„Bila je to mešavina apsolutne svireposti i spektakla kako bi se uteralo što više straha u kosti stanovništva", dodaje Dijego Perez Gondar, vanredni profesor sa teološkog fakulteta na Univerzitetu u Navari, u Španiji.
U mnogim slučajevima, do smrti žrtve dolazilo je tek nekoliko dana posle raspeća, pred radoznalim očima prolaznika.
Telo bi pretrpelo mešavinu gušenja, gubitka krvi, dehidracije i otkazivanja različitih organa, između ostalih problema.
Ali šta znamo o tome gde i kako je prvi put došlo do raspeća?
Doktorka Kilijers veruje da je razapinjanje na krst najverovatnije poteklo od Asiraca i Vavilonaca - dve velike civilizacije koje su nekada naseljavale današnji Bliski istok.
Ona veruje i da su ovaj metod pogubljenja „sistematski koristili Persijanci u šestom veku p.n.e."
Profesorka Perez ističe da najstarije dostupne informacije potiču iz raznih asirskih dvorskih ukrasa.
„Na zidovima bi se nalazili crteži koji su predstavljali bitke i pohode i načine na koje su zatvorenici pogubljeni.
„Pojavljuje se tehnika nabijanja na kolac, nešto slično onom što će kasnije postati raspeće."
Doktorka Kilijers je 2023. napisala članak o istoriji i patologiji razapinjanja na krst, objavljen u Južnoafričkom medicinskom žurnalu.
Ona je objasnila da su Persijanci izvodili raspeća na drveću i stubovima umesto na formalnom krstu.
„Mešanje smrtne kazne sa ismevanjem osuđenika i svirepom smrću bilo je česta pojava. Jedna od tehnika bila je ostaviti čoveka da visi sa drveta kako bi umro od gušenja i iscrpljenosti", dodaje profesor Perez.
U četvrtom veku p.n.e, Aleksandar Veliki doneo je ovu kaznu u zemlje istočnog Mediterana.
„Aleksandar i njegove trupe zauzele su grad Tir (u današnjem Libanu), koji je bio manje-više neosvojiv", kaže doktorka Kilijers.
„Kad su konačno uspeli da se probiju, razapeli su na krst oko 2.000 stanovnika."
Naslednici Aleksandra Velikog doneli su ovu kaznu u Egipat i Siriju, kao i Kartaginu, veliki severnoafrički grad koji su osnovali Feničani.
Tokom Punskih ratova (264-146 p.n.e.), Rimljani su naučili ovu tehniku i „usavršavali je 500 godina", prema rečima naučnice.
„Rimske legije su praktikovale razapinjanje na krst gde god su išle", kaže ona.
A na nekim mestima na kojima su primenjivali ovaj oblik smrtne kazne, meštani su ga prihvatili.
U devetoj godini p.n.e, nemački general Arminije naredio je raspeće rimskih vojnika posle njegovog trijumfa u Bici u Teutoburškoj šumi, koja je predstavljala ponižavajući poraz za Rimljane od germanskih plemena.
U 60. godini p.n.e, Budika, kraljica drevnog britanskog plemena poznatog kao Iceni, predvodila je veliku pobunu protiv okupatorskog Rima i razapela na krst veliki broj legionara.
U drevnom Izraelu, ova vrsta kazne već se sprovodila pre dolaska Rimljana.
„Imamo izvore koji govore o raspećima pre rimskog osvajanja Svete zemlje", kaže profesor Perez.
Jedan od njih je rimsko-jevrejski istoričar, političar i vojnik Josif Flavije, koji je rođen u Jerusalimu u prvom veku nove ere.
U svedočanstvima o vladavini Aleksandra Janeja (125-76. godine p.n.e.), koji je vladao nad Jevrejima 27 godina, on pominje masovna raspeća oko 88. godine p.n.e.
„Dok je slavio sa konkubinama na javnim mestima, naredio je razapinjanje na krst oko 800 Jevreja, baš kao i ubistvo njihove dece i žena na oči nesrećnika koji su još ostali živi", napisao je Josif Flavije.
Ali prema doktorki Kilijers, Rimljani su bili ti koji su uvrstili raznovrsne krstove u ovaj oblik kazne, među kojima i onaj u obliku slova „iks".
„Međutim, u većini slučajeva koristili su dobro poznati latinski krst iliti tau (krst u obliku slova t).
„Ti krstovi su znali da budu visoki, ali su češći bili niski. Sastojali su se od uspravnog stuba (stipes na latinskom) i prečke (patibulum)."
Osoba nad kojom se izvršavala smrtna kazna bila bi prisiljena da nosi uspravni deo krsta na mesto pogubljenja.
„Ako osoba nije bila gola, skinuli bi joj odeću i primorali je da legne na leđa sa rukama ispruženim duž patibuluma."
Njene šake bi se potom vezale sa gredu ili pričvrstile ekserima zakucanim u njene zglobove.
Ekseri obično nisu bili zakucani u dlanove ruku žrtava zato što su ekseri mogli da pokidaju meso zbog težine tela žrtava, dok bi kosti zglobova i podlaktice zadržale eksere na mestu.
Ekseri su mogli da budu i do 18 centimetara dugi i centimetar široki.
Kad je osuđena osoba bila pričvršćena za horizontalnu gredu, bila bi podignuta i fiksirana za uspravni stub, koji je već bio pobijen u zemlju.
Stopala su mogla biti vezana ili zakucana ekserom za uspravni stub, po jedno na svakoj strani ili oba istovremeno, jedno preko drugog.
U tom slučaju, objašnjavaju autori, jedan ekser bi bio probijen kroz metatarzalnu kost oba stopala, dok su kolena bila savijena.
Bol je bio nezamisliv.
„Bio bi to atak na mnoge nerve", kaže profesor Perez.
„Morali ste da napnete noge da biste mogli da se izdignete i dišete."
Dok ste to radili, „izgubili biste mnogo krvi, bol je bio neizdrživ, ali ako to ne biste uradili, umrli biste od gušenja."
U mnogim slučajevima bila je to spora smrt, koja bi usledila posle otkazivanja više organa.
Doktorka Kilijers objašnjava da ju je izazivao cirkulatorni kolaps usled hipovolemijskog šoka - žrtve bi doživele smanjenje volumena krvi (hipovolemija) od gubitka krvi i dehidracije, ali možda najviše od otkazivanja respiratornih organa.
Mnogi su umirali od gušenja.
Svirepost ovog načina pogubljenja bila je pogoršana činjenicom da su mnogima razapetim na krst bili potrebni čitavi dani da umru, mada su mogli da izdahnu i u roku od nekoliko sati - u Bibliji se kaže da je Isus poživeo šest sati.
„U nekim slučajevima, da bi ubrzali smrt, vojnici bi udarali kolena ljudi i lomili im noge. Na taj način osuđeni nije mogao da se izdigne uz pomoć mišića nogu da bi disao, zbog čega bi umirao brže", kaže profesor Perez.
Prema svedočanstvu iz Biblije, rimski vojnici su primenili ovu meru nad dvojicom kriminalaca razapetih pored Isusa, ali ne i na njemu jer je on već umro.
„Isus je već bio izbičevan, vrstom biča koji ima komade metala i oštrih kostiju [na kraju remenja]. Izgubio je mnogo krvi. Štaviše, bilo je ljudi koji bi umrli samo od bičevanja", dodaje akademik.
Cilj razapinjanja bio je da se osuđenik „ogoli i ponizi", kaže profesor Perez.
„Bila je to smrt rezervisana za najgore neprijatelje da bi se jasno stavilo do znanja da Rimljani neće tolerisati ponavljanje istog zločina."
Uglavnom se primenjivala na robovima i strancima, a vrlo retko nad rimskim građanima.
„Razapinjanje na krst često se vezivalo za izdaju, vojne pobune, terorizam i neke zločine koji bi dovodili do krvoprolića."
Iz tog razloga, profesor Perez kaže da je veoma značajno da je Isus bio razapet.
„Takođe je upečatljivo da su ga doživeli kao opasnog."
„A oni koji nisu želeli da se svet menja ne samo da su pokušali da ga ubiju, već su sa načinom na koji su odlučili da ga pogube želeli jasno da stave do znanja da njegova poruka ne sme dalje da se prenosi."
Rimski car Konstantin Prvi ukinuo je raspeće u četvrtom veku n.e, i postao prvi rimski car koji je prihvatio hrišćanstvo.
On je legalizovao ovu religiju, a njegovi sledbenici stekli su privilegije koje su tradicionalne religije izgubile, što je dovelo do širenja hrišćanstva u Rimskom carstvu.
Međutim, ova kazna bi se i dalje sprovodila na nekim drugim mestima.
U Japanu je 1597. razapeto na krst 26 misionara, otpočevši tako dugi period progona hrišćana u ovoj zemlji.
Ipak, uprkos njegovoj svirepoj prošlosti, krst za hrišćane predstavlja simbol žrtve u ime ljubavi.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 2
Новосађанин
Lopovska posla
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar