On ima 33 godine i poslednje četiri živi u Beogradu. Ima devojku sa kojom bi da se venča, ali mu srpski zakon to ne dozvoljava.
Zakon mu ne dozvoljava ni da dobije azil u Srbiji - jer su ga bez njegovog znanja registrovali kao tražioca azila u Crnoj Gori. Pre četiri godine. Toliko traju i njegovi pokušaji da ovaj status dobije u Srbiji.
On je Osman Mustafa iz Sirije.
Rodni Alepo je sa porodicom napustio 2011. Tada su svi otišli u Liban. Osman je ubrzo odlučio da krene dalje i od te 2012. godine, kada je iz Libana prešao u Tursku, nije video roditelje, sestre i braću.
Nije video ni rodni grad ili makar ono što je od njega ostalo, ali je, kaže za BBC na srpskom, slične scene doživeo na dugom putu od kuće do Srbije.
Taj put bio je dug nekoliko hiljada kilometara i nekoliko hiljada evra. Prešao ga je uz brojne krijumčare, sa ljudima koji su poput njega bežali od rata.
Išao je čamcima, automobilima, kombijima, Albaniju prešao peške.
Za 33 godine, mnogo puta je video svoj kraj, priča Osman..
Nakon dugog puta od Turske, preko Grčke, nekoliko bezuspešnih pokušaja ulaska u Makedoniju, prelaska Albanije i Crne Gore, u Srbiju je stigao 2014. godine.
Tada je planirao ovde i da ostane, ali pošto je pokušao da aplicira za azil te godine i pet meseci nije dobio nikakav odgovor, odlučio je da ide dalje, ka Evropi.
Uhapšen je prilikom ulaska u Mađarsku i u zatvoru u toj zemlji proveo 23 dana, tokom kojih je, kako kaže, prošao kroz pakao.
Vratio se zatim u Srbiju i rešio tu i da ostane.
Priseća se puta od Sirije do Srbije i kaže da je odluka da krene preko Albanije i Crne Gore, nakon tri bezuspešna pokušaja prelaska iz Grčke u Makedoniju, bila jedna od pogrešnih. Posledice trpi i danas.
Na put ka Albaniji krenuo je sa dvadesetak ljudi.
„Hodali smo čitav jedan dan i onda su u toku noći došli ljudi s maskama i počeli da pucaju u nas.
U tom trenutku sam se setio Sirije i pomislio da sam u Alepu. Takve stvari se tamo dešavaju, ali tokom dana. A tada je bila noć", priča Osman.
„Počeo sam da trčim. Trčao sam dugo, ni sam ne znam koliko i kako, odakle mi snage. Trčao sam u nedogled i u nepoznatom pravcu."
Kada se probudio, ležao je na zemlji bez predstave gde se nalazi.
„Bio sam sam. Nisam znao u kom pravcu da idem. Nisam imao hrane. Padala je kiša i bilo je hladno.
Bio sam izgubljen tu četiri dana. Hodao sam okolo, vraćao se, nisam znao gde sam.
Za ta četiri dana sam čuo drveće kako međusobno razgovara, kako se pomera ispred mene. Pomislio sam da sam mrtav. Pio sam kišnicu, nisam jeo ništa. Samo sam želeo da preživim i vidim šta je kraj", priseća se Osman prolaska kroz Albaniju.
Kaže da je mnogo puta video svoj kraj, ali da su ta četiri dana za njega bila pakao. I dalje uzima terapiju.
„Kasnije sam saznao da sam bio u Albaniji, ali daleko od granice i civilizacije. U sred ničega.
Četvrtog dana sam seo ispod drveta i pomislio - ili ću pasti ovde ili će me neko naći. Sedeo sam tu dugo i kada je počeo da pada mrak, čuo sam ljude. Bilo ih je više od 200.
Pomislio sam da mi se možda samo pričinjavaju, ali sam skočio i otrčao i, da - bili su to ljudi. Neki su se uplašili, jer sam zaista izgledao zastrašujuće. Neki su mi prišli i počeli da pričaju sa mnom, pitali su me da li sam gladan ili žedan. Nisam mogao da im odgovorim, jer nisam mogao da pričam.
Dali su mi hranu i vodu i nakon tri sata smo krenuli dalje."
Kroz Albaniju su do Crne Gore hodali 98 sati.
U Crnoj Gori mu se, mada to nije znao, dogodio problem zbog koga ni danas ne može da dobije azil u Srbiji.
„U podgoričkoj policiji smo dobili nekakve papire na crnogorskom jeziku, ali nisu nam rekli o čemu je zapravo reč.
Tamo sam ostao šest dana i krenuo ka Srbiji. Tek sam tu shvatio da je zapravo to bila aplikacija za azil u Crnoj Gori i da ću imati problema", priča Osman.
Danas pomalo govori srpski jezik, a ovde je naučio i engleski.
Radi kao prevodilac za nekoliko nevladinih organizacija koje pomažu izbeglicama, ali pomoć koja je njemu najpotrebnija još nije dobio.
Nedavno je pisao i kabinetu predsednika republike.
Osman je u Srbiju stigao 2014, sada je kraj 2018. i njegova agonija i dalje traje.
Od kada je počela izbeglička kriza 2015. godine, Srbija je postala tranzitna zemlja ka državama zapadne Evrope. Pošto su granice EU u međuvremenu zatvorene i mnogi su ostali bez sna o boljem životu negde u Evropi, nek izbeglica odlučio je da azil zatraži u Srbiji.
Od početka 2018. godine do kraja oktobra, 6.858 ljudi izrazilo je nameru da traži azil u Republici Srbiji, podaci su koje je BBC-ju na srpskom dostavilo Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Azilni postupak može da traje i nekoliko godina i na kraju njega u Srbiji je moguće dobiti dve vrste zaštite - izbegličku i subsidijarnu.
Izbeglička zaštita dodeljuje se u slučaju da je tražiocu azila život u njegovoj zemlji ugrožen zbog progona po osnovu vere, rase, etničke pripadnosti, pripadnosti političkoj grupi ili nekoj drugoj društvenoj grupi.
Subsidijarna zaštita dodeljuje se u slučaju kada bi po povratku u svoju državu tražilac azila bio izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju, ili bi njegov život, bezbednost ili sloboda bili ugroženi nasiljem, oružanim sukobima ili masovnim kršenjem ljudskih prava u nejgovoj zemlji.
Broj dodeljenih utočišta u Srbiji u toku 2018. godine je devet, dok je broj dodeljenih subsidijarnih zaštita šest za 14 lica.
Istovremeno je odbijeno 18 zahteva za 20 osoba, broj odbačenih zahteva je 34 za 44 lica, dok je broj obustavljenih zahteva 116 za 158 osoba.
Za razliku od Osmana, koji se godinama bori da započne ovaj proces, Mohamad Adnan Kan je dobio subsidijarnu zaštitu.
On ima 26 godina, po zanimanju je psiholog na privremenom radu sa različitim organizacijama za izbeglice u Srbiji.
Iz Pakistana je otišao sa 23 godine, bežeći od talibana.
Iako mu prvobitni plan nije bio takav, odlučio je da ostane u Srbiji.
Ni njegov put kroz azilni postupak nije bio lak.
Izrazio je nameru za azil ubrzo po dolasku u Srbiju, ali kako za BBC na srpskom kaže, njegovog imena na listama za to nije bilo.
„Rekli su mi da nisam na listi, da ne mogu da urade ništa, da ne mogu da mi zakažu intervju", priča Adnan.
U kampu u Preševu je tada bilo više od hiljadu izbeglica, a on je bio jedini koji je govorio većinu njihovih jezika.
Sumnja da je to bio i razlog za odugovlačenje postupka.
„Mislim da me nije bilo na listi zato što sam bio jedina osoba koja je u kampu govorila sve jezike, pa sam mogao da im pomažem oko sporazumevanja. Nisu želeli da me puste da idem iz kampa, već da me zadrže da im pomažem volonterski. Jedino to mi pada na pamet."
Zbog toga što ga nije bilo ni u jednoj bazi, i proces je potrajao.
„Na kraju sam uspeo da apliciram, ali ljudi koji su u kamp stigli kad i ja imali su drugi intervju, a ja prvi.
Imao sam dva intervjua i dobio jednogodišnju subsidijarnu zaštitu 26. jula ove godine", priča Adnan.
Ne zna šta će dalje biti, ali mu je advokat rekao da će najverovatnije nakon tih godinu dana dobiti ponovo jednogodišnju subsidijarnu zaštitu.
I on je, baš kao i Osman, u međuvremenu počeo da uči srpski i radi kao prevodilac.
Najpre je volontirao, a od juna 2017. zvanično radi za organizaciju Indigo.
Kamp u Preševu je u međuvremenu zatvoren, pa sada pomaže i u kampovima u Bujanovcu, Vranju i Pirotu, institutu u Nišu, sudu u Vranju, policiji u Bujanovcu, Vranju, Preševu, i u bolnicama gde se leče izbeglice.
U Pakistanu su mu ostali majka, sestra i trojica braće. Oca su mu ubili talibani ili neko povezan sa njima, veruje on.
Od talibana je i on pobegao i nakon nekoliko pokušaja da legalno napusti zemlju, na kraju je morao da krene ilegalnim putem.
„Pokušao sam prvo da idem u vojsku, prošao testove i sve položio, ali su mi rekli da ne mogu da me regrutuju zato što dolazim iz područja koje je u opasnosti.
Zatim sam pokušao da odem legalno u neku evropsku zemlju - preko studentske vize. Aplicirao sam za Holandiju, priložio sve što je potrebno, ali nisu mi odobrili vizu.
Svi legalni načini mi nisu uspeli. Majka mi je rekla da želi da budem blizu nje, ali da je bolje da odem bilo gde gde ću biti bezbedam, nego da ostanem pa da gleda kako me ubijaju pred njenim očima", priča Adnan.
Ekstremisti su dolazili nekoliko puta u njegov dom, kako bi tražili od njegove braće i njega da im se pridruže.
„Ukoliko ne želite da im se pridružite, traže vam novac. Srećom, mi smo bogata porodica.
Platili smo za dvojicu starije braće. Kada su došli po mene, pitali smo da platimo, ali nisu prihvatili i rekli su da njihov šef poručuje da moram da im se pridružim.
Pitali smo i da platimo dupli iznos, šef je i to odbio. Kada su se treći put vratili po mene rekli su da je ovo poslednji put da dolaze i da će me, ako i sada odbijem, naći i ubiti i da neće biti prilike da dođem i kažem im da želim da se pridružim.
Nisu me želeli za borbu, već zbog toga što znam mnogo toga da radim", priča Adnan.
Kaže da je pobegao - kako bi ostao živ. Nekoliko puta na putu od Pakistana do Srbije život mu je bio u opasnosti.
Preživeo je krijmčare, policiju, prolazak preko minskog polja, živeo je bez hrane i vode.
Sada živi u Vranju i kaže da je srećan.
Ipak, ukoliko bi se saznalo da je živ, ako bi se njegove fotografije, glas ili video klip pojavili na internetu, njegova porodica bi bila u opasnosti.
„Kada bi se to dogodilo, talibani bi ih pobili", dodaje Adnan.
Zbog toga smo ga umesto fotografije zamolili da nam nacrta svoj portret.
Od početka izbegličke krize, kroz Srbiju je prošao ogroman broj izbeglica. Za one koji bi ovde da ostanu bitno je da se integrišu, da ih prihvati domaće stanovništvo, ali da i oni prihvate novo okruženje u kom žive.
To je najbolja dobrodošlica za sve njih koji beže za boljim životom.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "Poskupljuje porez na imovinu u Novom Sadu - pogledajte koliko ćete sada plaćati")
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar