Intervju petkom: Spisateljica-nomad na "tajnom zadatku" od Srbije do Severne Koreje na dva točka

„Ušla sam u Severnu Koreju" - da je internet kakav poznajemo dostupan na aerodromu u glavnom gradu ove tajanstvene zemlje, ovako bi glasio Snežanin Fejsbuk status kada je u maju prošle godine prešla graničnu kontrolu u Pjongjangu.

„Treba odatle i da izađeš", šapnuo joj je glas u glavi dok se rukovala sa severnokorejskim vodičima Džuom i Lijem, sa kojima će provesti vreme od jutra do mraka za vreme boravka u najizolovanijoj zemlji sveta.

Snežana Radojičić je sedam godina vozila bicikl po Aziji.

U nekim zemljama se zadržala duže, u nekima kraće, zavisno od toga koliko su joj se dopale i koliko joj je vremena bilo potrebno da upozna kulturu u kojoj se obrela.

U Pjongjang je sletela u maju 2018. godine, odnosno 107. godine po Džuče kalendaru - vrsti gregorijanskog kalendara koji za nultu godinu uzima 1912. i dan rođenja Kim Il Sunga, prvog i doživotnog predsednika Severne Koreje.

Plan je bio da prikupi dovoljno materijala i napiše knjigu o putovanju Severnom Korejom.

„Putovanje po zemlji Kim Džong Una"

Za taj plan, naravno, nije znao niko od vodiča, ali jesu Snežanini pratioci na društvenim mrežama.

Sedam godina na točkovima po Aziji i nekoliko knjiga o putovanjima koje je već objavila, doneli su joj veliki broj pratilaca na Fejsbuku.

Svi su nestrpljivo čekali priče iz Severne Koreje.

Prvog dana se Snežana seća po kiši koja nije prestajala da pada.

„Bilo je baš onako kao što zamišljate da će izgledati kada uđete u Severnu Koreju - kišno i tmurno" priča.

Stereotipnom početku putovanja kroz Severnu Koreju doprinele su i prazne ulice na putu od aerodroma do hotela u Pjongjangu.

„Tek kasnije sam saznala da nema mnogo vozila jer se radi o privatnoj imovini koju poseduje mali broj ljudi, oni koji pripadaju najvišim slojevima".

Snežanin plan bio je da što više sazna, ali i razume.

„Nastojim da ne sudim ničemu što čujem i vidim, već pokušavam da razumem" poruka je ispisana na razglednici odštampanoj na poleđini knjige „Severa Koreja: Putovanje po zemlji Kim Džong Una" koju je objavila šest meseci kasnije.

U svojevrsnom intimnom putopisu na nešto manje od tri stotine strana, Snežana je opisala dan za danom od ukupno sedam, koliko je provela kao turista u Severnoj Koreji, na biciklističkoj turi.

Pored severnokorejskih vodiča, društvo su joj pravila još dvojica turista, Novozelanđanin i Grk.

„Imala sam sreće što je bilo nas troje, a ne tridesetoro - kao da smo bili na poluprivatnoj turi", priča Snežana.

Kim Džong-Un dobio „prvi zvanični portret“

Srpski „gerila fotograf" osvaja svet

Turističke ture po Severnoj Koreji jedini su način da se uđe u ovu zemlju.

Odnedavno, i jedna agencija iz Srbije organizuje putovanja.

„Ljudi najviše reaguju na priču o Pjongjang tajmsu. Ali i na snimke Pjongjanga na kojima se vidi jedan lep, našminkan grad", priča mi o reakcijama publike na knjigu.

Po povratku u Srbiju, održala je pedesetak tribina širom zemlje na kojima sa čitaocima deli detalje o nastanku knjige.

Pjongjang tajms je dnevna novina čija se naslovna strana štampa u boji, dva puta mesečno, i na njoj je uvek Kim Džong Un.

Ovu novinu je zabranjeno presaviti na fotografiji lidera ili urolati - takav čin smatra se uvredljivim.

Pravila i zabrane

Prvu noć u Pjongjangu Snežana je provela na 33. spratu hotela.

„U gradu od više od tri miliona stanovnika, očekujete divan pogled sa te visine", seća se prve večeri.

Povremena restrikcije struje u Pjongjangu izneverile su očekivanja.

„Od nekoliko noći, koliko smo proveli u tom hotelu, jednom smo videli svetla grada - osvetljena je bila možda trećina ili polovina".

Iako joj niko nije zabranio da fotografiše grad iz sobe, snimanje nije bilo dozvoljeno samo nekoliko spratova iznad - u rotirajućem restoranu hotela u kojoj je sa još dvojicom saputnika, bila jedina gošća.

„Neke zabrane postoje radi zabrana", objašnjava Snežana.

Snežanin rezon bio je jednostavan - dok god poštujem pravila, ništa ne može da mi se desi.

Kim Džong-Un dobio „prvi zvanični portret“

„Severna Koreja je sigurna zemlja, moj lični problem je bio kako ću ja, ovako anarhistična, naviknuta na to da idem gde god hoću i radim šta god hoću, izdržati dvanaest sati neprekidno, od jutra do mraka, sa nekim ljudima".

Zato je iskoristila svaki trenutak da se sa vodičima zbliži, kako bi saznala što više.

„Strašno sam se trudila da im se dopadnem", priča Snežana.

Od sećanja na dobre strane života u Jugoslaviji, ali i Kini, koje je prepričavala vodičima, trudila se da ne bude ni previše znatiželjna, već da im pokaže da je zanimaju različite kulture.

„Uvek postoji rizik - možete da napravite grešku zato što ne znate da postoji određeno pravilo".

Iz Pjongjanga s ljubalju

Ipak, Snežana jeste prekrišila pravilo za koje je znala da postoji.

Biciklirajući sa grupom, zamolila je vodiča da ode do toaleta.

Vodič je odobrio, a onda su se greškom obreli u selu koje nije na zvaničnoj, turističkoj ruti.

„Nisam obratila pažnju da je snimanje i dalje uključeno. Prva misao mi je bila da okrenem kameru kako bih dobila još bolju sliku", seća se.

Snimanje je dozvoljeno samo na određenim delovima rute.

„Uplašila sam se i isključila. Nisam mislila da bi me neko uhapsio, ali nisam želela da izneverim poverenje koje su mi ukazali".

Da je poverenje jako važna valuta u Severnoj Koreji, uverila se nekoliko dana ranije.

Sve se odigralo na centralnom trgu koji nosi ime Kim Il Sunga.

„Na papiru sam imala sedamnaest poruka ispisanih na srpskom jeziku. Bile su namenjene mojim pratiocima na Fejsbuku koji su donirali određenu sumu, a zauzvrat je trebalo da se fotografišem sa porukama ispred turističkih znamenitosti".

U dogovoru sa vodičima, Snežani su dozvolili fotografisanje, iako niko nije proverio šta na tim porukama piše.

Kim Džong-Un dobio „prvi zvanični portret“

Voz kao diplomatsko oružje

Severna Koreja strogo kontroliše knjige koje ulaze u državu, ali i razglednice koje turisti šalju iz zemlje.

„Zamolila sam vodiča da me fotografiše - 17 poruka, 17 fotografija. Računala sam da neće biti problema da napravimo bar pola - potrebno je manje od minuta za jednu fotografiju".

Ipak, vodič je škljocnuo četiri puta i rekao „dosta".

„Prvo sam pokušala da se pobunim, ali sam se onda setila da se ovde radi o velikom poverenju. Oni ne znaju šta piše na mojim porukama, a ipak su uslišili moju neuobiučajenu molbu".

Pivo i perspeptiva

Korejska čokolada koja podseća na poznatu srpsku čokoladu Najlepše želje, te korejsko pivo Tedongan, nazvano po reci koja protiče kroz Pjongjang, i „vuče" na srpska domaća crna piva, nisu jedine stvari uporedive sa ovdašnjim.

Selo koje je posetila poredi sa napuštenim selima u unutrašnjosti Srbiji.

„Mi to prepoznajemo kao sela kojih ima na Staroj planini, na primer. Ja sam probala da im objasnim da to nije ništa strašno i da takve stvari imamo i mi u Evropi, makar U Srbiji".

Ipak, sa ljudima koji žive u tom selu nije imala prilike da razgovora.

Cela tura organizovana je tako da se tačno i preciozno zna kuda idete, šta ćete videti, sa kim razgovarati, šta smete da fotografišete i koliko ostajete.

Voz kao diplomatsko oružje

13 neverovatnih činjenica o pasošima

„Svi vode računa o svemu i svi su jako oprezni. Svi kao da imaju zadatak, mislim da nema improvizacije", kaže.

Tako je i pivo koje se služi turistima sktriktno određeno.

U Severnoj Koreji se proizvodi pet vrsta piva i sva nose isti naziv, Tedongan. Ali - označena su različitim brojevima, od jedan do pet - i Snežana je imala prilike da proba samo jedno.

Uvek i svuda, servirano je pivo broj dva. Zašto, nije saznala.

Do kraja puta, shvatila je da su vodiči, zapravo, njeni najbolji prijatelji.

„Njima je u interesu da ja ne napravim grešku. Oni nisu tu da bi nas uhodili i čekali da napravim grešku, oni su tu da me zaštite od grešaka, i da samim tim zaštete i sebe".

Rušenje iluzija

Na kraju dana, vodiči sa turistima razgovaraju o svemu što su toga dana obišli.

„Mene su pitali da li znam za kada je zakazan sastanak Kim Džong Una i Donalda Trampa u Singapuru. Mislila sam da me provociraju", priča Snežana.

U razgovoru sa dvojicom saputnika, shvatila je da nije reč o provokaciji, već o neobaveštenosti.

„Nešto što podrazumevamo da svi znamo, njima je potpuna nepoznanica".

Tako se mladi vodič hvalio činjenicom da je fakultet završio ne napustivši kuću - ispite je polagao na intranetu na kome se umržene sve srodne institucije u Severnoj Koreji.

„Vidim doslovno razočarenje na njegovom licu dok mu pričam da takve stvari postoje svuda na svetu već dvadeset godina".

'Mislio sam da ćemo biti razdvojeni tri dana, a bili smo 66 godina'

Prvi i poslednji susret posle 65 godina

Intimna pitanja ne dolaze u obzir - ipak, Snežana je uspela da dobije odgovor vodiča na jedno.

„Vozili smo se uspinjačom na vrh planine i pitao me je niz pitanja o tome koliko dugo putujem i zašto to radim", seća se Snežana.

Iskoristila je priliku da i ona postavi lično pitanje.

„Pitala sam ga o čemu je maštao kao dete. Rekao je da je želeo da postane sekretar Ujedinjenih nacija".

Tada se malo postideo i dodao da je želeo da doprinese miru u celom svetu, seća se.

Tri hiljade fotografija i dva sata video snimaka

Dok je pažljivo kopirala fotografije i video snimke sa putovanja, svašta joj je prolazilo kroz glavu.

Trebalo je proći kontrolu na izlasku iz zemlje i preneti kopije sve tri hiljade fotografija koje je napravila, zajedno sa dva sata video materijala.

„Bila sam opterećana time kako ću da sačuvam sve jer sam bila ubeđena da će nas pretresati na aerodromu", seća se.

Dok je nakon prelaska granične kontrole, koja je prošla bez problema, mahala Liju i Džuu, trgla ju je pomisao da njih dvojica tu istu kontrolu verovatno nikada neće proći.

„Ali koliko je ljudi koji mogu da odu gde god žele a koji to nikada neće učiniti", zapisala je na poslednjoj strani knjige.

I pola godine kasnije, kada je knjiga već izašla iz štamparije, Severnu Koreju opsiuje jednom rečju - izolacija.

„Tamo nema ničeg senzacionalno novog što mi nismo videli. Ono što jeste novo je da taj sistem opstaje u sadašnjem trenutku, nakon decenija od raspada svih komunističkih sistema i to što je toliko izolovan", kaže.

Sve što je videla ne razlikuje se mnogo od onoga čega se seća da je postojalo u Ruminiji, za vreme Gvozdene zavese.

„Videla sam neku verziju zemalja istočnog bloka od pre trideset godina, možda goru u nekim stvarima, bolju u nekim drugima".

Ipak, podseća da je slika koju je, kao turista, ponela iz severne Koreje, samo mali deo stvarnosti.