Priče o tajanstvenim ruševinama dugo su očaravale putnike izdaleka, ali te priče mogu sakriti nešto još fascinantnije - i nepovoljnije.
Kasno popodnevno sunce bacalo je duge senke na stotine kamenih lica uklesanih u hram Bajon dok sam se uvlačila dublje u svetilište iz 12. veka u srcu prostranog mesta Angkor u Kambodži.
Moćni portreti su izvirivali sa kula i zidova, svaki sa punim usnama izvijenim u uznemirujući osmeh.
Bio je to moj prvi dan u Angkoru i tada sam malo znala o istoriji grada.
Ali, lutajući kroz hram za hramom, lako sam klizila u maštovito sanjarenje.
U mislima, gomile vernika su nosile svetle ponude.
Dleta su odjeknula dok su zanatlije stvarale izuzetna remek-dela oko mene, dok su grandiozni kraljevi paradirali širokim avenijama oivičenim statuama.
„Iz istog razloga što negde više ne postoji, može se pretvoriti u idealan grad, grad iz snova", napisala je Od de Tokvil u knjizi iz 2014. Atlas izgubljenih gradova: Putnički vodič kroz napuštena i zaboravljena odredišta.
„Izgubljeni grad je stoga poezija, svet snova i mesto za naše strasti i vijuganja."
Zaista, izgubljena i napuštena mesta snažno privlače maštu.
Oni su laka meta za strastvene putnike, inspirišući osećaj avanture koji podstiče velike ekspedicije i priče.
Vidimo živote koji se ogledaju u kamenju i zamišljamo naše intimne drame na njihovoj romantičnoj, raspadajućoj pozadini.
Iako pokrivač katastrofe visi nad mnogim izgubljenim gradovima, čak je i to ublaženo vremenom.
„Verovatno hiljadama godina ljudi pričaju avanturističke priče o dramatičnim zemljama izvan naših granica - priče o drevnim civilizacijama", rekla je Anali Njuic, autorka knjige Četiri izgubljena grada: Tajna istorija urbanog doba.
Njena knjiga preskače kontinente i milenijume, nudeći četiri drevna mesta kao predmetne lekcije u urbanom životu - kambodžanski Angkor, indijanski kosmopolis Kahokija, rimske Pompeje i neolitski Čatal Hojuk u današnjoj Turskoj.
Dok priče o izgubljenim gradovima čine ubedljive priče o putovanju, Njuic tvrdi da te priče prečesto zamagljuju stvarne priče iza najveličanstvenijih mesta čovečanstva.
To se dogodilo u Angkoru, gde sam provela sunčana popodneva usred ruševina.
Njuic objašnjava da je grad zapravo bio naseljen kada je francuski istraživač Anri Muo stigao tamo 1860. godine - zaista, nikada nije bio potpuno napušten - ali posetilac nije mogao da zamisli da su kambodžanski preci sposobni za takvu veličinu.
„Na prvi pogled, čovek je ispunjen dubokim divljenjem i ne može a da se ne zapita šta se dogodilo sa ovom moćnom rasom, tako civilizovanim, tako prosvećenim, autorima ovih gigantskih dela?"
Muo je pisao o prostranoj džungli.
On je spekulisao da su Angkor sagradili stari Grci ili Egipćani.
U Francuskoj je, objašnjava Njuic, njegova poseta pozdravljena kao „otkriće".
„Priče o izgubljenim gradovima postale su toliko popularne u modernoj eri - počevši od 19. ili 18. veka - jer su bile zaista dobar način za prikrivanje kolonijalizma", rekla je Njuic.
„To vam omogućava da opravdate sve vrste kolonijalnih upada. Reći 'ovo nije civilizacija koja sama po sebi dobro funkcioniše.
„A dokaz koji vidimo iz ovoga je da su otpali od neke velike, misteriozne izgubljene prošlosti.'"
Pronalaženje izgubljenih gradova i civilizacija bila je opsesija za neke evropske istraživače i kolonizatore.
Njihovo ludilo je delimično podstaklo potragu za najpoznatijim izgubljenim gradom u istoriji - ostrvskom državom Atlantidom, koja se prvi put pojavila u Platonovim spisima.
Njegova izmišljena Atlantida je napredovala pre nego što je moralni pad doneo božansku kaznu.
Filozofi savremenici bi tu priču prepoznali kao alegoriju, rekao je antički istoričar Greg Vulf, autor knjige Život i smrt drevnih gradova: prirodna istorija.
„Pričati mit da bi se ilustrovala neka veća istina bilo je široko shvaćeno", rekao je Vulf.
„Mislim da niko nije ozbiljno verovao da (Atlantida) postoji, ali to je bio zgodan mit."
Međutim, kada je Platonov spis o Atlantidi distribuiran u modernim prevodima, naišao je na lakoverniju publiku.
„Ljudi su ovo čitali tačno u isto vreme kada ljudi osnivaju kolonije u Novom svetu", objasnila je klasičarka Idit Hol u nedavnom intervjuu za BBC Histori Ekstra podkast.
Pogrešno shvatajući Platonov rad, mnogi su alegorijsku priču čitali doslovno, rekla je Hol.
„To im se obilo o glavu. Svi su govorili da to mora biti u Americi."
Kada su se ti evropski doseljenici susreli sa domorodačkim civilizacijama, piše Njuic, borili su se za veze sa misterioznom prošlošću, često zgodno ignorišući veoma stvarne savremene narode.
To se dogodilo u Kahokiji, drevnoj metropoli koja se nalazi u blizini današnjeg američkog grada Sent Luisa.
Visoke zemljane humke tamo se po visini nadmeću sa egipatskim piramidama, a na vrhuncu Kahokije 1050. godine nove ere, grad je bio veći od Pariza.
Pridošlice iz Evrope bi to teško prihvatile.
„Putnici i avanturisti bi sebi pričali razne vrste ludih priča kao da su morali biti stari Egipćani koji su došli ovde da ih sagrade", rekla je Njuic.
To je bio mit koji je služio da se opravda krađa domorodačkih zemalja koje su naširoko opisane kao „prazne", objasnili su oni.
U međuvremenu, kao i u Angkoru, potomci graditelja Kahokije su odbačeni kao nesposobni za takve projekte.
Priče o izgubljenim gradovima mogu sakriti i druge istine, piše Njuic, kao što su načini na koji su se drevni ljudi ponovo izmislili kada su ostavili mesto za sobom.
Katastrofa i kolaps se često predstavljaju kao kraj priče, ali u Pompejima i Čatal Hojuku, Njuic pronalazi tračak novih početaka usred društvenih prevrata.
Pošto je uzavreli vulkanski gas pretvorio Pompeju u groblje 79. godine nove ere, traumatizovani Pompejci su odmah počeli da obnavljaju nove živote u obližnjem Napulju i Kumama.
Pozivajući se na rad klasiciste Stivena Taka, Njuic navodi da su mnoge izbeglice poznate istoričarima imale imena koja su ih označavala kao slobodni, oslobođeni robovi.
Dok su rimske konvencije o imenovanju često bile konzervativne, zadržavajući ista imena generaciju za generacijom, Tak je primetio zanimljiv obrazac među porodicama izbeglica iz Pompeje.
Odbacivši njihova stara, slobodarska imena, neki su odlučili da svoju decu zovu po novim mestima u koja su stigli, kao što je užurbani lučki grad Puteoli.
Tamo su neke novopridošle porodice sinovima dale ime Puteolan.
To je kao da se preseliš u London iz izbegličkog kampa i nazoveš svoje dete „Londonac", objasnio mi je Tak putem imejla.
„Preseljenje im je dalo ovu priliku i oni su je iskoristili."
A u samim gradovima u opadanju, Njuic predstavlja ljude koji su u kontaktu sa agencijom, a ne drevne koji su držani po volji istorije.
To je ono što vide u ostacima Čatal Hojuka, neolitskog naselja koje je cvetalo pre 9.000 godina na ravnici Konja u centralnoj Turskoj.
Tamošnje kuće su stisnute jedna uz drugu kao ćelije u saću, napisali su u knjizi, sa stazama koje vijugaju preko krovova i ulazima koji se spuštaju kroz plafone.
Tople večeri bi zatekle stanovnike okupljene na krovovima, zajedno praveći obroke i rukotvorine.
Ali uprkos kreativnom vrenju gradskog života, to je kompromis.
Vremenom je postajalo sve teže ostati u Čatal Hojuku - klima je postala nepovoljnija, a društvene tenzije su rasle.
Dok mnoge priče o izgubljenim gradovima izgledaju nejasno i mitski, Njuic prikazuje napuštanje mesta kao što je Čatal Hojuk kao rezultat dobro obrazloženog procesa.
Vremenom su ljudi iz Čatal Hojuka jednostavno odlučili da se vrate u ruralnija mesta, što je proces koji je poznat svakom stanovniku grada danas koji je sa čežnjom prelistava popise nekretnina dočaravajući seoski život.
„Idemo da tražimo bolje mesto i pokušaćemo ponovo, isprobati novi eksperiment, pokušati da gradimo drugačije, pokušati da živimo drugačije", rekla je Njuic, evocirajući razgovore koji su se možda vodili oko neolitskih ognjišta.
Porodice su odlazile jedna po jedna sve dok na kraju Čatal Hojuk nije bio prazan.
Ali kada su stanovnici otišli, svako je uzeo ono što im je najvažnije.
Umetnost, ideje i materijalna kultura zračile su ravnicom Konja dok su porodice stvarale nove živote daleko od gustog naselja.
Dok Kahokija i mnogi drugi gradovi mogu biti napušteni, u važnom smislu, oni uopšte nisu izgubljeni za nas.
„Još imamo sva ta kulturna sećanja na to gde smo bili", rekla je Njuic.
„To je kontinuitet do samog kraja."
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar