Pogrebni nemiri u Novom Sadu: Kako su se Srbi borili da celivaju mrtvace

Pre 246 godina u Novom Sadu su zabeleženi pogrebni nemiri jer su tadašnje carske vlasti pokušale da suzbiju pojavu nošenja otvorenog sanduka sa mrtvacem kroz naselja, kao i celivanje mrtvaca.
Pogrebni nemiri u Novom Sadu: Kako su se Srbi borili da celivaju mrtvace
Foto: 021.rs
Zapisi o ovoj neobičnoj pobuni postoje u arhivama grada, a detaljno ih je opisao Melhior Erdujhelji u knjizi "Istorija Novog Sada" iz 1894. godine.
 
Kako piše u knjizi, krajem 18. veka, među Srbima na Balkanu postojao je deo pogrebnog obreda koji je podrazumevao nošenje mrtvaca u otvorenom sanduku kroz naselje do groblja, a sve je to pratilo i celivanje mrtvaca u lice, prvo u kući, a potom i na groblju.
Ugarsko kraljevsko namesništvo je 1777. godine strogom naredbom zabranilo taj običaj i naredilo da se mrtvački sanduk zatvori kod kuće, s ciljem sprečavanja širenja bolesti.
 
Erduhelji piše da je Novosadski magistrat obavestio episkopa Arsenija Radivojevića o naredbi, te da se u početku kolebao u sprovođenju iste zbog bojazni od neprijatnosti.
 
Međutim, županija se umešala i naređeno je sveštenicima da pri sahranjivanju zatvaraju sanduk, ali ako narod ne bi to želeo, da ne prate mrtvaca na groblje.
Krenulo se s primenom naredbi, ali posle tri takve sahrane, 8. oktobra došlo je do okupljanja građana pred tadašnjim Vladičanskim dvorcem.
 
Istorijski zapisi beleže i navodni razgovor koji je usledio između episkopa i nezadovoljnih građana.
 
"Čujemo da se mrtvaci u zatvorenom sanduku moraju nositi do groblja, tu si naredbu ti izdao. Ti hoćeš nas da poniziš, ti si nas izdao. Ti si naš narod izdao", reče govornik.
 
Na ove reči, kako je zabeleženo, "episkopu udariše suze na oči i klone na stolicu, obećavajući da će želje naroda preneti u Karlovce".
 
Međutim, nezadovoljstvo naroda nije bilo prekinuto, pa se nakon vike i dovikivanja episkop saglasio da se mrtvaci i dalje sahranjuju u otvorenim sanducima. Čim se ovo pročulo, istog dana su iz okolnih sela došla izaslanstva s istim zahtevima.
 
Erdujhelji navodi da je tada morao da interveniše patrijarh Popović, koji je pozvao vojsku iz Petrovaradinske tvrđave da smiri nemire u Novom Sadu.
 
Jedan od vođa razgovarao je s patrijarhom i upitao ga "Zašto se ukidaju obredi koje vera propisuje?", a kad se patrijarh pozvao na najvišu naredbu, ovaj mu odgovori: "Nama to nije dosta, zašto su dakle naši očevi prolivali krv služeći carskoj kući?"
 
Na kraju, patrijarh je popustio i dao dozvolu da se nastavi sahranjivanje u otvorenim sanducima, a o svemu je podneo izveštaj namesništvu.
 
Istraga koja je usledila izrekla je kazne protiv vođa od strane Magistrata, ali su one oproštene četiri godine kasnije odlukom namesništva, koje je pri tome ukorilo patrijarha što je naredbu obnarodovao kao da će neko platiti glavom ako se usudi raditi protiv nje.
 
Erdujhelji piše da su, pored bune u Novom Sadu, bili slični nemiri i u mestima gde ima srpskog stanovništva, poput Vršca i Sombora, a da je zatim kraljevsko namesništvo dozvolilo da se sahrane i dalje obavljaju sa otvorenim sanducima kako bi se smirili nemiri.
 
Međutim, ista naredba se poštovala od strane Srba u Sremu i Hrvatskoj, koji su bili deo vojne granice i kao vojnici su poštovali naredbe Carevine.
Pisac prve istorije Novog Sada dodaje i da je tada već, što je kraja 19. veka, u Novom Sadu i drugim krajevima odavno prestala praksa kod Srba da u sanducima nose svoje pokojnike.
 
"Neprimetno vremenom izađe iz mode običaj zbog kojeg su Novosađani koplja lomili. Danas umesto da se daje mrtvima poslednji poljubac, ikona se celiva, a sanduk mrtvački nosi zatvoren ulicama.  U Srbiji se taj običaj zadržao do skoro. Pre desetak godina, kada je beogradska vlada iz zdravstvenih razloga zabranila sahranjivanje u otvorenim sanducima, ali ta naredba nije sprovedena. Stoga je pre nekoliko godina srpska vlada izdala strogo uputstvo i tako danas jedva da ima i jednog mesta gde bi se Srbi držali tog običaja", pisao je Erdujhelji krajem XIX veka.
 
On je u svom tekstu dodao da ti pogrebni nemiri i raspaljivanje strasti jasno pokazuju koliko se Srbi pridržavaju svojih običaja, te zaključuje da je teško pronaći tako "konzervativan soj među narodima", koji će odstupiti od svojih običaja tek nakon što ih je mnogo puta iskusi na svoju štetu.
 
Portal 021.rs nominovan je za najbolji informativni sajt u regionu. Za 021.rs možete da glasate na OVOM LINKU.
  • /

    10.11.2023 22:36
    /
    pa srbi u to doba nisu ni u skole hteli da upisuju decu da ne promene veru
  • Djordje

    10.11.2023 22:00
    Krst u Ledinci'!
    Krst u Ledincima je srusen jer je bio sa raspecem. Na njegovo mesto je dignuto nesto sto ni izgledom ni proporcijama ne krasi ulaz u mesto sa dugom istorijom. Preveliko je i estetski deluje kao da je sklepano na brzinu. Na zalost, mi smo narod koji je posvadjan sa estetikom i volimo da je nesto sto veci kic. Uvek mislimo da cemo napraviti nesto starije, lepse i bolje.
  • Obicaji

    10.11.2023 21:56
    Prvo, nama u opelu stoji "poslednje celovanije". Taj obicaj ima svoju svrhu. Oprostaj i uteha. Kome se gadi, ko se plasi, ne treba ni da ide na sahrane. To nije obavezno. Onaj kome odlazi drago bice zeli i tih par minuta da ga gleda. Morbidnije mi je onih 15 minuta za sahranu i izbacivanje toplog pokojnika iz kuce usred noci, kao da nikada nije postojao.
    Sto se tice ovih sto smatraju da deci nije mesto na sahranama, zanima me kako spreciti smrt na decije oci? Mnogo gore je od sahrane, a zamislite, niko ne zna kada ce ga opaliti srcka i kada ce pasti mrtav na ocigled dece od par godina.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Novi Sad - Novosadske priče

Graditelj socijalističkog Novog Sada

Ko se prethodnih dana prošetao do Muzeja savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) imao je priliku da se upozna sa radom čoveka koji je oblikovao izgradnju Novog Sada tokom socijalističkog perioda.

Novi Sad koji sanjamo

Aktuelna vlast je preko svake mere izgradila i uvećala grad podno Petrovaradinske tvrđave.

Kako su Novosađani naučili NATO "red vožnje"

Imao sam 11 godina. Tog dana se išlo prepodne u školu, popodne smo uobičajeno išli napolje da se igramo ubeđujući one koje su roditelji sprečili, da neće biti nikakvog bombardovanja...

Student nije zapalio žito

Na fasadi kasarne u Ulici vojvode Bojovića jedna spomen ploča čuva priču o studentima koji su zapalili pšenicu. I to su platili životom.