Može li Nasin svemirski teleskop Džejms Veb da otkrije vanzemaljski život

Ako zaista bude lansiran 2021. kao što se trenutno planira, kasniće 14 godina. Međutim, kad se konačno pozicionira - kružeći oko Sunca na 1,5 miliona kilometara od Zemlje - Nasin svemirski teleskop Džejms Veb obećava astronomsku revoluciju.

Američka svemirska agencija se hvali da će bukvalno „zaviriti unazad kroz vreme da bi videla prve galaksije koje su nastale u ranom Univerzumu".

Kao da te tvrdnje nisu dovoljno smele, naučnici sada pretpostavljaju da konačni naslednik svetski poznatog i voljenog svemirskog teleskopa Habl možda - zahvaljujući zlatnom ogledalu prečnika 6,5 metra i izuzetno osetljivim kamerama - ima još jedan izuzetan talenat.

Kad srpski studenti propituju astronaute

Koje su šanse da nađemo dokaz da je na Marsu bilo života

JVST, kako ga zovu, možda može da potraži znake vanzemaljskog života - tako što će otkriti da li je taj život modifikovao atmosfere planeta koje kruže oko obližnjih zvezda.

Uprkos tome, projekat je zamalo izbegao gašenje američke vlade 2011. godine. To je u nemaloj meri zavisilo od (verovatno odgovarajuće) astronomskih troškova - procenjenih na 10 milijardi dolara umesto prvobitno planiranih milijardu.

Nazad na Zemlji, međutim, astronomi - uključujući tim sa Univerziteta u Vašingtonu koji je predložio nadgledanje zarad „otkrivanja života" uz pomoć teleskopa - neizmerno su uzbuđeni zbog mogućnosti njegovog lansiranja.

Kako otkrivati živote na dalekim planetama?

Astronom s Univerziteta u Vašingtonu Džošua Krisansen-Toton i njegov tim istražili su da li teleskop može da otkrije znakove onoga što zovu „bio-otisci" u atmosferi planeta koje kruže oko obližnje zvezde.

„Mogli bismo da sprovodimo ta nadgledanja radi otkrivanja života za nekoliko godina", kaže Krisansen-Toton.

Osnova ove potrage leži u tome da je JVST toliko osetljiv na svetlo da bi mogao da registruje takozvane „atmosferske hemijske neusaglašenosti".

To možda nije zvučan izraz, ali je zato ideja sa dugim istorijatom, koju su zagovarali još slavni naučnici Džejms Lavlok i Karl Sagan.

Rezon je da kad bi sav život sutra nestao sa Zemlje, mnogi gasovi koji sačinjavaju našu atmosferu doživeli bi prirodne hemijske reakcije i atmosfera bi se polagano vratila u drugačiju hemijsku mešavinu.

Nju stalno održavaju podalje od tog stanja organizmi na našoj planeti koji živeći izbacuju opasne gasove.

Zbog toga se traganje za znakovima kiseonika (ili njegovog hemijskog rođaka ozona) dugo smatralo dobrim načinom da se pronađe život. Ali to se zasniva na pretpostavci da vanzemaljski život funkcioniše po istim biološkim principima kao i naš.

A možda naprosto nije tako. Stoga, procenjivanje atmosferske neusaglašenosti - traženje drugih gasova i procenjivanje koliko je atmosfera neke planete daleko od „normalne" - moglo bi da bude ključno za pronalaženje vanzemaljskog života bilo koje vrste.

Hemijski sastav atmosfere neke planete koja kruži oko zvezde može se izmeriti svetlom tako što se pažljivo meri smanjenje jačine svetla zvezda dok planeta prolazi između nas i zvezde tokom orbite planete. Gasovi u atmosferi planete izazivaju smanjenje jačine svetla koje varira u dužini talasa - ili boji - svetla, otkrivajući informacije o tome koliko je svaka hemikalija prisutna.

Gde je najbolje tražiti?

Krisansen-Toton je simulirao podatke do kojih bi se došlo kad bi JVST posmatrao planete koje kruže oko male zvezde veličine Jupitera po imenu TRAPIST-1, na oko 39,6 svetlosnih godina od našeg Sunca. Ova zvezda izazvala je senzaciju 2017. godine kad je otkriveno da je domaćin sedam planeta veličine Zemlje, od kojih bi nekoliko moglo da poseduje tečnu vodu i otud bi to bio dobar kandidat za nosioca života.

Vašingtonski istraživač predviđa da bi Džejms Veb mogao da meri količine metana i ugljen dioksida u atmosferi četvrte planete, TRAPIST-1e, na osnovu opadanja jačine svetla na talasnim dužinama na koje utiču ovi gasovi.

Bilo bi teško izmeriti taj nezamislivo sićušan signal, ali astronom s Univerziteta Kornel profesor Džonatan Lunajn, koji nije učestvovao u ovoj studiji, uzbuđen je ovim predviđanjem, rekavši da oni „nude dobar argument da ovo stvarno može da se uradi uz pomoć JVST-a". Jednom kad dođe do merenja, međutim, objašnjava Krisansen- Toton, „tada možete da postavite pitanje: znamo li za neke nebiološke procese koji bi mogli da proizvedu isti efekat?"

Atmosfere planeta, uključujući i ovu našu, ističe on, mogu biti modifikovane i nebiološkim procesima, kao što su vulkanska aktivnost. Dakle, ako bi se ustanovilo da je atmosfera TRAPISTA-1e izobličena, istraživači bi tada morali da isključe bilo kakve nebiološke efekte pre nego što proglase postojanje nezemaljskog života.

Krisansen-Toton kaže da će „ta vrsta potvrde zahtevati mnogo posmatranja, da bi se došlo do stvarno čvrstih argumenata".

„Ali ako otkrijemo nešto za šta nemamo alternativno objašnjenje, mislim da bi to bilo neverovatno uzbudljivo otkriće."

Ko će još ovo raditi?

Za sada, teleskopsko zlatno ogledalo bezbedno je zaključano u jednoj laboratoriji u Kaliforniji, a astronomi moraju i dalje da čekaju da se te mogućnosti istraže.

JVST će se naći u gomili novih postrojenja koje će u narednih nekoliko decenija detaljno proučavati planete oko zvezda.

Planiraju se i ogromni teleskopi smešteni na zemlji na Havajima i u Čileu, a misija Arijel Evropske svemirske agencije predvođena Britancima, osmišljena da istražuje atmosferu planeta oko drugih zvezda, započeće 2020-tih.

Profesor Lunajn kaže: „Mislim da živimo u izvanrednim vremenima za razumevanje našeg Univerzuma i istraživanje kosmosa, a Džejms Veb će napraviti sledeći korak u tome."

„On će se istinski isplatiti."

Profesorka Džilijan Rajt, glavna naučnica na teleskopovom britanskom Srednje-Infracrvenom instrumentu slaže se s tim. „Nikad pre nismo imali pristup nečem ovoliko velikom u svemiru", kaže ona.

„Reći da će teleskop otvoriti nove prozore u Univerzum zvuči pomalo klišetizirano, ali sa Džejms Vebom to je stvarno istina."

JBST vodi NASA, ali je on zajednički poduhvat sa Evropskom i Kanadskom svemirskom agencijom. Doktor Džonatan Nikols je planetarni naučnik s Univerziteta u Lesteru i medijski stipendista Britanskog naučnog udruženja za 2018.