Pisac rođen u Indiji, ser Salman Ruždi, koji je uboden nožem u vrat dok se nalazio na bini u Njujorku, dobijao je pretnje smrću zbog njegovih dela tokom pet decenija duge književne karijere.
Mnoge knjige ovog sedamdesetpetogodišnjaka ostvarile su ogroman uspeh - njegov drugi roman, „Deca ponoći", dobio je Bukerovu nagradu 1981.
Ali njegov četvrti roman, „Satanski stihovi", objavljen 1988, postao je njegovo najkontroverznije delo, izazvavši međunarodnu buru do tada neviđenih razmera.
Ruždiju su upućene pretnje smrću, a on je bio prisiljen da se krije posle njenog objavljivanja, dok je britanska vlada stavila autora pod policijsku zaštitu.
Velika Britanija i Iran prekinuli su diplomatske odnose, ali širom zapadnog sveta autori i intelektualci osudili su pretnju slobodi izražavanja koju je predstavljala muslimanska reakcija na knjigu.
Fatvu - ili ukaz - koja poziva na piščevo ubistvo ajatolah Ruholah Homeini, vrhovni vladar Irana, bacio je 1989, godinu dana posle objavljivanja knjige.
Salman Ruždi je rođen u Bombaju dva meseca pre nego što je Indija stekla nezavisnost od Velike Britanije.
Sa 14 godina bio je poslat u Englesku u školu Ragbi, a kasnije je diplomirao na odseku za istoriju Kraljevskog koledža u Kembridžu.
Postao je britanski državljanin i dozvolio je da njegova muslimanska vera izbledi.
Radio je kratko kao glumac.
Bio je član dramske grupe „Kembridž futlajts", a potom kao kopirajter u marketingu, dok je istovremeno pisao romane.
Njegov prvi objavljeni roman, Grimus, nije ostvario veliki uspeh, ali su ga neki kritičari zapazili kao autora sa ogromnim potencijalom.
Ruždiju je trebalo pet godina da napiše drugu knjigu, „Deca ponoći", koja je osvojila Bukerovu nagradu 1981. godine, bila je naširoko hvaljena i prodata u pola miliona primeraka.
Dok su Deca ponoći govorila o Indiji, Ruždijev treći roman Sramota, objavljen 1983. godine, govorio je na blago prikriveni način o Pakistanu.
Četiri godine kasnije, Ruždi je napisao Jaguarov osmeh, putopis iz Nikaragve.
U septembru 1988, objavljeno je delo koje će mu ugroziti život, „Satanski stihovi".
Nadrealistički, postmodernistički roman izazvao je zgražavanje među nekim muslimanima, koji su njegov sadržaj smatrali svetogrđem.
Indija je bila prva zemlja koja je zabranila knjigu.
Njen primer sledio je Pakistan, kao i razne druge muslimanske zemlje i Južna Afrika.
Roman je hvaljen u mnogim krugovima i osvojio je Vajtbredovu nagradu.
Ali burna reakcija na knjigu samo je rasla i, dva meseca kasnije, ulični protesti su uzeli maha.
Muslimani su roman smatrali uvredom za Islam.
Oni su zamerali, između ostalog, što su dve prostitutke u knjizi nazvane po suprugama proroka Muhameda.
Naslov se odnosi na dva stiha koje je Muhamed izbacio iz Kurana, zato što je verovao da su inspirisana đavolom.
U januaru 1989, muslimani u Bredfordu su ritualno spalili primerak knjige, a novinski lanac V.H. Smit prestao je da je izlaže u svojim radnjama.
Ruždi je odbacio optužbe za svetogrđe.
U februaru, ljudi su stradali u antiruždijevskim nemirima na indijskom potkontinentu, britanska ambasada u Teheranu je kamenovana, a raspisana je nagrada za autorovu glavu.
Za to vreme u Velikoj Britaniji, neki muslimanski lideri pozvali su na umerenost, dok su neki drugi podržali ajatolaha.
SAD, Francuska i druge zapadne zemlje osudile su pretnje smrću.
Ruždi, koji se tada već sa suprugom krio pod policijskom zaštitom, izrazio je duboko žaljenje zbog uznemirenosti koju je izazvao među muslimanima, ali je ajatolah samo obnovio poziv na autorovu smrt.
Demonstracije su redovno održavane ispred londonske kancelarije Viking Pingvina, izdavača knjige, a pretnje smrću poslate su i u njenu njujoršku kancelariju.
Ali knjiga je postala bestseler sa obe strane Atlantika.
Proteste protiv ekstremne muslimanske reakcije podržale su zemlje EEZ-a, od kojih su sve privremeno povukle ambasadore iz Teherana.
Ali autor nije bio jedina osoba ugrožena zbog sadržaja knjige.
Japanski prevodilac „Satanskih stihova" pronađen je ubijen na univerzitetu severoistočno od Tokija u julu 1991.
Policija je saopštila da je prevodilac Hitoši Igaraši, koji je radio kao vanredni profesor komparativne kulture, izboden više puta i ostavljen u hodniku ispred svoje kancelarije na Univerzitetu u Cukubi.
Ranije istog meseca, italijanski prevodilac Etore Kapriolo izboden je u vlastitom stanu u Milanu, ali on je preživeo napad.
Smrtnu presudu - fatvu - bačenu na Ruždija Iran je zvanično prestao da podržava 1998.
Među Ruždijevim kasnijim knjigama su roman za decu „Harun i more priča (1990), zbirku eseja „Imaginarne domovine" (1991) i romane „Istok, Zapad" (1994), „Mavrov poslednji uzdah" (1995), „Tlo pod njenim nogama" (1999) i „Bes" (2001).
Učestvovao je u pozorišnoj adaptaciji „Dece ponoći" koja je imala premijeru u Londonu 2003.
U poslednje dve decenije objavio je knjige „Klovn Šalimar", „Čarobnica iz Firence", „Dve godine, osam meseci i dvadeset osam noći", „Kuća Goldenovih" i „Kihot".
Ruždi je bio oženjen četiri puta i ima dvoje dece.
Trenutno živi u SAD, a odlikovan je titulom viteza 2007. za doprinos književnosti.
Godine 2012. objavio je „Džozef Anton: Memoari", svedočanstvo o sopstvenom životu posle kontroverze koju su izazvali „Satanski stihovi".
Pogledajte video
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar