Portal 021.rs je u proteklom periodu pozvao Novosađane da nam ispričaju svoje priče.
Stigle su različite priče, a u nastavku tekst vam donosimo neke od njih.
Penzionerima po cigare - Mara
Živeli smo u prizemlju u vojnoj zgradi na Limanu, te je cela familija došla da bude sa nama. Nekako se nas devetoro naguralo u taj jedan stan, jeli su se kolači svaki dan, zalihe su se trošile jer su valjda konačno došli ti crni dani, a i višnje ispred zgrade su te godine bogato rodile. Kada nije bilo struje igrali su se "riziko" i "kluedo" uz sveće.
Imala sam deset godina tada i penzioneri iz komšiluka su redovno mobilisali decu da stoje u redovima za cigare i kafu. Mogla je samo da se kupi "Drina" i to dve kutije po osobi, te su se ljudi svakako snalazili. Nakon vazdušne opasnosti u komšiluku smo se takmičili ko će veći geler da pronađe.
Trčanje po čvarke - Dijuca
Ljuljanje za vreme večere i kampovanje u uskom hodniku, pravljenje "šatora" od jogi-madraca, slušanje rok muzike da bi se zamaskirao fijuk raketa ka oko 200 metara vazdušne linije od kasarne. Stara Detelinara...
Deci objašnjeno da grmi zato što padaju čoko-bombonice koje ćemo sutra skupljati po travi. A bilo je tih bombonica svakog dana. Nismo išli u sklonište, niti dozvoljavali situaciju da im neko priča o bombardovanju. Uveče smo ih stavljali da spavaju pre nego sto krene da 'grmi' da ne bi čule, a u toku dana bi gledale "bučne" crtace na akumulator. Svaku noć spavali u krevetu, mašinu za ves punili vodom u trenutku kada je bilo vode, a onda je uključivali kada je bilo struje.
Posle bombardovanja smo žurili u mesaru jer smo znali da će biti najboljih mesnatih čvaraka na svetu, jer mesar neće imati struje za frižidere, pa će morati da pravi čvarke. I... sada čekamo vanzemaljce. To još nismo imali u Vojvodini.
Kao i svi - gledao "Esmeraldu" - Darko R.
Prvo veče sam kao i svi gledao 'Esmeraldu', pa otišli u podrum. Narednih dana došla je vest da nećemo imati prijemni za srednju školu, pa sam prestao sa učenjem. Nemam traume od bombardovanja, išli smo u sklonište redovno u bloku u Petrovaradinu. Sklopili prijateljstva, kako mi deca, tako i roditelji. Preko dana smo se šetali i družili.
Teško je bilo gledati porušene mostove i putovanje do grada je bilo otežano narednih godina. Nismo imali dugo ni vodu za piće, pa smo se snabdevali iz cisterni.
Foto: Miljan Čubranović
Posledica svega je moja današnja opsesija mostovima i njihovom izgradnjom, pa u koji god svetski grad da odem, mostovi mi okupiraju pažnju. Takođe, tada sam počeo da pratim politiku i mislim da sam malo ranije sazreo nego što je trebalo.
Dnevne žurke u Kontrastu - Ljubomir
To da će NATO akcija protiv Vojske Jugoslavije, MUP Srbije i režima Slobodana Miloševića početi taj dan, znao sam od ranije, a i da su avioni poleteli, jer Sky, CNN, BBC, svi su pokazivali uzletanje aviona. Nisam očekivao da će prve bombe i rakete da udare po Novom Sadu, nije mi bilo ni logično, ali ajde. Prekinula se usred napete radnje neka sapunica na Pinku i pomislih, u naivnosti, da je ta zgrada pogođena među prvim metama.
Kako su ovi naši imali protokole nastale na poukama iz Drugog svetskog rata, Novi Sad je zamračen, pa mi se sa tvrđave ukazao na zapadu, po prvi put meni vidljiv golim okom - Merkur! Kakvo oduševljenje!
Nedugo zatim, ljudi su počeli da primećuju ruski špijunski satelit (Mars) i američki špijunski satelit (Venera) jer prosta analogija: "crvena" i "bela" zvezda.
Dnevne žurke u Kontrastu, uz sjajan tehno, bile su dobra fora. Besplatan internet preko Telekoma ili Pošte, ne mogu da se setim, bila još bolja fora.
Pečurka iznad "Male pečurke" - Vesna
Išla sam na pripreme za prijemni na fakultetu koje su počinjale u 20 časova. Pre nego što sam izašla iz stana, ako se dobro sećam, oglasile su se sirene. Ili su u medijima nešto govorili. U svakom slučaju, dvoumila sam se da li da krenem, ali sam ipak odlučila da je bolje da ne propustim čas, već je bilo lažnih uzbuna u prethodnim mesecima.
Stigla sam do Spensa, prelazim Maksima Gorkog, kod cvećare "Tirkiz". Čule su se detonacije, ali opet kao i mnogo puta ranije. Bilo je puno vojnih vežbi u to vreme i svako malo je nešto pucalo. Ovaj put je ipak nešto delovalo čudnije. Ljudi su se nekako drugačije ponašali. Nekoliko ljudi je izašlo iz lokala i stajalo na ulici. Jedan vozač je na raskrsnici stao, izašao iz kola i potom okrenuo auto i vratio se odakle je došao.
Foto: Miljan Čubranović
Ipak bi trebalo da se vratim kući da proverim šta se događa. Ali i dalje nisam htela da propustim čas, pa sam računala imam li vremena da odem do kuće, pa nazad na fakultet, a da ne zakasnim puno. Okrenula sam se da ponovo pređem ulicu Maksima Gorkog u suprotnom smeru i videla ogromnu pečurku od belog dima nadvijenu nad benzinskom pumpom koja se ironično zvala "Mala pečurka".
Kad sam došala kući bili su uključeni radio i oba televizora na kojima su roditelji slušali vesti o bombardovanju. Stric je zvao iz inostranstva da vidi kako smo, ali po načinu kako je govorio zvučalo je kao da je zvao da se oprosti. Nije mi bilo jasno zašto se toliko uznemirio. Nisam razmišljala o posledicama. Svakako nismo imali izbor, granice su zatvorene.
Tri meseca su prošla, život je bio drugačiji, škole često nije bilo, a mi maturanti smo to koristili da se sve više družimo i humorom nadvladamo strah i sve tadašnje nevolje.
.jpg "Novi Sad - Voša - Borovo: Fudbalska groznica")
.jpg "Jedno drugačije novosadsko detinjstvo")
.jpg "Farmerke, pesnice i Džejms Din sa Podbare")
.jpg "FOTO: Znate li da u Veterniku postoji bosanska brvnara koja je spomenik kulture?")
Komentari 31
Duki
Dejan
Đorđe
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar