Irena, heroina o kojoj pričaju Amerika i Srbija za BBC: "Samo sam radila svoj posao"

Vozačica autobusa u američkom gradu Milvokiju, Irena Ivić-Drobnjak, naglo zaustavlja autobus.

Napolju je jak minus, kalendar kaže da je 22. decembar, na šta sat dodaje da je rano ujutru.

Na trotoaru sa leve strane ugledala je bosonogo i jedva obučeno dete, koje kao da je nedavno naučilo da hoda.

Irena izleće iz autobusa i uzima dete u naručje, a jedna putnica joj donosi jaknu u koju ga umotavaju.

Kada su vatrogasci i policija stigli, ušuškano dete je već uveliko sanjalo neke lepše snove.

Irena Ivić, rodom iz Prokuplja, ovog petka postala je medijska zvezda sa obe strane Atlantika.

Njen herojski čin preneli su najveći svetski mediji, hit je na društvenim mrežama, a više ne zna šta će od poziva brojnih novinara, od RTS-a do CNN-a.

„O, bože, ali zašto tako Slobodane? Ja sam samo odradila svoj posao", kaže Irena u intervjuu za BBC.

„Ljudima je to velika stvar, ali naravno da nikoga ko ne može da se brine o sebi ne bih ostavila na ulici".

Šta se desilo?

„Dete je brzo zaspalo, a ja sam se toliko zbunila da se nisam setila da uzmem jaknu da ga uvijem, nego je donela jedna žena", priča Irena u dahu.

„A kako sam osećala? Mogu ti reći da sam plakala, nisam mogla da verujem da neka majka može tako da pusti dete na ulicu i da ne brine o njemu, još je i autoput blizu".

„Pokupila sam dete, zvala dispečera i to je to".

Kako kaže, bila je toliko uznemirena da je prvo rekla da dete ima između osam meseci i godinu dana, ali je onda shvatila da mališan hoda.

„Ima oko godinu, do godinu i po. Čak sam tvrdila da je muško, ali su zaključili da je žensko, to je rekao otac deteta.

„Pitali me sa CNN-a je l' ste vi sigurni da je muško i rekla sam da jeste, ali izgleda da nije".

Ivić tu ističe da bi uvek pomogla svima kojima je pomoć potrebna - i starijima, ali naročito deci.

„Bila sam vaspitačica i mnogo volim decu. Deca su mi mnogo važna, ona su nešto čisto i naša budućnost".

Kako deca vide sebe, druge i društvo u kome žive

Reči koje bi roditelji voleli da čuju od dece

Ko je Irena?

U Prokuplju je bila vaspitačica, ali zbog jezičkih nedoumica pojedini mediji pišu da je bila učiteljica.

„Njima je ovde sve tičer (teacher)", ističe Irena.

Prvi put je u SAD došla 2000. godine, gde je, kako kaže, zovu Šenon Ozborn, po ženi Ozija Ozborna.

U Srbiji nije znala da vozi. Međutim, pošto sudbina često ne pita šta znaš, a šta ne, u Americi je silom prilika živela najviše od - volana.

„Prvo sam vozila školski autobus, pa sa njim u isto vreme limuzinu i tu sam se vrlo lepo snašla. To sam radila pet godina.

„Onda sam osam meseci vozila kamion, ali to nisam volela, nisam volela da budem sama. To je muški posao, na srpskom - rabadžijski. Zato sam otišla.

„Školski autobus mi je bio vrlo drag, volela sam te ljude sa kojima sam radila, ali sam prešla u državni posao i sada vozim gradski autobus".

Fotoaparat preživeo dve godine pod morem

Kako svađe roditelja utiču na decu

Otkud volan?

„Jednostavno - razmišljala sam ako neću da čistim, a engleski mi nije bio dobar, moram da radim nešto ili da se vraćam kući", navodi Irena.

Onda se, kako voli da kaže, umešala sudbina, kada je upoznala „našu ženu" koja je vozila i pozvala je da radi kod njih.

„Tri godine sam u isto vreme, kao pravi student, išla i učila engleski i radila.

„Nekad nisu znali ni gde sam, kad mi se pokvari autobus, a ja ne znam da kažem gde sam, pa su išli da me traže po ruti, ali sam se uvek dobro snalazila.

„Bilo je teško, ali redovno sam bila radnik meseca".

A nostalgija?

„Da", kratko i jednostavno Irena odgovara na pitanje da li joj nedostaje život u Srbiji.

„Kad sam prvi put došla ovde teško sam se privikavala, nisam znala engleski, pa sam odlazila i vraćala se, uzimala neplaćeno i plaćeno... To se tako vuklo četiri-pet godina, jer sam morala da držim papire ovde, a deca su mi bila mala".

Kako navodi, prelomila je 2006. da ostane u SAD, kada upisuje engleski i sudbina je vodi do školskog autobusa.

Voli, kaže, fleksibilne poslove na kojima „nema šefa iza leđa".

„Ta sloboda mi odgovara i evo radim već desetak godina", navodi Ivić, ističući da je život u Americi dobar, ali da mora dosta da se radi.

„Mada i sreća dosta utiče, da nisam upala na posao koji mi odgovara, možda bih se vratila u Srbiju.

„Zato kažem da ima i malo sudbine, ali mora da se radi dosta.

„Nedostaje mi društveni život i prijatelji, ali polako sam se navikla. Ovde su mi sad i deca".

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk