Poljska drama (2): Propuštena šansa

Duško Bogdanović

Novi Sad

23.05.2023.

12:35

Nastavak priče Duška Bogdanovića o "poljskoj drami".

Foto: 021.rs

Zasluga za naše relativno brzo puštanje iz varšavskog pritvora, pripadalo je isključivo Zoranu Zlatanoviću, dugogodišnjem dopisniku Tanjuga iz Poljske.

Okrenuo je Zoki mnoge važne telefone u policiji, ali i u Udruženju stranih novinara. Naš ambasador u Varšavi - lik iz Sarajeva, modeliran po ukusu ondašnjih republičko-pokrajinskih kadrovskih lista, lokalno podoban i dokazan, ali daleko od znanja i ponašanja karijernih diplomata - prstom nije mrdnuo.

Štaviše, rekao je Zokiju da se ambasada "ne bi paćala" zbog nekih novinara koji su "vršljali nedozvoljeno" po suverenoj i prijateljskoj nam zemlji. Diletant!

Taj - iako bi to morao da zna - nije imao blagog pojma o kome je reč, jer smo - a to mu je morao biti vrlo važan podatak - bili prva strana televizijska ekipa, kojoj je nakon ukidanja vojnog stanja, odobren boravak i rad u toj zemlji.

Nažalost sam - ali to je za neku drugu priču - identična iskustva sa našim diplomatama, imao prilikom hapšenja, u Turskoj i Gabonu. Međutim, "hajlajt" tek sledio.

General Jaruzelski je sva obraćanja domaćoj i inostranoj javnosti, prepuštao bliskom saradniku, ličnom portparolu, majoru Veslavu Gornickom. Bez izuzetka.

U zakazani dan smo otišli sa njim na intervju. Dabome da sam ispunio želju dragom kolegi Zokiju da i on prisustvuje razgovoru, budući da se odista radilo o svetskoj ekskluzivi. Solidarnost je - posebno ću naglasiti i ovom prilikom - ključna emocija i časna profesionalna obaveza svakog novinara koji drži do sebe, a još više do kolega.

Razgovor je, inače, protekao prilično bez veze. Šta god pitao, stizao mi je uniformisan odgovor, prepun političkih frazetina i diplomatskog okolišanja. Dovoljno! Znao sam da ćemo priču, ma koliko ona dosadna bila - zbog enormnog zanimanja svetske javnosti za događanja u Poljskoj - lako prodati u Evrovizijskoj razmeni vesti. I, jesmo!

Na kraju razgovora, major mi se obratio na engleskom jeziku - iako je na sva pitanja tokom zvaničnog dela razgovora odgovarao na poljskom - i zamolio me za nekoliko minuta priče, u četiri oka. Dabome da sam, vadeći se upravo na tu, šatro, jezičku barijeru, zamolio domaćina da razgovoru, ako je moguće, prisustvuje i kolega Zlatanović.

Očekivao sam "branje ušiju" zbog nedozvoljenog snimanja i privođenja, i bio mi je potreban svedok koji je o tome, u bukvalnom smislu, znao više od mene. Međutim Gornicki je krenuo sa pričom u potpuno neočekivanom smeru. Reče da se general Jaruzelski do tada nikada nije obratio svetskoj javnosti, naročito nije to učinio u televizjskom razgovoru. Okolnosti se, kao, menjaju i oni razmišljaju da bi u najuži izbor televizija za eventualni intervju za svetsku scenu, mogla da uđe i jugoslovenska. Konkretno, moja malenkost, budući da oni znaju za moje višegodišnje izveštavanje iz Poljske.

Okrenula mi se soba od iznenađenja i zadovoljstva. Onda je Gornicki nastavio u smislu da razume delikatnost ponude, da to, pretpostavljao je, ne mogu sam da odlučim, bez konsultacije sa redakcijom...

Ali, dogovorili smo se da ponovo čujemo. Za vrlo kratko vreme.

Za razliku od velikog profesionalnog entuzijazma cele ekipe da što više zanimljivog materijala snimimo, posle ove ponude, jedva sam čekao povratak kući.

Prvo što sam u redakciji uradio, bilo je da razgovor sa Gornickim prepričam gloduru Miki Stavančevu. Tajac. Kaže da je ponuda primamljiva, diplomatski vrlo pipava i da se moramo konsultovati sa nekim u Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove. Obavio je Mika neke razgovore i plan je promenjen.

Za dva dana nas je primio Bora Milošević (Slobodanov brat), sekretar Komisije za međunarodne odnose Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. I kod njega je bila velika sumnja. Možda je reč, kazao je, o diplomatskoj nameštaljki, pa da država ima problema. Zašto baš da ponuda stigne nama... blablabla... nego da sačekamo, mudrovao je drug Bora. Pa, ako se opet jave, da vidimo.

Nanovo mi se soba okrenula. Ovoga puta od velikog razočarenja. Tuge, zapravo.

Čekajući aber iz Varšave, pripremili smo i ubrzo emitovali emisiju "Nemirni poljski maj".

Sa svim detaljima. Iz svih uglova. Šta misli vlast, šta čini opozicija. Posebno razgovore sa gnevnim ljudima u jezivo praznim prodavnicima, sa detaljima funkcionisanja crne berze, jedine mogućnosti da se nešto važno i neophodno kupi, ali po astronomskim cenama, sa primerima podivljalje inflacije, potom razgovori sa političarima i sindikalcima, tek izašlim iz zatvora, a uhapšenim za vreme vojnog stanja...

Plus, nadrealni kadar telefoniranja, uz upozorenje nasnimljenog glasa, da se razgovor snima...

Kako god, nakon emitovanja, javio se neki ćata iz Sekretarijata za inostrane poslove i rekao da su Poljaci vrlo nezadovoljni emisijom koja je - zapisao sam tada - "na liniji najcrnje zapadnjačke propagande". OK. To je, dakle, bilo to... Kakav razgovor sa Jaruzelskim. Teško da će me ponovo pustiti da uđem u Poljsku. Ikada! Bar sam tako mislio.

Nekoliko meseci docnije, dežurao sam u Dnevniku, kada je u dnevnoj razmeni evrovizijskih vesti, stigla i posebno naglašena eksluziva: intervju generala Jauzelskog sa Barbarom Volters, zvezdom američke mreže ABC.

Voltersova je bila prva žena voditelj večernjih vesti u istoriji američke televizije, inače u to vreme najbolje plaćena televizijska novinarka na svetu, sa nedavno potpisanim ugovorom za godišnju platu od milion dolara. Još jedan detalj: za vreme Samita nesvrstanih zemalja u Havani 1979. Voltersova je zajedno sa stotinama izveštača iz sveta, boravila u čuvenom havanskom hotelu "Imperijal". Viđali smo se u prolazu, jednom sam popio piće sa njenim snimateljem u hotelskom baru. Saznao sam da je došla na Kubu sa željom da dobije intervju od Kastra, Gadafija ili Tita. Vratila se, dabome, praznih ruku. Hm, i "bogati plaču". To će mi biti uteha, tek pet godina docnije. Slaba, doduše.

I, spomenutog dana je stigla televizijska slika: gospođa Barbara, na nekom travnatom dvorištu, lagodno se šetajući, razgovarala je sa generalom. Priča nije bila ništa posebno. Klasičan razgovor, sa svetskim mud(r)onjama.

Ali, carica kakva je Voltersova bila, nije propustila da smisli nešto, ipak, za pamćenje: zamolila je domaćina da skine tamne naočare, generalov neizostavni detalj, pri javnom pojavljivanju.

Jaruzelski joj ispunio želju. E, to je to! Nije, siguran sam, bilo televizije u svetu, koja je propustila da emituje taj detalj. Za mene, posebno, nezaboravni događaj. A, nije (mi) se nije dogodio

Poput ponavljača, nanovo sam obnovio lekciju koju sam - mislio sam pogrešno - davno savladao: u novinarstvu, baš kao i u sportu, šansa se ne propušta. Ne samo zato što promašaj velike prilike znači profesionalni poraz, već, opet kao u sportu, šansa stiže drugom u pobednički zagrljaj. Eto!

Prvi deo "Poljske drame" pročitajte na OVOM LINKU.