Oproštaj od Blekija: "Idemo dalje, ja ću opstajati dok ide"

"Rodio sam se u Novom Sadu '61. godine, davne. Tu sam, naravno, ostao. I ostaću. To je moj grad."

Ovo reči kojima je priču o sebi započeo Kristijan Kostić Bleki u filmu o novosadskim beskućnicima "Ja, Supermen" Vojina Ivkova pre gotovo 10 godina. Novi Sad je grad u kojem je Bleki, kako je i rekao, ostao. Grad u kojem je i umro onako kako dobri ljudi ne zaslužuju da umru.

Ako definicija kaže da je bluz kad se dobar čovek oseća loše, onda je Bleki otelotvorenje bluza. Za njegov glas na zapadu bi rekli da je to kombinacija litara viskija, hiljada cigara i "harlijevog" motora. Samo, ovo nije zapad, kojem je i sam jednom stremio. U Blekijevom slučaju nije bilo litara dobrog viskija, i za cigare se moralo "žicati". Umesto motora, tu je bilo njegovo mesto kraj podzemnog prolaza u centru grada, odakle je putovao a da se sa mesta nije maknuo.

Blekijev glas - to je, kišovski rečeno, "gorki talog iskustva" ulice. To je rezultat ispisivanja Koenovog "uputstva za život sa porazom", koje nikad do kraja neće biti završeno. 
 
 
To je glas generacije kojoj se država raspala pred očima i koja nije umela da spreči rat. Ako se pitate čemu politika u svemu, zaustavite se tu, sam je Bleki pričao o tome: "Taj početak rata je mene strašno deprimirao, degradirao me je kao ličnost i pokušao sam da odem iz ove zemlje."
 
I kada to nije uspeo, pronašao je svoje mesto kod podzemnog. "Ovo je neko moje odredište gde preživljavam, gde mi je dobro, preživljavam na ulici na kojoj sam odrastao", ispričaće u filmu "Ja, Supermen". 
 
 
Imao je svoje demone sa kojima se borio ili kojima se predavao. Muku toga delili su on i njegovi najbliži. Ili pak oni koji su svedočili njihovom ispoljavanju. Dobar deo Novog Sada gledao ga je drugačije, a ako bi se reakcije na društvenim mrežama koje su se pojavile po vesti o njegovoj smrti mogle sumirati u sintagmu, bilo bi to da je Bleki bio "dobri duh". 
 
 
Bilo ga je teško videti bez gitare. Iako je delovalo da je muzika sve što ima, Bleki gitaru nije sebično čuvao za sebe. Želeo si da podeliš nešto sa njim? "Izvoli, matori", odgovorio bi. 
Tako je i potpisnik ovih redova jednom prilikom, nabadajući korake po centru, sreo Blekija kod podzemnog. Promili alkohola u krvi ukazali su na to da se podudaramo po dobroj nameri i razumevanju. Predao je gitaru i uz tri akordi stvorila se melodija i pesma koju je i sam voleo da svira - "Neko kao ti". Onda je objasnio da mi je ritam pogrešan i pokazao kako treba, pričajući o Gagi, Bogdi, Petriji i Vojvođanskom bluz bendu.
 
 
Kao ni u mnogim drugim, ni u ovoj smrti nema smisla. Ona je činjenica o bestijalnosti i čoveku manje u Novom Sadu. O tome da je Novi Sad izgubio jedan zvuk koji su mnogi prepoznavali. A Novi Sad je već odavno osiromašio kada su autentični zvuci u pitanju, zato i svaki novi gubitak bude težak, a svaki projektno-mehanički dodatak omražen.
 
 
Smrt može da bude povod za, poslovično kratkotrajno, razmišljanje o našem odnosu prema odbačenima, prema onima prisilno ili svojevoljno izgnanima. Iz besa, koji je sada obuzeo mnoge, malo toga dobrog proizilazi, retko kad pravda, uglavnom pogrešna odluka. 
 
"Uvek ima problema, ima ljudi koji ne razumeju, ali, u suštini, svi su ljudi okej. Idemo dalje, ja ću opstajati dok ide", rekao je Bleki glasom koji je odavao "čežnju za danom što možda će doć'".
 
 
 
 
 
 
 
 
  • Jovana

    13.02.2022 12:51
    Eee da
    Neki ove ljude osudjuju. Ali svako drustvo, pa i nase ima ljude koji prosto nisu uspeli sami da se izbore, koji god razlozi, a pad u soromastvo je lak i nekad iznenadan, dok je izlazak jako jako tezak. Mama mi je pricala da je nakon raspada Novkabela sretala kolege u narodnoj kuhinji. Vise hiljada ljudi odjednom na ulici bez icega. Uz sve to, kada prodjete neke mladje godine, tesko je i naci mesto gde ste prihvaceni, bilo to firma ili neka drzavna institucija, u kojoj cete zaraditi koru hleba. Izadjete iz stosa. Evo ja, sa zavrsenim masterom na PMFu, prosekom ocena preko 9.5, ali rodjena u siromasnoj porodici, bila sam nezaposlena u Srbiji vise od godinu dana, nisam mogla da platim kartu za bus. Dok sam radila primala sam 30000 dinara. Da nisam otisla u inostranstvo, ko zna sta bi samnom bilo!? A kamoli starijim ljudima, sa teskom istorijom i neprofitabilnim zanimanjima. A treba imati i na umu da je tesko otici za nas zbog viznog rezima, tada kad su ovi ljudi bili mladi, bilo je jos teze!
  • Stara Novosađanka

    12.02.2022 20:25
    U rudnik
    Čitam kako neki predlažu promenu vlasti. I, šta će onda biti, mislite, nestaće manijaci.
    Ja predlažem nešto efikasnije, dopunu zakona. Pošto nema smrtne kazne, ubicama doživotna robija, ali ne na državni račun i beli hleb, već da budu doživotno zatvoreni (da rudare) u rudniku, da više nikad nevide svetlo dana.
    I nema olakšavajućih okolnosti zbog godina, ili bilo čega, jer manijak, ostaje manijak !!!!
  • Bela

    12.02.2022 10:48
    @Bolest drustva
    Ljudi smo i nismo svi isti .
    Ali to nije razlog da se coveku koji ni mrava nebi zgazio, na brutalan - zverski nacin oduzme zivot.
    Sram da Vas bude.
    Za promenu naucite da svirate neki instrument,
    makar i Frulu.
    Dobro bi Vam stajala.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Tuga i bes

Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.

Terorizam optimizmom

Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.

Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh

"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."

Stotka

Konzolom u našim glavama u detinjstvu upravlja radost. To znamo i sami, a i videli smo u čuvenom Diznijevom crtaću.

Nestašice vode - možemo li ih sprečiti?

Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.

Ko je ovde debeo?

Trendovi današnjice koji se bave diktiranjem onoga kako treba da živimo, kako da se ponašamo, da mislimo i da radimo nameću nekoliko ključnih stvari.

Pravo na gaženje građana

"Vlast nam je i do sada pružala primere nekažnjenog divljanja u saobraćaju ali to je bilo rezervisano samo za pripadnike 'elite'".