Svi veći gradovi u Evropi brinu o negovanju sopstvene prošlosti, imaju i po pet, šest napisanih istorija nastanka i razvoja. Hronika pojedinih segmenata života, poput kulture, ekonomije, stanovništva, saobraćaja, značajnijih lokalih urbaniteta, imaju na sijaset.
Novi Sad, mada voli da se hvališe "značajnom ulogom u poslednja tri veka", u tom je pogledu dosta siromašniji. Ima veći broj hronika lokalnih institucija ili kompanija, pisanih uglavnom povodom pojedinih jubileja, što je umnogome određivalo i karakter zapisanog. Tu je i ne malo kraćih istorijskih zapisa, ali je do sada napisana samo jedna istorija i to krajem 19. veka.
Član Ugarske akademije nauka
Od tada je prošlo mnogo vremena i više puta su se dogodile tektonske promene u političkom i društvenom životu na ovim prostorima. U međuvremenu u gradu se razvio univerzitet sa katedrama za istoriju i društvene nauke, ali nove monografije, koja bi sagledala i potonja dešavanja, nema.
Autor davnašnje knjige Melhior Erdujhelji, katolički sveštenik i kapelnik, svojski se potrudio da iza sebe ostavi trajno vredno delo - i uspeo je. U Arhivu grada Novog Sada se nalazi dokument iz koga se vidi da je Magistrat predložio da se pisac posebno nagradi. Ugarski istoričari su svojevremeno "Istoriju Novog Sada" proglasili za najbolje napisanu monografiju u državi i nenametljivog kapelnika predložili za dopisnog člana Ugarske akademije nauka.
Danas, međutim, malo koji žitelj prestonice Vojvodine zna za Erdujheljija, jedva da ima nekoliko istoričara i zaljubljenika u lokalnu povest koji o autoru retko kvalitetne knjige znaju nešto više. Zapravo, jedva da postoji nekoliko kraćih zapisa o zanimljvom svešteniku i to je sve. Grad kao da je zaboravio na svog itekako zaslužnog sugrađanina.
Na periferiji
Na Erduheljija, u gradu kome je podario neprevaziđenu monografiju, dugo bukvalno ništa nije podsećalo. Tek pre tridesetak leta, kada je 1994. godine obeležavana stogodišnjica objavljivanja knjige, izdato je i fototisko izdanje kojeg odavno nema u knjižarama. Tada su gradski oci, na inicijativu Novosadskog kluba, jednu zabačenu ulicu nazvali imenom pisca jedine istorije Novog Sada.
I ta ulica je nekako pronađena "bogu iza nogu", na samoj periferiji. Tačnije, deo Panonske ulice je izdvojen i nazvan po autoru gradske povesti. Tabla "Ulica Melhiora Erdujheljija" napisana je na dva jezika, mađarskom i srpskom. Međutim, teško da postoji osoba koja je ikada imala potrebu da ode u ulicu, smeštenu iza "Minakve", paralelnu sa Futoškom, a povezuje Ilirsku sa Bulevarom patrijarha Pavla.
Jednostavno, u njoj nema niti jedne adrese! Tu je prekrasan drvored, a sa parne strane su dvorišta nekoliko preduzeća sa adresom i ulazima iz Futoške ulice. Sa neparne strane su kuće, među njima i nekoliko zadivljujućih, čije su adrese u bočnim ulicama, pa Ulica Melhiora Erdujheljija gotovo da ostade bez ijednog broja.
Samo sedam godina
Ako ulica i jeste prazna, život Melhiora Erdujheljija je, sasvim suprotno, bio pun ljubavi i druženja sa ljudima. Rođen 4. januara 1860. u Senti, tada u Bačkoj županiji, od malih nogu je rastao sa ljudima iz više nacionalnih zajednica. Školu je završio u rodnom mestu i Kaloči, gde je završio i teologiju.
Kao kapelnik radio je po manjim varošicama Bačke, a već sa 22 godine je rukopoložen za sveštenika. Godine 1887. je postavljen za kapelana i učitelja veronauke u Novom Sadu, gde je još u Zanatskoj školi predavao srpski jezik, sve do 1894. godine, kada je otišao iz grada. Podno Petrovardinske tvrđave je živeo samo sedam godina, a uspeo je da bude veoma aktivan u društvenom životu i ostavi neprevaziđeno štivo upravo o istoriji grada.
Stvarao je u vreme kada je razvijen pokret za pisanje istorija županija i užih regija, pa se i Melhior aktivirao u Istorijskom društvu, čiji je cilj bio da se napiše povest Bačko-bodroške županije i u čijem Godišnjaku je novosadski veroučitelj redovno objavljivao priloge. Objavljivanje radova bi obično propratio prigodnim predavanjem, ostalo je zapamćeno, kao veoma posećeno, iz decembra 1893. posvećeno privrednoj istoriji Novog Sada.
Obeležavanje Milenijuma
Uporedo je proučavao i istoriju Petrovaradina, o kome je ostavio više neobično vrednih tekstova, među kojima se posebno izdvajaju "O vojnom značaju Petrovaradina" i "O zaveri Petera i Banka". Bavio se i crkvenom istorijom kroz delo "Kaločka nadbiskupija u doba renesanse", u kojoj se, takođe, dosta piše o Petrovaradinu i Novom Sadu.
Uklopivši se u višenacionalno društvo grada objavljivao je i u časopisima na srpskim i nemačkom jeziku, prevode, ali i originalne priloge. Veoma zapažen bio mu je prilog "O Ukidanju novosadske vojne granice" objavljen u listu "Javor".
Brojni radovi i predavanja nisu ostali nezapaženi. Ni onda kada je Ugarska obeležavala 1.000 godina dolaska na prostore Panonije, a što je trajalo gotovo petnaestak poslednjih godina 19. veka. U sklopu ovih obeležavanja centralni trg u Novom Sadu izgrađen je onavim kakvim ga i danas znamo. Jedna od širih akcija bilo je i pisanje istorija važnijih gradova i pojedinih županija.
Municipalni odbor slobodne kraljevske varošice, imajući u vidu objevljene radove, juna 1892. godine je predložio da se Erdujheljiju poveri pisanje monografije grada. Gotovo je neverovatno da je vredni kapelnik pisanje završio za dve godine i vredno obimno delo se 1894. pojavilo na mađarskom jeziku i u prevodi na srpski. Sledeće sezone objavljen je i nemački prevod.
Dani provedeni u arhivima
I danas imponuje koliko je naš junak bio odgovoran i precizan istoričar. Dane i dane je provodio u Carskom kraljevskom ratnom arhivu Beča, Zemaljskom arhivu u Budimpešti i Arhivu slobodne kraljevske varoši Novog Sada kako bi došao do relevatnih i preciznih podataka. Bavio se arheologijom, ne samo knjiški, već i organizacijom arheoloških iskopavanja.
U slučaju Novog Sada razvoj grada nije bio kontinuiran i u njemu je uvek živelo više nacionalnih zajednica, što je od autora zahtevalo da nađe pravu srazmeru prikazivanja života pojedinih skupina, ali i njihovih zajedničkih događanja kakvih ima u svakoj varoši. Erdujhelji se pokazao i kao vrstan metodolog. Odluku da knjigu podeli na tri nejednaka dela vreme je potvrdilo kao veoma dobro rešenje.
Prvi obuhvata Stari vek, od praistorije do dolaska Mađara u Panoniju, drugi Srednji vek, do dobijanja statusa slobodnog kraljevskog grada, i treći, najobimniji, Novi vek, koji se ne završava određenim istorijskim događajem, već se proširuje opisom života u gradu.
Razumeti istoriju drugog
Na samom kraju knjige, autor prilaže originalan tekst "Privilegija slobodnog kraljevskog grada Novog Sada" na latinskom jeziku i, zavisno o kom izdanju se radi, u prevodu na mađarski, srpski ili nemački jezik. Recezenti knjige bili su vredni gradski kulturni poslenici Antnonije Hadžić, Todor Mandić, Bela Patek, Vićentije Korenjšek, Milan Savić i Sergej Ninić.
Obrazlažući zašto je, pogotovo u trećem delu, u dosta širem obimu obradio istoriju Srba, Erdujhelji sugrađanima ostavlja i svojevrsno zaveštanje.
"Prvo, Novi Sad je duhovno središte ugarskih Srba. Drugo, što javno mnjenje najmanje poznaje život i rad tog naroda i povest njegove književnosti. A ovamo sa obe strane želiti bi bilo da poznamo jedno drugom prošlost i da jedan drugog razumemo; istorija, ta magistra vitae, naučila bi nas da su nam interesi zajednički, te bi sa predusretljivošu i bratskom ljubavi približavali jedan drugom."
Siromašan i usamljen
Nakon odlaska iz Novog Sada 1894. godine Erdujhelji radove i nova saznanja o istoriji Novog Sada prilaže u velikoj monografiji o Bačko-bodroškoj županiji Šamua Borovskog objavljenoj 1909. godine. Vredni kapelnik je u to vreme, poprilično osiromašen, već napustio Sentu, Monarhiju i Evropu.
Život je nastavio u Kanadi, gde se, povremeno boraveći u SAD, aktivirao u društvenom životu ugarskih emigranata. Umro je septembra 1925. u Adlentonu.
.jpg "Novi Sad - Voša - Borovo: Fudbalska groznica")
.jpg "Jedno drugačije novosadsko detinjstvo")
.jpg "Farmerke, pesnice i Džejms Din sa Podbare")
.jpg "FOTO: Znate li da u Veterniku postoji bosanska brvnara koja je spomenik kulture?")
Komentari 25
Јова
Objektivni posmatrac
Vlada
Normano da se dotle a i dalje ide biciklom. Po tebi su "pravi Telepčani" svi odreda lenčuge, ili nemaju para ni za bicikl...
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar