez obzira na to, oni koji su ga podržavali su postali oprezni.
Kopija onog što je poznato kao „nacrt" operacije koja je trebalo da pretvori Junajted u biznis vredan 150 miliona funti je bila dostavljena na kućnu adresu novinskog magnata Edija Šaha kojem je bila poznata unutrašnja hijerarhija u klubu.
On je momenatlno stupio u kontakt sa klubom.
Rukovodioci kluba su istog trenutka otišli u Šahovu kuću u Meklsfildu ne bi li dobili dokumente.
Ser Bobi Čarlton je takođe bio tamo i navodno je svojim prisustvom na impresivan način umirio Šahove agresivne saradnike.
Trebalo je da dokumenti budu poverljivi.
Bio je to novi pritisak na Najtona da povuče svoju ponudu.
Ponuđeno mu je mesto u upravnom odboru ako odustane od preuzimanja kluba i on je na kraju pristao na to.
Pre nekoliko godina, na 30. godišnjicu odustajanja od preuzimanja kluba, objavljeno je biografsko svedočenje celog plana pod imenom „Vizionar".
Najton kaže da mu se ne dopada naziv knjige.
Ali veruje u to da je njegov plan bio temelj za ono što je Junajted danas postao.
„Dao sam intervju za Fajnenšl Tajms i on je objavljen 12. septembra 1989. godine", kaže Najton.
„Sve se nalazi u nacrtu, rekao sam novinaru. On je bio vrlo tolerantan prema meni iako je verovatno mislio da sam nekakav ludak.
„Rekao sam mu da ću da pretvorim klub u 150 milona funti vrednu luksuznu jahtu koja će stvarati profit koji će omogućiti kupovinu bilo kog igrača na svetu.
„Rekao mi je da je obrt kluba oko sedam miliona i da Junajted nije ništa zaradio već 20 godina i da je upravo obelodanjen dug od 1,3 miliona funti. Rekao sam mu da će se to ipak desiti".
„U to vreme niko nije verovao da će satelitska televizija zameniti terestrijalnu. Rekao sam da će to transformisati fudbal".
„Fenomenalno je to kako je Martin Edvards preuzeo zasluge za sve što se dogodilo u narednim decenijama, nakon mog učešća u svemu. Neverovatno.
„Ćutao sam i držao glavu pognutom jer je moja reputacija bila uništena. Bilo je nemoguće promeniti sliku stvorenu u javnosti".
„Martin i ostali u upravnom odboru su odlučili da se sakriju iza fijaska koji je proizveo Majkl Najton i da na sebe preuzmu sve zasluge.
„Ali ako su zaista znali šta će se dogoditi, zašto su uopšte pristali da prodaju klub za 10 miliona?".
Razgovor sa onima koji su bili uključeni u ceo plan u to vreme govori da je Najtonov nacrt korišćen ne bi li se uvećao prihod, mnogo pre nego se u posao uključila porodica Glejzer i podigla klub na potpuno drugi nivo, gledajući na ovaj proces iz komercijalne perspektive.
Ali zašto se u tom slučaju, ako je već bio toliko siguran da će njegov plan funkcionisati, Najton povukao iz posla?
„Nije mi bilo potrebno da posedujem klub da bih ostvario ono što sam zamislio", kaže on.
„Bilo je dovoljno da uložim novac".
„Kada me je Martin pozvao u upravni odbor, da, rukovali smo se i ja sam odmah pristao. Što se tiče finansija, znao sam šta gubim. Tu nema dileme.
„Da li je, finansijski gledano, trebalo da odustanem od dogovora? Svakako ne. Ako mi je plan bio da se obogatim i postanem milijarder umesto tipa koji će okrenuti paru ili dve - onda je trebalo da zaključim ugovor".
„Možda je to bio najveći komercijalni propust u mom životu.
„Ali ja tamo nikada nisam otišao da bih se obogatio. To nikada nije bila motivacija. Ne žalim za tim".
Najton je, kako je rečeno za BBC Sport, bio „tiho" prisutan u upravnom odboru Old Traforda.
Krila su mu bila, barem iz perspektive kluba, potkresana.
Na Old Trafordu je ostao do 1992, kada je kupio Karlajl Junajted.
Tamo je doživeo početni uspeh, pre nego što su stigla teška vremena.
Kada je razočaranje naraslo, 2002. godine je prodao klub. Nikad se više nije vratio u fudbal.
Sada 69-godišnjak, Najton je koncentrisan na drugu veliku strast svog života, umetnost.
Njegovo najpoznatije delo je mermerna skulptura Isusa Hrista, visoka pet metara, izložena na Kraljevskom koledžu u Kembridžu 2008. godine.
„Verujem u vrednost stvari sa estetske tačke gledišta", kaže on.
„Nešto ću da predvidim. Majkl Najton će sa ovog sveta otići kao umetnik, a ne kao čovek iz fudbala".
Kada slušate Najtona, teško je ne voleti ga.
Čak i kada sa njim razgovarate telefonom, oseća se energija kojom zrači.
Njegov najveći cilj je trenutno, kako i sam kaže, da ,,osnuje školu za umetnost i dizajn za one studente koji ne mogu sebi da priušte univerzitetske stipendije".
Neki možda neće blagonaklono gledati na vreme koje je proveo u fudbalu.
Možda će se smatrati da mu je nedostajalo hrabrosti da izgura ono što je mogao da bude najlukrativniji potez u istoriji fudbala.
Ali tog dana u avgustu 1989, on je istrčao na travu Old Traforda, a Stretford End ga je toplo dočekao.
Fotografije to dokazuju.
„Martinu sam dao svoj nacrt kada sam odustao od posla", kaže Najton.
„Rekao sam mu - 'Ovo ti je ček na 150 miliona funti'. Ja nisam prevarant. Znam istinu. Nisam bez mana, ali sam svestan svega što se dogodilo".
„Možda sam i predugo ćutao. Ali ja nisam čovek koja će se popeti na krov i na sav glas govoriti o sopstvenim greškama".
„Ali sada je sve to istorija".
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar