Na ivici si da izgubiš sve – a ne shvataš zašto

Niz baksuznih okolnosti primorao je jednog čoveka da pokuša da razume britanski sistem socijalne pomoći. On vrlo brzo ostaje bez ikakvih izvora prihoda, a može da izgubi i krov nad glavom. Može li da se probije kroz zbunjujuće složeni lavirint pravila? Stavite se na trenutak u njegovu kožu.

Zoveš se Toni Rajs. Ti si ona vrsta lika koji se slaže sa svima. Uvek nasmeješ ljude. Još otkako si napustio školu, radio si razne vrste poslova. Uglavnom fizičke - građevinac, đubretar, vozač krana, moler i dekorater. Hoker Sidli, kompanija za proizvodnju aviona - sviđa ti se tamo, sve dok se fabrika ne zatvori.

Raskidaš s devojkom pa moliš mamu da ostaneš kod nje dok ne nađeš stan. Da uštediš neku paru. Vrlo si blizak s mamom i tatom. Oni su ti u stvari najbolji prijatelji. Tvoj tata ima rak pluća i treba mu nega. Voziš ga sa sobom većinom dana zato što ne voli da ostaje sve vreme u kući. On je kao ti, ne ume da sedi s mirom. U jednom periodu je radio tri posla istovremeno. I dalje posluje u bašti pola sata svako jutro.

Ponovo je, dakle, za tebe nadležna gradska većnica u Čingfordu, u severoistočnom Londonu, koji smatraš svojim domom još od osme godine - čak i nakon što si otišao. Tvoje sestre su se odselile i imaju svoju decu, ali ti želiš da se staraš o mami i tati, isto kao što su se oni starali o tebi.

A onda doživljavaš veliki šok. Odjednom, neočekivano, tvoja mama umire u bolnici, dve nedelje nakon operacije zamene srčanog zaliska. Jedan dan pre nego što je trebalo da bude puštena.

Njenu smrt teško podnosiš. Ne znaš kako to da preboliš. Četrdeset tri godine koliko si proveo na ovoj Zemlji uvek si se trudio da budeš čvrst. Ne plačeš na sahrani. Želiš da budeš jak zbog sestara. Želiš hrabro da guraš dalje. Ali depresija ti se prikrada kada je najmanje očekuješ.

Sada ste u kući ostali samo ti i tata. Postao si njegov staratelj od jutra do mraka - nema ko da se brine o njemu otkako je umrla majka. Sve što mu treba, ti to uradiš za njega. Rak se širi sa njegovih pluća na druge organe sve dok ga, neumitno, ne ubije.

Za samo dve godine ostaješ bez oba roditelja. I sada si sam u kući.

Gradska većnica kaže da moraš da se preseliš u stan, pa se spakuješ i odlaziš. Dopada ti se tamo. Pristojne je veličine, na prvom spratu, ima zajedničko dvorište, komšije su dobre. Mora malo da se dotera, ali ne smeta ti da uložiš malo truda.

Želiš što pre da se vratiš na posao pa ideš od vrata do vrata prodajući Avonove proizvode. Primećuješ da ti je vrat malo ukočen. I leđa. Sigurno od onog silnog fizikalisanja tokom godina. Plus nekoliko saobraćajnih nesreća koje si doživeo kad si bio mlađi. Jednom je vozač ispred tebe napravio naglo polukružno okretanje dok si bio na motociklu. Prvo su udario kolenima u kola, onda si preleteo preko krova i dočekao se na glavu. Bilo je to pre mnogo godina.

Upoznaješ malo bolje jednog tipa. Prijatelj prijatelja. Ideš mu svako jutro po novine. On ti zauzvrat nekad skuva ručak. Jednog dana te poziva na piće. Ti ulaziš kod njega i sedaš. Tamo je još jedan lik. Prihvataš piće od prijateljevog prijatelja. On već pije. Onda postaje sve glasniji i ti mu kažeš da malo smanji doživljaj.

Njemu se to ne dopada. Prilazi ti i udara te. Ti još sediš u fotelji. Ustaješ i uzvraćaš mu, a onda vas onaj drugi lik razdvaja. U sobi je neraspakovan paket noževa. Vidiš kako se sve dešava usporeno. Prijateljev prijatelj grabi nož iz paketa. Ne veruješ da će ga upotrebiti, ali on to ipak čini. Ubada te u butinu. Pokušavaš da dohvatiš nož da bi se odbranio. Seče te ponovo po ruci i blizu oka.

U redu, govoriš sebi. Palim ja odavde. Okrećeš se da bežiš. „Nemoj da si nekom pričao o ovome", kaže on i zabija ti nož u lopaticu. Taj ubod je najgori. Mislio si da je taj lik dobar. Mislio si da ti je drug. Pogrešno si mislio.

Odlaziš u bolnicu. Tamo te dovode u red i šalju kući, ali te i dalje vraški boli. Leđa i vrat. Da sve bude gore, ne možeš da prestaneš da razmišljaš o tom napadu. Preživljavaš ga u glavi iznova i iznova. Ležiš celu noć budan.

Prijateljev prijatelj završava u zatvoru zbog napada nožem ali to ne otklanja tvoju paranoju. Dok hodaš ulicom zagledaš svaka božija kola koja prođu, svaki motocikl. Možda će te napasti. Vidiš raznosača pice. Traži adresu. Misliš da je plaćeni ubica. Zaustavlja se i gleda te. Misliš da ćeš ponovo biti napadnut. Nikom više ne veruješ.

Nekad si bio u dobroj fizičkoj formi. Sve vreme si vozio bicikl. Sada više nisi u stanju. A voliš bicikl. Mišići ti se grče. Svaki put kad se probudiš ujutro, sve te boli.

Odlaziš kod lekara opšte prakse. On te pregleda i ispisuje ti bolovanje na šest meseci. Kaže da boluješ od post-traumatskog stresnog poremećaja i depresije. Nema šanse da radiš. Dobijaš i dijagnozu mišićnog artritisa. To, plus ožiljci od napada nožem, boli te svaki put kad okreneš vrat ili podigneš ruke iznad visine ramena.

Nalaziš se na nečemu što se zove Dodatak za pomoć zaposlenima. Predstavlja minimalnu socijalnu pomoć države. To je za ljude koji ne mogu da rade zbog narušenog zdravlja ili invaliditeta. Dobijaš i stambenu socijalnu pomoć, koja ide direktno gradskoj većnici za plaćanje stana.

Potom te nekoliko nedelja kasnije poziva Ministarstvo rada i penzija

Radi se o proceni tvoje radne sposobnosti, kažu. Prvo moraš da popuniš formular o tome šta možeš, a šta ne možeš da radiš. Možeš li da podigneš novčić od jedne funte? Možeš li da podigneš ruku do glave? Jedva, mada te boli. Odgovaraš na pitanja, a osoba koja radi procenu kaže da si radno sposoban. Ti tvrdiš da nisi. Tvoj lekar opšte prakse se slaže. Ali mišljenje procenjivača nadjačava svako drugo. Socijalna pomoć ti se ukida - i Dodatak za pomoć zaposlenima i stambena pomoć.

Nemaš nikakav priliv novca. Ništa. Upadaš u dugove sa plaćanjem stanarine. Prijatelji te hrane. Odlaziš u lokalnu narodnu kuhinju. Ponižen si. Ne sviđa ti se. Ali ta iza ćoška nije loša. Ne postavljaju nikakva pitanja. Samo odeš i dobiješ svoje. Guraš bicikl, bicikl koji više ne možeš da voziš. Dobijaš pastu, krompir, konzerve supe, kuskus - kuskus ti se nešto ne dopada, ali ga ipak uzimaš, ne možeš sebi da priuštiš da biraš. Kačiš kese na bicikl i guraš ga do kuće po kiši.

Počinješ da mršaviš zbog nedostatka hrane. I dalje te sve boli. I dalje si depresivan. Nekad si bio baš veseo momak. Voleo si da pričaš sa ljudima i radiš razne stvari, ali sada prosto za to nisi više raspoložen.

Većnica podnosi zahtev za naredbu za oduzimanje tvog stana. Odlaze na sud i dobijaju je, ali suspendovanu. Neće ti oduzeti stan ako možeš da isplaćuješ zaostala dugovanja - 300 funti mesečno.

Uporno se vraćaš u Biro za nezaposlene i pitaš ih da li imaju nešto za tebe. I konačno - posle sedam meseci bez ikakvih prihoda, Ministarstvo rada i penzija ti govori da možeš da primaš novu socijalnu pomoć po imenu Univerzalni kredit - jedan njegov deo koji zamenjuje Dodatak za nalazače posla. Pre su ti rekli da mu ne podležeš, ali sada je izgleda drugačije. Ne razumeš šta se promenilo. Nema objašnjenja. Izgleda da je negde došlo do neke greške.

Sada dobijaš 414.33 funti za stanarinu i 317.82 za troškove života. To je drugačije od socijalne pomoći koju si dobijao ranije. Pre ovoga, socijalna pomoć za stanovanje bila je uplaćivana direktno većnici za tvoju stanarinu. Sada ti se za troškove stanovanja i troškove života uplaćuje direktno u jednoj celovitoj sumi - jedno od svojstava Univerzalnog kredita koji je uveo tvoj lokalni poslanik Ijan Dankan Smit.

Sem što ti toga nisi svestan - da novac više ne ide direktno većnici i da moraš sam to da rešavaš. Niko ti to nije objasnio, makar ne tako da si shvatio. Na kraju se još više zadužuješ sa stanarinom.

Zato što si ocenjen kao radno sposoban, moraš da provodiš 35 sati nedeljno u potrazi za poslom. Ali kad te Ministarstvo rada i penzija pozove na sastanak nalazača posla da te pita šta radiš kako bi pronašao posao, ti ne dobijaš tu poruku. Niko ti nije rekao. Nema pisma - ili ga makar ti nisi dobio. Možda su ti poslali poruku elektronski - ali ti nisi nešto naročito dobar s kompjuterima. Nemaš ga kod kuće i onaj jedan put kad si koristio jednog u Birou za nezaposlene nisi znao čemu služi pola tipki.

I zato što se ne pojavljuješ na sastanku nalazača posla, dobijaš nešto što se zove sankcija - to znači da ti ukidaju 317,82 funti za mesečne troškove života.

Ti ne znaš ništa o tome. Ti 212 dana ni ne shvataš da si pod sankcijom. Samo znaš da ti pristiže manje novca.

Sve što imaš za život su 414,33 funte koje bi trebalo da odlaze na stambene troškove. Ali ti i dalje plaćaš većnici 300 funti mesečno za ranija dugovanja - što znači da ti preostaje 114,33 funti mesečno za preživljavanje. To je 26,38 funti nedeljno.

Ne možeš živeti od toga. I još jednom, ne možeš da plaćaš stanarinu.

Vraćaš se narodnim kuhinjama i donacijama prijatelja. Narukvicu koju nosiš oko ruke odnosiš u zalagaonicu.

I dalje nije dovoljno.

Čini se da svaki put kad odeš u Biro za zapošljavanje, neko ti servira drugu priču o tome šta treba da radiš. Zoveš Ministarstvo da rešite problem, ali čini se da ni tamo niko ne može da ti pomogne. Svaki telefonski poziv košta te oko 8 funti - premijumska tarifa pozivača sa mobilnog telefona, a ti nemaš zemaljsku vezu.

Zaostali dug za stanarinu sada je negde u visini od 10.000. funti.

Gradska većnica traži sudsku naredbu za tvoje iseljenje. Smeši ti se Božić na ulici.

Odlaziš kod pravnog savetnika. Do sada nisi mogao da se konsultuješ sa advokatom, zato što zakon o socijalnoj pomoći više ne pokriva pravnu pomoć, ali neki zakoni o stanovanju zato ipak pokrivaju.

Tvoj advokat i socijalni radnik za savete građanima isprva ne mogu da razumeju šta se tu uopšte dešava. Na kraju, shvataju da si sankcionisan. Oni iznova pišu Odeljenju za Univerzalni kredit da traže objašnjenje - treba im mnogo vremena da shvate zašto si sankcionisan i šta možeš da uradiš da se ta sankcija ukine.

Ali prvo moraš na sud da pokušaš da izbegneš izbacivanje iz stana.

Tvoj pravni savetnik je čovek po imenu Sajmon Malings. On ti kaže koliko je situacija ozbiljna. Ne želi ništa da ulepšava. Gradska većnica pokušava da bude razumna, kaže on, ali imaju dužnost po statutu da pokušaju da povrate izgubljenu stanarinu. Ako izgubiš ovaj slučaj, postaćeš beskućnik.

Primoran si da presediš tri veoma zastrašujuća ročišta dok tvoj pravni tim izlaže tvoj slučaj.

Imaš branioca, Meri-Rejčel Makejb. Ona priča čitavu tvoju kafkijansku priču sudiji.

„Tonija je izneverio sistem koji ne funkcioniše", kaže ona. „Od trenutka kada je Toni dobio Univerzalni kredit prošle godine, trpeo je posledice njegovih arbitrarnih pravila i postupaka, i odmah je zapao u dalja dugovanja za stanarinu i druge troškove."

Sudija je vidno šokirana. Sistem je „zaprepašćujući", kaže ona.

Makejb govori sudu da se sankcija i ocena radne sposobnosti sada osporavaju uz pomoć savetnika za socijalnu pomoć iz Savetovališta za građane.

Ako to bude uspelo, dobićeš dodatnih 317,82 funti mesečno i to će ti omogućiti da plaćaš stanarinu. Novo ročište zakazano je za maj. To je samo privremena odgoda. Ako do tada budeš mogao da dokažeš obrazac plaćanja, možda nećeš biti izbačen na ulicu.

Malings, tvoj pravni savetnik, kaže ti da ti to možda ne izgleda tako, ali ti si jedan od srećnika. Zbog toga što je ovo bio slučaj stanovanja makar si imao pravno zastupanje. Da nisi, bio bi pregažen.

Sud u koji si odlazio, Okružni sud u Edmontonu, imao je do sada već mnogo sličnih slučajeva Univerzalnog kredita, kaže Malings. Drugi obližnji sudovi u kojima on radi - Stratford, Romford - još ne dobijaju ovakve slučajeve, zato što Univerzalni kredit u tim oblastima još nije uveden. „Ali oni stižu", kaže Malings. „Dakle, ovo je prethodnica cunamija problema s Univerzalnim kreditom. Sem ukoliko vlada ne bude radikalno promenila pristup."

Za tebe, međutim, stvari izgledaju svetlo. Borba i dalje traje, ali sve postaje malo bolje. Osećaš da ne možeš da pođeš dalje dok ti ovo visi nad glavom. Želiš da ojačaš. Da budeš kao što si bio nekad. Nikad ništa nije uspevalo da te obori na zemlju.

„Uvek sam davao sve od sebe, iako me sve strašno boli", kažeš ti. „Samo guram dalje, takav sam. Ali pritisak je velik - ne mogu da mislim jasno, ne mogu više da se skoncentrišem na jednu stvar. Ne mislim ni na šta drugo sem na probleme."

Prijatelj te pita da li si gledao film Ja, Danijel Blejk. Govori o čoveku zatočenom u noćnoj mori birokratije sistema socijalne pomoći. Nisi imao vremena da ga pogledaš. Ali kažeš da bi ti trebalo da igraš glavnu ulogu u nastavku.

Zoveš se Toni Rajs i nećeš dozvoliti da te ovo slomi.

Pratite Džona Kelija na Tviteru@mrjonkelly