Snažni naleti podizali su rastresito tlo u vazduh dok sam pešačila Dolinom ljubavi u Kapadokiji.
Ružičasti i žuti obronci obojili su valoviti pejzaž izbrazdan tamnocrvenim kanjonima, a u daljini su se nazirale kamene formacije dimnjaka.
Bilo je sušno, vruće, vetrovito i razorno lepo.
Pre milenijuma, ovo nestabilno, vulkansko okruženje prirodno je isklesalo tornjeve koji me okružuju u kupaste oblike nalik pečurkama, koji sada privlače milione posetilaca na pešačenje ili balon na vrući vazduh u centralnom turskom regionu.
Ali ispod trošne površine Kapadokije, vekovima je ležalo skriveno čudo jednako ogromnih razmera.
Podzemni grad gde je mesecima moglo da se sakrije i do 20.000 ljudi.
Drevni grad Elengubu, danas poznat kao Derinkuju, ukopan je više od 85 metara ispod površine, obuhvatajući 18 nivoa tunela.
Najveći iskopani podzemni grad na svetu bio je u skoro stalnoj upotrebi hiljadama godina, menjajući ruke od Frigijaca preko Persijanaca do hrišćana vizantijskog doba.
Kapadokijski Grci su ga konačno napustili 1920-ih kada su se suočili sa porazom tokom grčko-turskog rata i naglo masovno pobegli u Grčku.
Ne samo da se njegove prostorije nalik pećinama protežu stotinama kilometara, već se smatra da bi više od 200 malih, odvojenih podzemnih gradova koji su takođe otkriveni u regionu, mogli biti povezani sa ovim tunelima, stvarajući ogromnu podzemnu mrežu.
Prema mom vodiču, Sulejmanu, Derinkuju je „ponovo otkrio" tek 1963. anonimni meštanin koji je stalno gubio kokoške.
Dok je renovirao dom, živina bi nestajala u maloj pukotini nastaloj tokom preuređenja, gde im se gubi svaki trag.
Posle detaljnijeg istraživanja i kopanja, Turčin je otkrio mračni prolaz.
Bio je to prvi od više od 600 ulaza pronađenih u privatnim kućama koji vode do podzemnog grada Derinkuju.
Iskopavanje je počelo odmah, otkrivajući zamršenu mrežu podzemnih nastambi, skladišta suve hrane, štala za stoku, škole, vinarije, pa čak i kapelu.
Bila je to čitava civilizacija bezbedno ušuškana pod zemljom.
Hiljade turskih, najmanje klaustrofobičnih turista ubrzo su zapljusnule pećinski grad, a 1985. region je dodat na Uneskovu listu svetske baštine.
Tačan datum izgradnje grada ostaje sporan, ali Anabaza, koju je napisao Ksenofont iz Atine oko 370. godine pre nove ere, najstarije je pisano delo u kojem se pominje Derinkuju.
U knjizi on pominje ljude iz Anatolije, u ili blizu regiona Kapadokije, koji žive pod zemljom u iskopanim kućama, a ne u popularnijim pećinama na liticama koje su dobro poznate u tom području.
Prema Andrei Diđorđi, vanrednoj profesorki klasičnih studija na Državnom univerzitetu Floride, Kapadokija je jedinstveno pogodna za ovu vrstu podzemne izgradnje zbog nedostatka vode u tlu i njene savitljive stene koja se lako može oblikovati.
„Geomorfologija regiona pogoduje kopanju podzemnih prostora", rekla je ona, objašnjavajući da bi lokalnu sedru, ili krečnjačku zemlju, bilo prilično lako isklesati jednostavnim alatima poput lopata i krampova.
Ovaj isti piroklastičan materijal je prirodno iskovan u bajkovite dimnjake i faličke tornjeve koji vire iznad zemlje.
Ali kome pripisati kreaciju Derinkujua ostaje delimična misterija.
Osnova za široku mrežu podzemnih pećina se često pripisuje Hetitima, „koji su možda iskopali prvih nekoliko nivoa u steni kada su ih napadali Frigijci oko 1200. godine pre nove ere", kaže Bertini, stručnjak za Mediteranske pećinske nastambe, u eseju o regionalnoj pećinskoj arhitekturi.
Dodajući težinu ovoj hipotezi, hetitski artefakti su pronađeni unutar Derinkujua.
Međutim, najveći deo grada su verovatno izgradili Frigijci, visoko kvalifikovani arhitekti iz gvozdenog doba koji su imali sredstva za izgradnju složenih podzemnih objekata.
„Frigijci su bili jedno od najistaknutijih ranih carstava u Anadoliji", objasnila je Diđorđi.
„Oni su se razvili širom zapadne Anadolije krajem prvog milenijuma pre nove ere i imali su naklonost za monumentalizaciju stenskih formacija i stvaranje izvanrednih kamenih fasada.
Iako nedostižno, njihovo kraljevstvo se proširilo na većinu zapadne i centralne Anadolije, među kojima i oblast Derinkujua."
Prvobitno, Derinkuju je verovatno korišćen za skladištenje robe, ali je njegova primarna namena bila privremeno utočište od stranih osvajača, dok je Kapadokija videla stalan protok dominantnih imperija tokom vekova.
„Sukcesija imperija i njihov uticaj na pejzaže Anadolije objašnjavaju pribegavanje podzemnim skloništima kao što je Derinkuju", objasnila je Diđorđi.
„Međutim, u vreme (7. vek) islamskih napada (na pretežno hrišćansko Vizantijsko carstvo), te nastambe su u potpunosti iskorišćene."
Dok su Frigijci, Persijanci i Seldžuci, između ostalih, naseljavali region i proširili se na podzemni grad u narednim vekovima, stanovništvo Derinkujua je poraslo do vrhunca tokom vizantijske ere, sa skoro 20.000 stanovnika koji su živeli pod zemljom.
Danas možete iskusiti mučnu stvarnost života pod zemljom za samo 60 turskih lira (3,30 evra).
Dok sam se spuštala u memljive, uske tunele, zidova pocrnelih od čađi zbog vekovnog paljenja baklji, počeo je da se javlja osećaj klaustrofobije.
Međutim, domišljatost raznih imperija koje su se proširila na Derinkuju ubrzo je postala očigledna.
Namerno uski, kratki hodnici primoravali su posetioce da se kreću lavirintom hodnika i stambenih objekata pognuti i u nizu - očigledno neprikladan položaj za uljeze.
Prigušeno osvetljene lampama, okrugle gromade teške pola tone blokirale su vrata između svakog od 18 nivoa i mogle su se pomerati samo iznutra.
Male, savršeno okrugle rupe u središtu ovih pozamašnih vrata omogućile bi stanovnicima da ubijaju osvajače dok bi održavali siguran perimetar.
„Život pod zemljom je verovatno bio veoma težak", dodao je moj vodič Sulejman.
„Stanovnici su vršili nuždu u zatvorenim glinenim posudama, živeli uz svetlost baklji, a leševe odlagali u (određenim) područjima."
Svaki nivo grada je pažljivo projektovan za specifične namene.
Stoka je držana u štalama najbližim površini kako bi se smanjio miris i toksični gasovi koje proizvodi stoka, kao i obezbedio topli sloj žive izolacije za hladne mesece.
Unutrašnji slojevi grada sadržavali su nastambe, podrume, škole i prostore za sastanke.
Prepoznatljiva po jedinstvenim bačvastim plafonima, tradicionalna vizantijska misionarska škola, zajedno sa susednim prostorijama za učenje, nalazi se na drugom spratu.
Prema Diđorđi, „dokazi za proizvodnju vina su utemeljeni na prisustvu podruma, kaca za presovanje i amfora (visokih tegli sa dve ručke i uskog grla)".
Ove specijalizovane prostorije ukazuju na to da su stanovnici Derinkujua bili spremni da provode mesece ispod površine.
Ali najimpresivniji je složen sistem ventilacije i zaštićeni bunar koji bi ceo grad snabdevao svežim vazduhom i čistom vodom.
U stvari, smatra se da je rana izgradnja Derinkujua bila usredsređena na ova dva osnovna elementa.
Više od 50 ventilacionih šahtova, koji su omogućavali prirodni protok vazduha između brojnih gradskih stanova i hodnika, raspoređeno je po celom gradu kako bi se izbegli potencijalno fatalni napadi na njihovo snabdevanje vazduhom.
Bunar je iskopan na više od 55 metara dubine i građani su ga lako mogli odseći odozdo.
Iako je izgradnja Derinkujua zaista bila genijalna, to nije jedini podzemni grad u Kapadokiji.
Sa 445 kvadratnih kilometara, to je samo najveći od 200 podzemnih gradova ispod anadolijskih ravnica.
Više od 40 ovih manjih gradova nalazi se na tri ili više nivoa duboko ispod površine.
Mnogi su povezani sa Derinkujuom preko pažljivo iskopanih tunela, od kojih se neki protežu i do 9 kilometara.
Svi su opremljeni putevima za evakuaciju u slučaju da je neophodan hitan povratak na površinu.
Ali sve podzemne tajne Kapadokije još nisu iskopane.
Novi i potencijalno još veći podzemni grad otkriven je 2014. godine, ispod regije Nevšehir.
Derinkujuova živa priča se završila 1923. kada su se evakuisali kapadokijski Grci.
Više od 2.000 godina posle verovatnog stvaranja grada, Derinkuju je poslednji put napušten.
Njegovo postojanje je bilo gotovo zaboravljeno u modernom svetu sve dok neke zalutale kokoške nisu vratile podzemni grad u središte interesovanja.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar