Sedra se dobro seća trenutka kad je počeo zemljotres.
Trinaestogodišnjakinja je bila van njenih invalidskih kolica, i spavala je u kući na severozapadu Sirije.
Sedra je ostala zatočena u porodičnoj kući kada je počeo zemljotres
Ona i njen brat Abdulah nisu mogli da odu na bezbedno.
„Dozivali smo pomoć, ali niko nije mogao da nas čuje", kaže mi ona.
Dodaje da su svi iz zgrade otišli, ali da su oni ostali zatočeni pošto se kvaka na vratima slomila.
„Mislio sam da sam izgubio porodicu", priseća se Ali Muhamed, Sedrin i Abdulahov otac.
Kaže da je hodnik bio pun ruševina, ali da su uspeli da iznesu decu i polože ih na solarne panele koji su pali na ulicu.
„Deca su bila prestravljena i plakala su.
„Prekrili smo ih ćebetom, ali je kiša pljuštala."
Njihov porodični dom bio je toliko oštećen da sada žive u šatoru.
„Život je u ovom trenutku veoma težak.
„Život u šatorima je bedan, ali zahvalni smo Alahu što smo živi", kaže Ali.
I Sedra i Abdulah imaju cerebralnu paralizu i osteoporozu, i potrebna im je posebna nega.
Ali sada nemaju kupatilo, ni kuhinju, a ni tekuću vodu.
Sedri je teško da upravlja invalidskim kolicima preko kamenja koje je ostalo posle srušenih zgrada, ali se ne predaje.
Dobro je raspoložena dok razgovaramo o njenoj školskoj torbi ukrašenoj princezama i punoj knjiga..
Ali kad se priseti zemljotresa, lice joj se menja, a još uvek se na njemu vidi strah.
„Plašim se drugog zemljotresa", kaže ona.
Sirijska deca isuviše dobro znaju šta je trauma.
U zemlji se osećaju velike posledice dvanaestogodišnjeg rata.
U razornom zemljotresu iz februara poginulo je više od 7.000 ljudi, a za one koji su preživeli situacija je sada još gora.
Prema Ujedinjenim nacijama, u severozapadnoj Siriji od humanitarne pomoći zavisi više od četiri miliona ljudi, većinom žene i deca.
U svakom mestu u koje smo putovali, ljudi su mi rekli da se osećaju zaboravljeno i da još uvek nisu dobili pomoć koja im je preko potrebna.
Zemljotresima je u severozapadnoj Siriji pogođeno najmanje 148 zajednica.
Nekoliko kilometara od Sedrinog doma, na padini brda, sunce obasjava mirno, spokojno mesto.
Poslednjih nekoliko nedelja, ovo groblje se udvostručilo po veličini.
Neki grobovi su stariji, skoro skrajnuti od pogleda u visokoj travi i ljubičastom cveću.
Ali čitavi redovi njih su sveži, obeleženi belim gipsanim blokovima na uredno iskopanoj smeđoj zemlji.
Ptice pevaju u drveću drevnih maslinjaka, a pogled na dolinu je predivna panorama zelenih drveća i polja sve do ivice Sirije i planina koje obeležavaju tursku granicu.
Ali Šeik Hazem Ganam sporo šeta kroz groblje.
Ovde je sahranjen 61 član njegove porodice.
„Svi smo spavali i osetili smo koliko je bio jak zemljotres.
„Zvuk je bio veoma glasan, a zgrada se tresla levo-desno."
„Sišli smo na ulicu, brojne zgrade su se samo čitave srušile. Bila je to kao mala apokalipsa, danima nismo mogli da shvatimo šta se desilo", kaže Hazem.
Mnoge od žrtava su još bila deca, na koju su se viši spratovi zgrada srušili dok su spavala.
Dok Hazem prolazi kroz redove grobova, pokazuje rukom.
„Ovde imamo Adila Ganama, njegovu suprugu i njegovu decu, imamo Alama Ganama, njegovu suprugu i decu.
„Ajman Ganam i njegova porodica su tamo, oni su mi rođaci", kaže on.
U potresu u severozapadnoj Siriji uništeno je ili oštećeno 10.500 zgrada.
Hazem nas vodi da se sretnemo sa članovima njegove porodice koji su preživeli.
Jedna od njih, Nada, leži u krevetu u šatoru u kom sada spava njena porodica, dok cevčica sa infuzijom visi sa platnenog zida.
Kada muškarci odu, ona i njena majka pažljivo zadižu pokrivač da nam pokažu njene povrede.
Karlica i noge su joj bili smrvljeni, a kukovi su joj umotani u bele hirurške povoje.
Neprestano je u bolovima.
U obližnjem oštećenom domu koji nije potpuno srušen, njena deca leže na sofi, pažljivo odmarajući povređene noge.
Mustafa i Muhamed u tišini gledaju televiziju.
U nekoj drugoj zemlji, Nada i njena deca bi još bili u bolnici, na čistom odeljenju, okruženi medicinskim osobljem.
Ali to ovde nije moguće.
Bolnice u pokrajini Idlib, pod kontrolom pobunjenika, preopterećene su godinama, a mesta za ostanak i oporavak ima samo za najteže slučajeve.
„Već smo patili zbog rata i svega što nam je uradio kriminalac Bašar al-Asad.
„Od granatiranja preko raseljavanja do opsade", kaže Hazem.
Dodaje da se onda desio zemljotres i još više pojačao njihovu patnju.
„U prošlosti smo gajili nade da ćemo uspeti da se izborimo sa ovom nepravdom, ali naša nada se sada pretvorila u čist bol", navodi.
Situacija u Siriji jedna je od najgorih humanitarnih kriza na svetu.
U danima posle zemljotresa, čak i dok su strane zemlje ubrzano reagovale, pomoć je sporo stizala u Siriju.
Očajnički su im trebali šatori i medicinska oprema, kao i oprema za pomeranje ruševina i specijalizovani timovi za pronalaženje preživelih u ruševinama.
Oni koji sada žive ovde tvrde da je odugovlačenje koštalo mnogo života.
Dok jurimo krivudavim putevima, primećujemo razoreno mesto blizu vrha brda.
Kopači se probijaju kroz polomljeni beton i izuvijani metal, dižući oblake prašine u vazduh.
Kad se srušila ova jedna jedina zgrada, poginulo je oko 300 ljudi.
Nedeljama posle zemljotresa, nemoguće je reći da li je svako beživotno telo izvučeno iz ruševina.
Ovde u Siriji, taj proces je spor.
Prosto nema dovoljno teške mašinerije za svaki grad i selo da se brzo raščiste ruševine.
Širom Idliba, uništenje koje je doneo ratni sukob meša se sa štetom koju je napravio zemljotres.
Ožiljci dugog rata vide se svuda, a ljudi su navikli da trpe.
Improvizovana skloništa koja su se raspala tokom zemljotresa ponovo su skrpljena.
Živahna pijaca podignuta je odmah do ivice zjapeće rupe gde se još jedna višespratnica srušila i nakon toga je uklonjena.
Ljudi prebiraju po štandovima odeće ostavljenim na otvorenom, a jedna žena prostire ćebe pokupljeno sa gomile izložene kraj puta.
Kad je stigao zemljotres, poseban udarac naneo je ovim već ugroženim zajednicama.
Mnogima je već nedostajalo bezbedno sklonište, kao Umi Soliman i njenoj široj porodici, deci i unucima.
Njihov dom je već bio napola uništen u vazdušnom napadu.
Gornji spratovi su odsečeni od ostatka zgrade, nedostaju čitavi zidovi i podovi, a vrata se otvaraju u bezdan, samo dugi pad do zemlje ispod.
„Otkako je počeo rat, nismo imali nijedan dobar dan.
„Onda se desio zemljotres i posle njega se samo još više plašimo.
„Dok nas je bombardovao avion molili smo se Alahu, ali ovo je sada stiglo od Alaha", kaže mi Um Soliman.
Kad je zemljotres zatresao ovu kuću, bili su prestrašeni, znajući da ona ne može da im pruži preko potrebnu zaštitu.
Još delova zidova se odlomilo dok je porodica trčala napolje.
Imali su sreće da su preživeli.
Uprkos svemu, to im je i dalje jedini izvor zaštite.
Suviše se plaše da spavaju unutra, ali tokom dana je to i dalje mesto na kom kuvaju i okupljaju se.
Kada se povuče zavesa koja razdvaja hodnik od spoljnjeg sveta, može da se vidi beba koja mirno spava pri dnu naprslih zidova.
Porodica je prijatna i srdačna, u očajničkoj želji da pokaže realnost njihove životne situacije, ali bolno svesna da je opasno za bilo koga od nas da boravi u ovoj nestabilnoj zgradi.
Bilo kakva pomisao na obnovu još je daleko.
U susednoj Turskoj, ambiciozni program rekonstrukcije postao je deo predizborne kampanje.
U Siriji, međutim, raščišćavanje krša i loma srušenih zgrada je najviše čemu ljudi mogu da se nadaju za sada.
Za izgradnju novih kuća potrebni su materijali kojih odranije nema dovoljno.
U kući Um Soliman, deca se pažljivo igraju.
Izbegavaju naprsle zidove i stalni strah u očima odraslih.
„Plašimo se svega, ali gde možemo da odemo", pita se ona, uhvativši me za ruku.
„Postavili smo šator ispred i kad se stvari pogoršaju ovde, preselićemo se u njega", navodi ona.
Kaže da deca uvek plaču i da njihovi krici mogu da se čuju svuda.
„Šta možemo da uradimo?
„Molimo se da se ovo nikad ne dogodi više nikom", kaže Um Soliman.
Razorne posledice zemljotresa snimljene dronom:
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar