Kad je Novi Sad bio Holivud

Duško Bogdanović

Novi Sad

11.07.2023.

11:00 > 11:34

Već na početku šezdesetih, strani producenti otkrili su filmičnost Novog Sada.

Foto: 021.rs

Očuvana arhitektonska recesija u centru grada, periferija poput uređenih sela, Tvrđava, Dunav, Fruška gora, nepregledna polja u okolini... idealne su lokacije za razne filmske žanrove. Epohe, čak.

Prvo je snimljen film "Nasilje na trgu" u jugoslovensko-američkoj koprodukciji. Glavne zvezde behu Broderik Kraford i Bibi Anderson, jedna od muza poznatog švedskog reditelja Bergmana. Zanimljivo je da je važan lik za zaplet radnje imao Novosađanin Peka Antonijević, tada petnaestogodišnjak, talenovani gimnastičar i budući dugogodišnji sportski novinar. Ali, "igrao" je samo preko svoje fotografije, jer je tako scenario zahtevao.

I, krenula je najezda raznih inostranih produkcija. Novosađani su mogli u promenadi poznatih filmskih faca da, recimo, u nekom restoranu vide Klinta Istvuda, vitkog kao struna, kako uživa u ovčijem kiselom mleku sa debelim kajmakom iz posudice od pečene gline, preko čijih ivica je moralo - zbog autentičnosti proizvoda - da bude zalepljena tanka hartija.

Ili da sretnu Berta Lankastera, kako - nakon džogiranja sa Perom "Hej Men" Vlahovim, prvim vojvođanskim kaskaderom - kod Rikija u "Carigradu", uživa uz limunadu i čuveni Sekulin sutlijaš.

Samo su retki posetioci Štranda uspeli - za jednu prelepu i prepametnu devojku pouzdano znam - da u dežmekastom ćelavku prepoznaju Telija Savalasa, globalno popularnog televizijskog inspektora Kodžaka.

Ondašnji Novi Sad, ponosan i dostojanstven, navek je bio suzdržano susretljiv prema gostima. Pokazivao je gostoprimstvo i ljubaznost, ali bez preterane euforije prema imenu ili profesiji gosta.

Svi namernici - u zavisnosti kako su se ponašali prema domaćinima - bili su više ili manje dragi gosti. I to je tako. Bilo!

Maj 1966. Lep i razdragan. Ocene đacima četvrtog "B" razreda "Svetine" gimnazije bile su zaključene, maturski radovi predati, sledila je formalnost uspešne odbrane. Ćao gimnazijo, čekalo nas je najbezbrižnije, uzbudljivo, dugo toplo leto...

U junu je trebalo da se upišem na novosadski Pravni fakultet i da tamo skupljam znanje, koje ću koristi kao budući novinar. Zanimanje za koje sam se, još pre nekoliko godina, vrlo čvrsto odlučio. Tu i u tome - bio sam uveren - nikakvih promena neće i ne može biti! (Cvrc! Sve je bilo drugačije, ali o tome u nekom od sledećih nastavaka "Sećanja").

Nakon obavezne šetnje korzoom i sastanaka sa devojkama koje su, još srednjoškolke, oko devet uveče, odlazile kućama, mi muški primerci, kretali smo "u život". Mudri, Jerus, Ćosa, Isija, Duta, Cvele, Mister, Tole, Foksinela, Spenser, Robot, Čikić...

Spomenutog proleća, u širokoj ponudi bircuza i kafana, najčešće smo odlazili u restoran na Tvrđavi. Jedva punoletni, neki od nas tek su položili vozački ispit, ali niko još nije imao svoj automobil. Praktično, zavisili smo od raspoloženja roditelja, da li će nam dozvoliti da se provozamo nekoliko sati. Strogo kontrolisan odlazak i povratak.

Znači, na Tvrđavu pešice, preko Mosta, pored crkvice Svetog Juraja u Podgrađu pa, gotovo trkom, onih 214 stepenica. Mogli smo, bez muke: mladi, puni snage i kondicije.

Novac? Ponašali smo se "musketarski: kad je neko imao kintu, imali smo svi. Bili smo skromni. Jedna tura, pa cevčenje, dok ima cuge. Sa većinom konobara, bili smo gariše. Imalii smo i "svoj" astal. Od ulaska u restoran, pa skroz levo, do kraja. Velik, za osam ljudi, a kada se privuku stolice, mesta je bilo i za nas desetak.

Jedne večeri, beše pun restoran, za našim stolom smo sedeli samo Pera Mudri, Miša Jeremić i ja. Prišao nam je fini gospodin - docnije ću saznati da je to čuveni beogradski arhitekta Ivkov, ali i poznati filmski scenograf - i pitao da li može da sedne sa nama. On, dve dame i njihov prijatelj.

Reč po reč, shvatili smo da su članovi filmskih ekipa koje su tih dana snimali u Novom Sadu: šminkerka i garderoberka Italijanke i naš čovek iz organizacije produkcije. Radili su na filmovima "Idemo u grad" sa Džeraldinom Čaplin i Ninom Kastelnouvom i "Jednooki vojnici", sa Lučanom Paluci. Oba u američko-italijansko-jugoslovenskoj kooprodukciji.

Za Čaplinovu smo čuli, za ostale protagonoste ne. Lepo smo se "ispričali": srpski, italijanski, francuski, engleski... pantomimom, uglavnom. Sutradan su nas oni pozvali za svoj sto. Revanš za ljubaznost. Došao je i Kastelnuovo. Velika italijanska filmska zvezda. Iza njega je bilo već četrdesetak filmova. Sa njim smo odmah kliknuli. Sjajan tip. Sve ga je zanimalo o nama, o gradu, o Jugoslaviji... Perin italijanski je bio sve bolji, moj engleski takođe. Jerus je više radio na bazi šarma. Osmesi i pogledi. Gošćama upućeni, naravski.

I tako iz večeri u večer. Ninu se dopadao način i kako smo se oblačili. Pomalo unisono, kao da smo članovi istog sportskog kluba: blejzer sakoi, svetlo sive ili pepito pantalone. Ili opuštenija varijanta, sa džemperima okruglog izreza, ispod kojeg je morao da viri čvor od kravate. I poželeo je Nino posle nekoliko dana - ovo je odista nestvarno bilo - da ga odvedemo kod našeg krojača, da mu sašije pepito pantalone!

Mi, koji smo jedva tih godina u kupovini garderobe dobacili do tršćanskog magazina "Upima", eventualno do mnogo skupljih butika "Mika" ili "Džentlmen", sa zadovoljstvom smo uslišili želju velike talijanske filmske zvezde. Njega, koji se oblačio u najprestižnijim rimskim modnim salonima. Za dva dana, Jerus i Mika Jankela, u to vreme naš modni guru, odveli su ga u Željezničku ulicu, kad tamošnjeg šnajdera. Lepo se naš "amiko" ponovio!

Imao je Nino, bar za naše pojmove ženske lepote, pomalo čudan ukus. Zanimale su ga ružnjikave, anemične osobe, neupadljivih garderoba... Na naša pitanja zašto mu se baš takve žene dopadaju, pokušao je da nam objasni kroz italijansku izreku: "Faccia morte, mona forte". Iliti, "Mrtvo lice, snažna pica." Filozofija neobičnog ukusa.

Kako god bilo, naše druženje je bilo sve prisnije. Stigle su još neke članice filmske ekipe. Jedne večeri Nino nam je rekao da je Lučana Paluci - koja je intenzivnije snimala na nekoj vangradskoj lokaciji - odlučila da nas upozna i ugosti u svom apartmanu u hotelu "Park".

Picnuli smo se Pera, Jerus i ja i u zakazano vreme, pešice dakako, krenuli na druženje. U to vreme u uličicama oko hotela, bilo je mnogo prelepih, vrlo sređenih kućnih cvetnih vrtova. I "pozajmili" smo usput, nešto cveća. Uglavnom lala, ali smo malo "obrezali" i rascvalo drvo ljubičastog jorgovana. Pojavili smo se pred domaćicom sa buketčinom, veličine kubnog metra. Bila je oduševljena. Ili je bar oduševljenje, odglumila. Prelepa žena. Vrlo komunikativna. Zanimljiva, u svakom smislu.

Ništa nismo znali o njoj, sem da je vrlo popularna. Tek nekoliko godina docnije, saznali smo da je jedva nekoliko meseci pre našeg upoznavanja snimila "Tanderbol" sa Šonom Konerijem, film iz Džejms Bond franšize. Nije bila takozvana Bondova devojka, već je igrala Fionu Volpe, profesionalnog ubicu, lik vrlo važan za zaplet radnje.

Beše to dugo u noć druženje. Za nezaborav!

To, i svako drugo koje smo proveli zajedno. Za nas, bez imalo prepotencije, to beše sasvim normalno. Tako smo doživljavali te godine i sebe u njima. Ma kakve svetske face bili, oni su bili gosti u našem Gradu. Mi domaćini. Dopadali smo se jedni drugima, pa što nam ne bi bilo lepo i prijatno... I bilo je.

Zanimljivo, ali o tome nismo talambasali po gradu. Čak ni neki naši drugari, a nekmoli poznanici, nisu imalo pojma šta nam se tih sedmica odista dogodilo. Uostalom, kao i u svakom dobrom filmu, ne moraju autori baš sve da (po)kažu i objasne. Ponešto treba da ostane neizrečeno...

A, naše nezaboravno, uzbudljivo leto '66. tek je (za)počelo...