Evo prijemčivog vodiča za Bregzit - počev od osnova pa sve do uvida u pregovore koji su u toku, a tu su i odgovori na odabrana pitanja koja smo dobili od čitalaca.
To je reč koja se koristi kao skraćenica za izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije - spojivši reči Britanija i egzit (izlazak) da bi se dobila reč Bregzit, slično kao što je mogući izlazak Grčke iz EU u prošlosti bio nazivan Gregzit.
Referendum - glasanje na kom mogu da učestvuju svi (ili skoro svi) s pravom glasa - održan je u četvrtak 23. juna 2016. godine, kako bi se odlučilo da li Ujedinjeno Kraljevstvo treba da napusti Evropsku Uniju ili ostane u njoj. Opcija odlaska je dobila sa 51.9 odsto glasova prema 48,1 odsto za ostanak. Izlaznost referenduma bila je 71,8 odsto, sa više od 30 miliona ljudi koji su glasali.
Engleska je glasala za Bregzit, sa 53,4 odsto naprema 46,6 odsto. Vels je takođe glasao za Bregzit, sa 52,5 odsto prema 47,5 odsto. Škotska i Severna Irska podržale su ostanak u Evropskoj Uniji. Škotska je podržala ostanak sa 62 prema 38 odsto glasova, dok je njih 55,8 odsto u Severnoj Irskoj glasalo za ostanak, prema 44,2 odsto za odlazak.
Evropska unija - često poznatija kao EU - ekonomsko je i političko partnerstvo koje obuhvata 28 evropskih zemalja (kliknite ovde ako želite da vidite kompletan spisak zemalja). Nastala je posle Drugog svetskog rata da bi pospešila ekonomsku saradnju, s idejom da je verovatnije da zemlje koje trguju među sobom neće želeti da ratuju jedna s drugom.
Od tada je prerasla u „jedinstveno tržište", omogućivši kretanje robe i ljudi, praktično kao da su članice jedna zemlja. Ima vlastitu valutu, evro, koju koristi 19 članica, vlastiti parlament i donosi propise u širokom dijapazonu oblasti - uključujući ekologiju, saobraćaj, potrošačka prava i čak stvari kao što su punjenje mobilnih telefona.
Da bi Ujedinjeno Kraljevstvo napustilo EU, mora da pokrene Član 50 Lisabonskog sporazuma koji dvema stranama daje dve godine da se dogovore o uslovima razlaza. Tereza Mej je ovaj proces pokrenula 29. marta 2017.godine, što znači da Ujedinjeno Kraljevstvo treba da izađe iz EU u 11 sati ujutro po britanskom vremenu, u petak, 29. marta 2019. godine. To može da se produži, ali u ovom trenutku obe strane rade na tome da taj datum bude konačan, a Tereza Mej ga je čak uvela i u britanski zakon.
UK treba da napusti Evropsku uniju 29. marta 2019. godine - tako glasi zakon, bilo da dođe do sporazuma sa EU ili ne. Zaustavljanje Bregzita zahtevalo bi izmenu zakona u UK. Evropski sud pravde je 10. decembra 2018. godine presudio da UK može da poništi proces Bregzita iz Člana 50 bez dozvole ostalih 27 zemalja članica EU i ostane član EU prema važećim propisima, pod uslovom da je do odluke došlo u „demokratskom procesu". Premijerka Tereza Mej upozorila je konzervativne poslanike koji razmišljaju da glasaju protiv sporazuma koji je postigla sa EU da rizikuju da „do Bregzita uopšte ne dođe". Ona misli na novi referendum, koji podržavaju SNP, Liberalne demokrate, Partija Velsa, Zelena stranka, mali broj konzervativaca i velika grupa poslanika laburista, koji žele da javnost dobije poslednju reč, uz opciju ostanka u EU. Oni pokušavaju da dobiju podršku vođstva laburista - ali Džeremi Korbin prvo želi da izdejstvuje održavanje opštih izbora.
EU bi mogla da pristane na produžetak Člana 50 ukoliko njeni lideri smatraju da postoji šansa da UK na kraju ostane, možda putem novog referenduma, ali to odlaganje bi svakako bilo za svega nekoliko meseci. Glavna britanska opoziciona stranka laburista želi da izdejstvuje opšte izbore i, ako ih dobije, preuzme pregovore u Briselu o vlastitoj verziji Bregzita. To bi zahtevalo i da se odloži 29. mart, datum Bregzita, na šta bi EU mogla da pristane, kako bi pružila priliku novoj britanskoj vladi da izloži svoj plan. Ukoliko laburisti ne uspeju da izdejstvuju nove izbore, kažu da će tražiti novi referendum, ali tek treba da se izjasne šta misle kako treba tačno da glasi pitanje na glasačkom listiću.
Posle više meseci pregovaranja, Ujedinjeno Kraljevstvo i EU postigli su sporazum o Bregzitu. On se sastoji iz dva dela.
Sporazum o povlačenju na 585 strana. Ovo je pravno obavezujući tekst koji definiše uslove razdruživanja Ujedinjenog Kraljevstva i EU.
Sporazum pokriva koliko novca Ujedinjeno Kraljevstvo duguje - iznos se procenjuje na 39 milijardi funti - i šta se dešava sa građanima Ujedinjenog Kraljevstva koji žive negde u EU i građanima EU koji žive u Ujedinjenom Kraljevstvu. On predlaže i metod za izbegavanje povratka fizičke granice u Severnoj Irskoj.
Izjava na 26 strana o budućim odnosima. To nije pravno obavezujući tekst i definiše onu vrstu dugoročnog odnosa kakav UK i EU žele da imaju u širokom dijapazonu oblasti, uključujući trgovinu, odbranu i bezbednost.
Britanski kabinet složio se sa tekstom sporazuma o povlačenju 14. novembra, ali usledile su dve ostavke, uključujući onu sekretara za Bregzit Dominika Raba.
Poslanici su raspravljali o sporazumu, ali je premijerka odložila glasanje Donjeg doma parlamenta zakazano za 11. decembar kako bi dobila „dodatna uverenja" EU za poslanike o planu posle Bregzita za irsku granicu.
Dauning Strit kaže da će glasanje biti pomereno najkasnije za 21. januar, mada je ministar za Bregzit Robin Voker izjavio kako se nada da će se to desiti ranije.
Tereza Mej radi bez većinske podrške u Donjem domu parlamenta još od opštih izbora 2017. godine, oslanjajući se na podršku poslanika DUP-a iz Severne Irske prilikom ključnih glasanja. Nju kritikuju poslanici iz njene vlastite stranke koji se zalažu za Bregzit od objavljivanja sporazuma o Bregzitu, što je kulminiralo organizovanjem glasanja o poverenju liderki Konzervativne stranke. Mej je dobila glasove sa 200 naprema 117, što je bilo dovoljno da ostane na čelu partije, mada je opšti utisak da je oslabljena, jer se ispostavilo da je ne podržava trećina stranke. Torijevci ne mogu da ponove glasanje o poverenju još narednih godinu dana. Međutim, laburisti i druge opozicione stranke mogu da zatraže izglasavanje nepoverenja Terezi Mej kao premijerki - bilo bi to glasanje svih poslanika i da bi uspelo, poslanici DUP-a i neki Torijevci bi morali da budu suzdržani ili da glasaju za obaranje vlastite vlade.
Odnosi se na vremenski period između 29. marta 2019. i 31. decembra 2020. godine (možda čak i kasnije), da bi se sve našlo na svom mestu i da se omogući preduzećima i drugima da se pripreme za trenutak kad počinju da važe novi post-Bregzit propisi između UK i EU. To takođe ostavlja više vremena da se u potpunosti utanače detalji tog novog odnosa. Slobodno kretanje nastaviće se tokom prelaznog perioda, kao što je EU i želela. Ujedinjeno Kraljevstvo će biti u prilici da sklapa vlastite trgovinske sporazume - mada oni neće moći da stupe na snagu pre 1. januara 2021. godine. Ovaj prelazni period trenutno će se desiti samo ukoliko UK i EU postignu sporazum o Bregzitu.
Ne detaljno. Ali pomenuta politička deklaracija na 26 strana daje neke naznake kako će funkcionisati stvari kao što su trgovina, putovanja i bezbednost.
Kopnena granica Ujedinjenog Kraljevstva sa EU duga 500 kilometara - između Severne Irske i Republike Irske, članice EU - možda nije bila ključno pitanje tokom kampanje za referendum 2016. godine, ali je u međuvremenu postala dominantna tema tokom pregovora o Bregzitu.
Nijedna strana ne želi povratak na granične kontrolne punktove, kule i carinske šaltere ili kamere za nadzor, u slučaju da ponovo dođe do Nevolja (Severnoirski sukob) i narušavanja slobodnog protoka robe i ljudi. Ali ne mogu da se slože oko toga kako to da postignu.
UK i EU su se složili da pokrenu bekstop - neku vrstu sigurnosne mreže koja će garantovati da neće postojati tvrda granica kakav god bio ishod budućih trgovinskih pregovora između UK i EU.
Bekstop će značiti da će Severna Irska ostati podložna nekim propisima EU, poput onih u vezi sa hranom i standardima robe. To će sprečiti potrebu za proverom robe na irskoj granici, ali će zahtevati da neki proizvodi koji se unose u Severnu Irsku iz ostatka Ujedinjenog Kraljevstva budu podložni novim proverama i kontroli.
Bekstop će takođe podrazumevati privremenu jedinstvenu carinsku teritoriju, praktično zadržavši čitavo Ujedinjeno Kraljevstvo u carinskoj uniji EU. Ako se trgovinski pregovori završe bez sporazuma, UK će ostati u bekstopu na neodređeno, ali britanska vlada kaže da je malo verovatno da će se to desiti, jer ne bi bilo u interesu nijedne od strana.
Ipak, mogućnost - koju je jedan od ministara opisao kao „sračunati rizik" - da ne može da se oslobodi carinskih propisa EU bez njene dozvole bila je dovoljna da odvrati mnoge poslanike od sporazuma Tereze Mej sa EU. Oni traže da se odbaci bekstop - dok vlada insistira na tome da je to naprosto nemoguće.
Što je još važnije, Demokratska unionistička partija iz Severne Irske, koja održava Terezu Mej na vlasti, nije saglasna s tim i najavila je da će glasati protiv sporazuma
Tereza Mej insistira da ne želi da koristi bekstop i kaže da je vrlo malo verovatno da će on ikad biti pokrenut (njeni kritičari misle drugačije).
Ali ako trgovinski sporazum ne bude postignut do jula 2020. godine, dve strane mogu da se dogovore da umesto toga produže prelazni period. Bekstop će na taj način biti izbegnut u tom trenutku, a trgovina sa EU će se nastaviti kao i do sada.
To mogu da urade samo jednom. Prelazni period ne može da se produžava u nedogled.
Ali ne postoji dogovor oko toga koliko će bilo koji produžetak potrajati. Neki su predložili kraj 2022. godine, ali stav vlade bio je da se sve razreši pre sledećih izbora, koji su zakazani za proleće 2022. godine.
U svakom slučaju, tako bi propisi EU mogli da važe za UK još najmanje tri godine posle zvaničnog datuma Bregzita u martu, zbog čega Bregzitovci takođe nisu nimalo srećni.
Može li Tereza Mej da dobije glasove za sporazum u Donjem domu parlamenta?
Laburistička i sve druge opozicione stranke u Donjem domu Parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva rekle su da će glasati protiv. Na desetine konzervativnih poslanika - prema nekim izveštajima čak osamdeset njih - takođe su protiv. A Demokratska unionistička partija iz Severne Irske, na koju se Mej oslanja kako bi ostala na vlasti, takođe je rekla da će glasati protiv.
Tereza Mej se nada da će ubediti poslanike da sporazum ne samo da poštuje rezultate referenduma o EU, omogućivajući Britaniji da povrati kontrolu nad svojim „novcem, zakonima i granicama", već je i najbolje što može da izvuče od EU, a ne nudi se nikakva druga alternativa.
Ona tvrdi da, ako njen sporazum ne bude izglasan, Britanija rizikuje da ostane bez ikakvog sporazuma - što je mogućnost koje se plaše mnogi poslanici, koji misle da će to izazvati haos u lukama i nauditi industriji - ili u protivnom, kaže Mej, neće biti „nikakvog Bregzita".
Mej je, međutim, odložila glasanje zakazano za 11. decembar, priznavši da bi sporazum bio odbijen „za značajnu marginu" zbog „rasprostranjene i duboko ukorenjene brige" oko sporazuma o bekstopu. Poslanici sada treba da završe pet dana rasprave i glasaju o sporazumu u utorak 15. januara.
Bregzitovci tvrde da to nije ono za šta su ljudi glasali - i moglo bi da zadrži Ujedinjeno Kraljevstvo vezano za EU na neodređeno, bez ikakve mogućnosti prigovora na propise. Neki čak smatraju da bi to bilo gore nego da se ostane u EU.
Oni koji su za ostanak tvrde čak i da je sporazum lošiji za UK nego da ostane u EU.
Teško je reći zasigurno. Postoje brojni mogući scenariji, uključujući:
Ministar finansija laburističke vlade u senci Džon Makdonel takođe je izneo ideju da laburisti formiraju manjinsku vladu bez opštih izbora kako bi pokušali da u Parlamentu izdejstvuju svoju verziju Bregzita - zasnovanu na stalnom carinskom savezu sa EU - mada stranka prvo mora da osigura pristanak EU na to.
Britanija je dobila novog premijera - Terezu Mej. Bivša sekretarka za unutrašnje poslove preuzela je dužnost od Dejvida Kamerona, koji je saopštio da daje ostavku na dan kada je izgubio referendum. Ona je postala premijerka bez učešća u redovnom nadmetanju za liderstvo konzervativne stranke, nakon što su njeni ključni rivali iz kampa Odlaska odustali od te trke.
Tereza Mej je tokom referendumske kampanje bila protiv Bregzita, ali sada je njegova zagovornica zato što kaže da je to ono što britanski narod želi. Njena glavna poruka je da „Bregzit znači Bregzit" i pokrenula je dvogodišnji proces napuštanja EU 29. marta 2017. godine. Svoje ciljeve za pregovore definisala je u pismu predsedniku Saveta EU Donaldu Tasku. Svoje planove za prelazni period posle Bregzita iznela je u velikom govoru u Firenci, u Italiji. Potom je stavove o vrsti trovinskog odnosa kakav UK želi sa EU iznela u govoru u martu 2018.
Tereza Mej je iznenadila skoro svakoga posle uskršnjih praznika 2017. godine sazvavši izbore za 8. jun (inače nije trebalo da se održe sve do 2020. godine). Tvrdila je da je želela da ojača svoju poziciju u pregovorima sa evropskim liderima o Bregzitu. Rekla je da će laburisti, SNP i druge opozicione stranke - i članovi Gornjeg doma - pokušati da blokiraju i oslabe njenu strategiju. Međutim, Mej nije povećala broj poslaničkih mesta za svoju stranku u Donjem domu parlamenta i završila je oslabljena, primorana da se osloni na podršku deset poslanika Demokratske unionističke partije iz Severne Irske.
Šta se desilo sa britanskom privredom posle referenduma o Bregzitu?
Dejvid Kameron, njegov ministar finansija Džordž Ozborn i mnoge druge visoke figure koje su želele da ostanu u EU predvidele su momentalnu ekonomsku krizu ukoliko Ujedinjeno Kraljevstvo izglasa odlazak i istina je da je funta pala samo jedan dan posle referenduma - a trenutno je nekih deset odsto niža u odnosu na dolar i nekih deset do 15 odsto slabija u odnosu na evro. Predskazanja momentalne propasti su bila pogrešna, jer se procenjuje da je britanska privreda porasla za 1,8 odsto 2016. godine, što je odmah posle 1,9 odsto Nemačke među vodećim industrijskim zemljama G7. Britanska privreda nastavila je da raste gotovo istom stopom tokom 2017. godine, mada je taj rast bio manji, od 0,6 odsto, u prvoj polovini 2018. godine.
Inflacija je skočila posle juna 2016. godine, ali je od tada popustila i zaustavila se na 2,2 odsto. Nezaposlenost je nastavila da opada, da bi se zaustavila na 4 odsto, najnižoj stopi u poslednje 43 godine. Godišnji rast cena kuća konstantno je opadao sa 8,2 odsto u junu 2016. na 3,2 odsto u avgustu 2018. godine, prema zvaničnim podacima ONS-a. To je najmanji godišnji rast cena u poslednjih pet godina, ali je i dalje viši od inflacije, tako da nekretnine i dalje pokazuju skok cena u „realnom smislu".
Zvanično su započeli godinu dana posle referenduma, 19. juna 2017. godine. Evo slike sa tog prvog sastanka:
Pregovarački timovi UK i EU sastajali su se licem u lice nedelju dana svakog meseca, sa dodatnih nekoliko sesija ubačenih pred samit EU. Njihovi prvi zadaci bili su da pokušaju da postignu sporazum o pravima britanskih i građana EU koji žive van zemlje posle Bregzita, dogovor o sumi novca koji UK mora da plati po odlasku, takozvane „troškove razvoda", i šta će se desiti sa granicom u Severnoj Irskoj. Provizorni sporazum po ovim pitanjima postignut je 8. decembra: Postignut sporazum u pregovorima o Bregzitu. Potom su se složili o uslovima „prelazne" faze i sada su prešli na stalni odnos posle Bregzita, pokušavajući da se dogovore o tačnoj formulaciji pitanja razlaza.
Član 50 je plan za svaku zemlju koja želi da napusti EU kako to tačno i da uradi. Sastavljen je u sklopu Lisabonskog sporazuma - sporazuma koji su potpisale sve članice EU i koji je ozakonjen 2009. godine. Pre tog sporazuma, nije postojao formalni mehanizam za neku zemlju da napusti EU.
Prilično je kratak - ima svega pet paragrafa - koji navode da bilo koja članica EU može da odluči da napusti EU, da o tome mora da obavesti Evropski savet i održi pregovore sa EU o povlačenju, da postoji rok od dve godine da se postigne sporazum - ukoliko se svi ne slože da se on produži - i da država koja odlazi ne sme da učestvuje u internim rasprava EU o vlastitom odlasku.
Konzervativna vlada je u Parlamentu podnela Predlog zakona za povlačenje iz Evropske Unije kako bi okončala primat zakona EU u UK na Dan Bregzita. Ovaj „Veliki predlog zakona o opozivu", kako se prvobitno zvao, uvodi kompletno zakonodavstvo EU u UK u jednom velikom komadu, nakon čega će vlada vremenom odlučivati koje delove će zadržati, promeniti ili izbaciti. Predlog zakona bio je predmet žučne rasprave tokom usvajanja u Parlamentu, uz brojne pokušaje da se izmene njegove formulacije. Konačno je usvojen u junu 2018. godine.
Laburistička stranka tvrdi da prihvata rezultate referenduma i da će se Bregzit desiti. Ali se protivi planu za Bregzit Tereze Mej, želi da ga zaustavi i da izdejstvuje opšte izbore. Međutim, ukoliko laburisti uspeju da zaustave premijerkin plan, a ne dođe do opštih izbora, onda kažu da je u igri i opcija novog referenduma.
Lider Džeremi Korbin kaže da će pregovarati o trajnom carinskom savezu sa EU posle Brezita, koji će biti veoma sličan onom koji je na snazi sada. To je jedini način da se održi slobodan protok robe i zaštite poslovanja, kaže Korbin, kao i da se postara da se neće vratiti „tvrda granica" u Severnoj Irskoj. On je isključio mogućnost ostajanja članom jedinstvenog tržišta, kao što žele neki njegovi poslanici koji su za EU, kako bi mogao da nastavi sa planom nacionalizacije ključnih industrija bez prepreka u vidu zakona EU o konkurenciji. Korbin kaže da UK treba da gaji veoma bliske odnose sa jedinstvenim tržištem. Laburisti prihvataju da će neki oblik slobodnog kretanja ljudi morati da se nastavi. Ministarka spoljnih poslova laburističke vlade u senci Emili Tornberi kaže da laburisti treba da traže odlaganje Bregzita produžavanjem prelaznog perioda iz Člana 50, ukoliko osvoje vlast na opštim izborima pre 29. marta.
Ovi izrazi koriste se tokom rasprave o uslovima izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz EU. Ne postoji stroga definicija nijednog, ali se koriste da bi označili bliskost UK sa EU posle Bregzita.
Dakle, u jednom svom ekstremu, „tvrdi" Bgrezit mogao bi da podrazumeva Ujedinjeno Kraljevstvo koje odbija da pravi kompromis po pitanjima kao što su slobodno kretanje ljudi, čak i ako to bude značilo napuštanje jedinstvenog tržišta ili odustajanje od nade za nekakve sporazume o slobodnoj trgovini. Na drugoj strani skale, „meki" Bregzit mogao bi da sledi primer Norveške, koja je članica jedinstvenog tržišta i kao rezultat toga mora da prihvati slobodno kretanje ljudi.
Zagovarači jedinstvenog tržišta doživljavaju ga kao najveće dostignuće EU i jedan od glavnih razloga zašto je ona uopšte osnovana. Britanija je bila članica zone slobodne trgovine u Evropi pre nego što je postala članica onoga što se tada zvalo zajedničkim tržištem. U zoni slobodne trgovine zemlje mogu da trguju jedna s drugom bez plaćanja tarifa - ali to nije jedinstveno tržište zato što zemlje članice ne moraju da ujedinjuju svoje privrede.
Jedinstveno tržište Evropske Unije, koje je dovršeno 1992. godine, omogućuje slobodno kretanje robe, usluga, novca i ljudi u okviru Evropske unije, kao da se radi o jednoj zemlji. Moguće je osnovati preduzeće ili dobiti posao bilo gde u njoj. Ideja je bila da se pospeši trgovina, otvore radna mesta i smanje cene proizvoda. Ali ono zahteva zajedničko zakonodavstvo kako bi se osiguralo da su proizvodi nastali prema istim tehničkim standardima i nameće druga pravila da bi se osigurali „uslovi za lojalnu konkurenciju".
Kritičari tvrde da to stvara previše sitničavih propisa i oduzima članicama kontrolu nad sopstvenim poslovima. Masovne migracije iz siromašnijih u bogatije zemlje takođe dovode u pitanje pravilo o slobodnom kretanju. Tereza Mej je isključila mogućnost da UK ostane na jedinstvenom tržištu, što je stav koji je podržao i lider laburista Džeremi Korbin.
Carinska unija omogućuje da sve članice EU naplaćuju iste takse na uvoz zemljama izvan EU. Ona omogućuje zemljama članicama da slobodno trguju jedna sa drugom, bez otežavajućih carinskih kontrola na granicama, ali ograničava njihovu slobodu za postizanje vlastitih trgovinskih sporazuma.
To je drugačije od zone slobodne trgovine. U zoni slobodne trgovine za robu i usluge se ne naplaćuju tarife, takse ili kvote u okviru zone, ali su članice slobodne da postižu spoljne trgovinske sporazume.
Vlada kaže da će UK napustiti carinsku uniju posle prelaznog perioda, ali ministri tek treba da odluče šta će je zameniti među podelama u kabinetu na dve opcije - carinsko partnerstvo i sporazum zasnovan na tehnologiji „maksimalnih olakšica".
Tereza Mej je osnovala vladino odeljenje, koje predvodi veteran među konzervativnim poslanicima i zagovarač odlaska Dejvid Dejvis, da se bavi pregovorima o Bregzitu. Bivši ministar odbrane Lijam Foks, koji je takođe zagovarao odlazak iz EU, dobio je novi posao sekretara međunarodne trgovine, a Boris Džonson, koji je bio lider zvanične kampanje za Odlazak, bio je ministar spoljnih poslova. Svaki od njih trojice odigrao je veliku ulogu u pregovorima sa EU. Međutim, sve se to sada promenilo, kada su Boris Džonson i Dejvid Dejvis podneli ostavke zbog plana Tereze Mej za Bregzit. Dominik Rab je preuzeo zaduženje sekretara Bregzita - mada je i on dao ostavku u novembru - a Džeremi Hant je ministar spoljnih poslova. Mej je jasno stavila do znanja da je ona ta koja vodi glavnu reč u pregovorima, dok novi ministar za Bregzit Stiv Barkli neće učestvovati u pregovorima sa Briselom.
Proces Člana 50 traje dve godine, tako da je plan da UK napusti EU 29. marta 2019. Zakoni EU će i dalje važiti u Britaniji sve dok ona ne prestane da bude članica. Ali, kako stvari sada stoje, do konačnog raskida neće doći toga dana, jer su se dve strane dogovorile oko prelaznog perioda u trajanju od 21 meseca kako bi osigurali glatku primenu sporazuma o Bregzitu, kakav god on bio, i da bi se minimizovao prekid poslovanja, turističkih putovanja, itd.
Niko nije rekao da će demontaža 43 godine sporazuma i dogovora koji pokrivaju na hiljade oblasti biti prost zadatak. Dodatno ga komplikuje činjenica da to nikada ranije rađeno i pregovarači, do određene mere, sve izmišljaju u hodu. Trgovinski sporazum posle Bregzita verovatno će biti najsloženiji deo pregovara zato što je neophodan jednoglasni pristanak više od 30 nacionalnih i regionalnih parlamenata iz svih delova Evrope, od kojih će neki verovatno želeti da drže referendume.
6. jul 2018.
Sastanak kabineta u Čekersu tokom kog su se ministri vlade odlučili za novi carinski model u pregovorima Ujedinjenog Kraljevstva sa EU.
12. jul 2018.
Vlada objavljuje Belu knjigu u kojoj detaljno izlaže svoju pregovaračku poziciju za buduće odnose Ujedinjenog Kraljevstva sa EU.
UK može da prekine sve veze, ali Tereza Mej i drugi bi voleli da izbegnu takav „hod po ivici provalije" u kom preko noći prestaju da važe aktuelni propisi o stvarima kao što su prekogranična trgovina i putovanje između UK i EU. Oni misle da bi to nanelo štetu ekonomiji i izazvalo haos na britanskim granicama.
Bez sporazuma o trgovini, Ujedinjeno Kraljevstvo bi imalo posla sa EU prema propisima Svetske trgovinske organizacije, što bi moglo da podrazumeva carinsku kontrolu i tarife na robu, kao i duže carinske preglede za putnike.
Tu su i pitanja šta će se desiti sa položajem Britanije kao globalnog finansijskog centra i zemaljskim granicama između Britanije i Republike Irske. Postoji i bojazan da bi britanski iseljenici koji žive u EU mogli da izgube pravo boravka i pristup besplatnom zdravstvu u hitnim slučajevima.
Sporazum između UK i EU nudi ono za šta Tereza Mej tvrdi da je sigurnost za 3,2 miliona građana EU i UK - kao i građane Islanda, Lihtenštajna, Norveške i Švajcarske - da će nastaviti da žive i rade u UK kao što su to činili i do sada, sa pravima osiguranim britanskim zakonima i sprovođenim na britanskim sudovima. Građani UK i EU takođe će zadržati sadašnja prava uz ono što je predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker nazvao jeftinom i prostom administrativnom procedurom.
Predlog definiše poslednji dan za one koji podležu ovim propisima kao dan Bregzita - 29. mart 2019. Bebe rođene posle tog datuma od roditelja koji podležu ovim propisima biće uvršćene u sporazum. Prema planu, građani EU koji legalno žive u UK i građani UK u EU moći će da izađu na do pet godina pre nego što izgube pravo koje imaju u sklopu predloženog sporazuma za Bregzit.
Pravo na zdravstveno osiguranje nastaviće se kao i do sada, mada još nije jasno kakav status će imati EHIC kartica za druge putnike posle Bregzita. Kao i sa svim drugim aspektima Bregzita, ovaj sporazum stupiće na snagu samo ako i kad UK i EU postignu dogovor oko celokupnog sporazuma o Bregzitu.
Ministri britanske vlade kažu da će postojati onlajn sistem - sličan onom koji se koristi za obnavljanje vozačkih dozvola - koji će moći da se ispuni za nekoliko minuta uz naknadu sličnu kao za dobijanje pasoša, koja iznosi oko 72 funte.
Još ne znamo šta će to značiti za novije pridošlice, ali vredi napomenuti da, čak i ako ne dođe do sporazuma o Bregzitu, državljani EU sa pravom na stalni boravak, koji se dobija nakon što su živeli u UK pet godina, ne bi trebalo da dožive promenu prava posle Bregzita. Uz sve češće pominjanje Bregzita bez sporazuma, Mej je izjavila da će državljani EU u UK moći da ostanu čak i ako ne dođe do sporazuma o Bregzitu.
Svaki građanin EU koji već živi i radi u UK moći će da nastavi da živi i radi u UK i posle Bregzita. Aktuelni plan je da će čak i posle Bregzita ljudi iz EU moći da se presele u UK i rade tamo tokom „prelazne" faze od oko dve godine. Vodi se debata i oko toga da li će oni imati ista prava kao oni koji su došli pre njih, uz moguća ograničenja na pristup povlasticama ili glasanje na lokalnim izborima. EU želi da oni imaju ista prava kao i do sada - UK to ne želi.
Šta će se desiti posle prelaznog perioda tek treba da se odluči, mada svi očekuju da će postojati sistem dozvola za rad u skladu s onim za građane ne-EU zemalja.
Ljudi iz UK koji su putovali preko okeana posle referenduma o Bregzitu otkrili su da za funte sada mogu da kupuju manje toga.
Pad funte znači podstrek za izvoz, jer će britanska roba biti jeftinija u drugim zemljama, ali će neka uvezena roba zato možda poskupeti. Stopa inflacije u UK za ovu godinu do septembra 2018. bila je 2,2 odsto, iznad planiranog nivoa, ali zato u skladu sa prethodnim godinama.
Premijerka Tereza Mej izjavila je da je jedna od glavnih poruka koju je shvatila na osnovu referenduma o izlasku da Britanci žele smanjenje imigracije. Ona je izjavila da će to biti u žiži pregovora o Bregzitu, jer je čvrsto rešena da svede neto migraciju - razliku između broja onih koji ulaze u zemlju i izlaze iz nje - na „održiv" nivo, koji ona definiše kao ispod 100.000 osoba godišnje.
Ova vlada treba uskoro da objavi imigracione planove za period posle Bregzita, za koji kaže da će dati prioritet kvalifikovanim migrantima, bez obzira na to da li dolaze iz zemalja EU ili ne-EU, okončavajući slobodan ulazak građana EU u UK.
Stopa rasta britanske populacije usporila se nakon referenduma o Bregzitu. Procenjuje se da je godišnja neto migracija pala za skoro trećinu od vremena referenduma, na 271.000 osoba protekle godine do marta 2018.
„Bregzit bi mogao da bude odlučujući faktor da se ljudi odsele u UK ili iz njega, ali odluka ljudi da migriraju je komplikovana i na nju može da utiče mnogo različitih razloga", izjavio je Nacionalni zavod za statistiku.
Zagovarači, predvođeni grupom po imenu Glas naroda, pozivaju javnost da dȃ konačni sud o sporazumu o Bregzitu. Tereza Mej ne želi još jedan referendum, tvrdeći da bi to bilo nedemokratsko kršenje poverenja u britanski narod, koji je nedvosmisleno glasao za izlazak.
Laburističko vođstvo prvobitno je bilo protiv referenduma, rekavši da bi više volelo opšte izbore ako Tereza Mej ne dobije glasove poslanika u Parlamentu. Ali lider Džeremi Korbin pristao je da se prikloni većinskom glasu članova stranke na konferenciji laburista, koja je podržala ideju da još jedan referendum ostane kao opcija.
Vlada UK želi da zadrži bezvizni režim u Britaniji za posetioce iz EU posle Bregzita i nada se da će to biti uzajamno, što znači da će i građani UK nastaviti slobodno da posećuju zemlje EU na kratke vremenske periode bez traženja zvanične dozvole za putovanje.
Ukoliko posetioci iz EU žele da rade, studiraju ili ostanu da žive u UK, prema sporazumu bi morali da traže dozvolu za to.
Međutim, još uvek nije postignut nikakav sporazum. Ako se odluči da će građanima EU u budućnosti trebati viza da posete UK, onda će i građanima UK biti potrebne vize da bi putovali u EU.
Da. To je britanski dokument - ne postoji pasoš EU, tako da će britanski pasoš ostati isti. Vlada je odlučila da izmeni boju u plavu za svakog ko podnese zahtev za novi ili zamenu starog britanskog pasoša posle oktobra 2019. godine.
Nijedna suverena država nikad nije napustila EU. Ali Grenland, jedna od prekomorskih teritorija Danske, održala je referendum 1982. godine, nakon što je dobila veći stepen samouprave, i glasala sa 52 odsto prema 48 odsto da izađe iz unije, što je i uradila posle određenog perioda pregovaranja.
Premijerka Škotske Nikola Sterdžen izjavila je posle izglasavanja odlaska na referendumu da je „demokratski neprihvatljivo" da Škotska bude prisiljena da napusti EU kad je glasala da ostane.
Ona je tražila produženje prelaznog perioda od 21 meseca kako bi britanska vlada dobila više vremena za pregovore o kompromisu sa opozicionim strankama - i zvanično je zatražila održavanje referenduma o konačnom sporazumu o Bregzitu.
Liderka SNP-a želi da ostane u carinskoj uniji i na jedinstvenom tržištu posle Bregzita, opisavši to kao „najmanje štetnu" opciju za britansku ekonomiju u celini.
Mnogo se priča o dugoročnim troškovima i prednostima Bregzita po britansku privredu - ali ono što sigurno znamo jeste da EU želi da UK namiri sva neizmirena dugovanja pre nego što ode.
Račun će pokriti stvari kao što su uplate penzija zvaničnicima EU, troškove selidbe agencija EU iz Londona i neizmirene budžetske obaveze prema EU. Često citirana procena takozvanih „troškova razvoda" iznosi 39 milijardi funti.
Ali proračun tačnog udela UK zavisiće od kursne liste, kamatnih stopa, brojnih finansijskih obaveza koje se nikad neće naplatiti u novcu i mnogo toga još. Britanija tvrdi da će, ako ne bude postignut sporazum o Bregzitu, platiti značajno manje i usredsrediti se samo na „stroge međunarodne pravne obaveze".
UK može da ode bez ikakvih „troškova razvoda" u vezi sa Bregzitom, ali to bi verovatno značilo da će svi završiti na sudu. Ako bude mogao da se postigne kompromis i ako se isplata troškova rasporedi na više godina, suma o kojoj se radi u ekonomskom smislu ne bi morala bude toliko velika.
Dogovoreno je da državne penzije nastave da rastu makar prema stepenu primanja, inflacije ili za 2,5 odsto svake godine - šta god od ovoga bude najviše, bez obzira na to šta se desi u pregovorima za Bregzit.
Posle referenduma došlo je do ranog smanjenja kamatnih stopa, što je pomoglo da stope hipoteka i drugih kredita ostanu niske. Prilično jak učinak britanske privrede i povećanje inflacije dovelo je do toga da Banka Engleske poveća kamatne stope sa 0,22 odsto na 0,5 odsto u novembru 2017. godine - što je prvo povećanje kamatnih stopa u poslednjih deset godina - a potom i na 0,75 odsto u avgustu 2018. godine. Rast kamatnih stopa obično znači da je skuplje otplatiti hipoteku ili kredit - ali bi trebalo da predstavlja dobre vesti za one koji štede, jer će dobiti veću kamatu na svoj novac.
Novinari i pisci na društvenim mrežama dočekali su ponovno uvođene djuti fri kupovine kao „sreću u nesreći" ili „dobru stranu" Bregzita. Kao i u slučaju većine posledica Bregzita, da li će se to uopšte desiti zavisiće od toga kako će se odvijati pregovori sa EU - da li će se sporazum o „carinskoj uniji" između Britanije i EU okončati ili nastaviti.
Ako Britanci žive u nekoj drugoj zemlji EU na dan kad Ujedinjeno Kraljevstvo bude napuštalo ovaj blok, 29. marta 2019. godine, njihova kartica EHIC - koja omogućuje putnicima pravo na državnu zdravstvenu zaštitu za bilo koje stanje ili povredu kojoj je neophodna hitna intervencija, u bilo kojoj zemlji u EU, kao i u nekoliko ne-EU zemalja - nastaviće da funkcioniše.
Nakon tog datuma, za građane EU koji žele da putuju u UK ili državljane UK koji žele da putuju u EU, nejasno je šta će se desiti zato što o tome još nije postignut nikakav sporazum.
Verovatno neće, kaže BBC-jev dopisnik za Evropu Kris Moris, zato što ne postoji zakon koji je važi širom EU za registraciju vozila, a simbol zastave EU dobrovoljni je identifikator, a ne obavezni. DVLA kaže da nije bilo rasprave o tome šta će se desiti sa tablicama sa zastavom EU ukoliko UK izglasa izlazak.
Hoće li izlazak iz EU značiti da Britanci ne moraju da se povinuju Evropskom sudu za ljudska prava?
Evropski sud za ljudska prava (ECHR) u Strazburu nije institucija Evropske unije. Postavio ga je Savet Evrope, koji ima 47 zemalja članica, uključujući Rusiju i Ukrajinu. Dakle, odlazak iz EU ne izuzima UK od njenih odluka.
Konzervativci su obećali da će se pridržavati Zakona o ljudskim pravima koji od britanskih sudova zahteva da se prema ECHR-u ponašaju kao prema nečemu što postavlja pravne presedane za UK tokom procesa Bregzita.
Sud pravde Evropske Unije - punim imenom - najviši je pravni autoritet EU. Sedište mu je u Luksemburgu. To je sasvim druga stvar u odnosu na Evropski sud za ljudska prava (ECHR).
ECHR, a ne ECJ, jeste taj koji je često nervirao britanske političare otežavajući, na primer, deportaciju osumnjičenih za terorizam. ECJ tumači i sprovodi pravila jedinstvenog tržišta, rešavajući sporove između zemalja članica povodom pitanja kao što su slobodno kretanje i trgovina. Nalazi se u središtu skoro svega što radi EU i njegova moć nad britanskim delima bilo je ključno pitanje za one koji su se zalagali za to da Ujedinjeno Kraljevstvo napusti EU kako bi povratilo puni suverenitet.
Premijerka Tereza Mej zarekla se da se Britanija neće naći pod „direktnom" jurisdikcijom ECJ-a posle Bregzita. Ali ona je sugerisala da bi neke elemente njihovih odnosa - gde UK odgovara konkretnim agencijama EU - i dalje mogao da pokriva ECJ posle Bregzita.
Nakon toga, morao bi da postoji novi mehanizam za rešavanje sporova između UK i EU, ali tek treba da se odluči koji će oblik on da poprimi. Govorilo se o ombudsmanu ili nekoj trećoj strani, koja će dobiti zadatak da rešava sporove.
Verzija sporazuma o Bregzitu objavljena 8. decembra 2017. godine takođe daje neke ograničene moći ECJ-u što se tiče građana EU koji žive u UK u periodu do osam godina.
Dokument političke deklaracije jasno stavlja do znanja da će ECJ nastaviti da ima određenu ulogu u tumačenju zakona EU i posle Bregzita
Urednica BBC-ja za Evropu Katja Adler kaže da bi Ujedinjeno Kraljevstvo moralo da krene od nule bez ikakvih povlastica i uđe u redovne pregovore o pristupanju EU. Svaka zemlja članica morala bi da se saglasi sa ponovnim ulaskom Ujedinjenog Kraljevstva. Ali ona kaže da sa izborima koji se očekuju na drugim mestima u Evropi, drugi lideri možda neće biti toliko velikodušni prema britanskim zahtevima. Od novih članica traži se da usvoje evro kao valutu, jednom kad ispune zadovoljavajuće kriterijume, mada bi UK mogla to da izbegne u pregovorima.
Partija za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva, koja je osvojila skoro četiri miliona glasova na opštim izborima 2015. godine, ali čiji su glasovi spali na skoro četvrtinu na ovogodišnjim izborima, godinama se zalagala za to da Britanija izađe iz EU. Njihovom pozivu pridružila se tokom referendumske kampanje oko polovina poslanika Konzervativne stranke, uključujući Borisa Džonsona i pet članova tadašnjeg Kabineta. Šačica poslanika laburista i DUP-a iz Severne Irske takođe su bili za izlazak.
Oni su smatrali da Britaniju koči EU, za koju tvrde da je nametnula previše propisa u vezi sa poslovanjem i naplaćivala milijarde funti godišnje u članarini dajući malo toga zauzvrat. Oni su želeli i da UK donosi sve svoje zakone, umesto da oni nastaju zajedničkim odlukama sa drugim zemljama EU.
Imigracija je još jedno veliko pitanje za sledbenike Bregzita. Oni su želeli da Britanija povrati potpunu kontrolu nad svojim granicama i smanji broj ljudi koji dolaze tu da žive i/ili rade.
Jedan od glavnih principa članstva u EU je „slobodno kretanje", što znači da vam ne treba viza da biste putovali u neku drugu zemlju EU i živeli u njoj. Kampanja za Odlazak takođe se protivila ideji „sve tešnje unije" između članica EU i onoga što doživljava kao korak ka stvaranju „Sjedinjenih Evropskih Država".
Tadašnji premijer Dejvid Kameron bio je vodeći glas kampanje za Ostanak, nakon što je postigao sporazum sa drugim liderima Evropske Unije koji bi promenio uslove britanskog članstva da je zemlja odlučila da ostane.
Kameron je tvrdio da bi sporazum Britaniji doneo „specijalni" status i pomogao da se reše neke stvari koje se Britancima ne dopadaju u vezi sa EU, kao što je visoka stopa imigracije - ali su kritičari rekli da bi sporazum zapravo izmenio malo toga.
Šesnaest članova Kameronovog kabineta, uključujući Terezu Mej, takođe su podržavali ostanak. Konzervativna stranka bila je podeljena oko ovog pitanja i zvanično je tokom kampanje ostala neutralna. Laburistička stranka, Škotska nacionalna stranka, Partija Velsa, Zelena Stranka i Liberalne demokrate bili su za ostanak.
Tadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država Barak Obama takođe je želeo da Britanija ostane u EU - za razliku od njegovog naslednika Donalda Trampa koji je vatreni pobornik Bregzita - kao i lideri drugih zemalja EU kao što su Francuska i Nemačka.
Oni koji su se zalagali za ostanak Britanije u EU tvrdili su da zemlja dobija veliki podsticaj od članstva - ono olakšava prodaju robe drugim zemljama EU, a tvrdili su i da priliv imigranata, od kojih je većina omladina spremna da radi, podstiče ekonomski razvoj i pospešuje plaćanje javnih usluga.
Oni su govorili i da bi status Britanije u svetu bio oslabljen odlaskom iz EU i da je zemlja bezbednija kao deo kluba od 28 zemalja, nego da ostane sama.
Velike kompanije - uz nekoliko izuzetaka - uglavnom su bile za ostanak Britanije u EU zato što im to olakšava premeštanje novca, ljudi i proizvoda širom sveta.
Imajući u vidu ključnu ulogu Londona kao finansijskog centra, postoji opravdana bojazan za poslove koje bi mogla da preotmu druga čvorišta u EU. Neki izvoznici iz UK kažu da su dobili više narudžbina ili upita zbog pada vrednosti funte. Drugi su manje optimistični, plašeći se da će proizvodi za evropsko tržište morati da se prave u fabrikama u EU.
Hoće, kaže urednica BBC-ja za Evropu Katja Adler. U bloku će i dalje ostati 27 drugih zemalja, i još onih koje će u budućnosti pristupiti, a zajednički jezik obično je engleski - „na veliko nezadovoljstvo Francuske", kaže ona.
Verovatno neće. Zavisiće od toga da li će Britanija odlučiti da se reši aktuelnih standarda bezbednosti ili ne. Čak i ako se to desi, svaka kompanija koja želi da izvozi u EU moraće da se povinuje njenim propisima za bezbednost, a teško je zamisliti da bi neka kompanija želela da pravi dve serije istog proizvoda.
Evo izbora pitanja koja smo dobili:
Dobra vest za Edvarda iz Kembridža, koji je postavio ovo pitanje, jeste da smo vredno radili baš na jednom takvom spisku. Klikni ovde za najnoviju verziju.
Odgovor na ovo pitanje Nensi iz Hornčerča glasi - Ujedinjeno Kraljevstvo jedna je od deset zemalja članica koje izdvajaju više u budžet EU nego što dobijaju zauzvrat. Samo još Francuska i Nemačka daju više. Godine 2014/15, Poljska je bila najveći davalac, a sledile su je Mađarska i Grčka.
UK takođe dobija godišnji rabat koji je izdejstvovala Margaret Tačer i povraćak novca u obliku regionalnih razvojnih grantova i isplata za farmere, koji su 2014/15. godine iznosili ukupno 4,6 milijardi funti. Prema najsvežijim brojkama iz Ministarstva finansija, neto doprinos Ujedinjenog Kraljevstva za 2014/15 bio je 8,8 milijardi funti - skoro dvostruko više nego što je bio 2009/10.
Nacionalna kancelarija za reviziju, koristeći drugu formulu koja u obzir uzima novac EU isplaćen direktno kompanijama iz privatnog sektora i univerziteta kao finansije za istraživanje i izračunata tokom jedne fiskalne godine EU, pokazuje da je neto doprinos UK za 2014. bio 5,7 milijardi funti.
Dejvida iz Istočnog Saseksa brine šta će se desiti sa njegovim penzionim planom. U ovom trenutku, velika zajednica britanskih iseljenika u Španiji ima besplatan pristup španskim lekarima opšte prakse i njihovo bolničko lečenje plaća NHS. Kada budu dobili stalni boravak, njihovo bolničko lečenje plaćaće Španija.
U nekim drugim zemljama EU kao što je Francuska, od radno sposobnih iseljenika očekuje se da plaćaju iste troškove zdravstvenog osiguranja kao i državljani, ali kad zađu u godine za penziju, njihove medicinske troškove preuzima NHS.
Sporazum oko koga su se u načelu dogovorili UK i EU znači da se položaj Britanaca koji žive u EU pre zvaničnog datuma odlaska (29. mart 2019.) neće izmeniti - ali tek treba da se odluči šta će se desiti ako želite kad se penzionišete da odete da živite negde u EU posle tog datuma.
Di iz Lonsestona želela je da zna šta će se desiti sa zakonima EU koji pokrivaju zaštićene vrste kao što su slepi miševi u slučaju da Britanija napusti EU.
Kao što je već pomenuto, plan je da se svi zakoni EU pretoče u britanske zakone u sklopu predloga zakona o povlačenju iz EU. To znači da će vlada tada imati vremena da odluči koje zakone da zadrži, odbaci ili izmeni bez rizika od pravne crne rupe prvog dana posle Bregzita.
Status Specijalnih konzerviranih oblasti i Specijalnih zaštićenih oblasti, koje dodeljuje EU, biće analizirani da bi se videlo koje alternativne zaštite mogu da se primene. Isti proces važiće za Zakon o evropskim zaštićenim vrstama, koji se odnosi na slepe miševe i njihova staništa. Ovo pitanje je goruće i Ministar za životnu sredinu Majkl Gov insistirao je da će UK ili zadržati ili pooštriti zakone o životnoj sredini.
Sofi iz Piterboroa, koja je postavila ovo pitanje, ne mora da brine. Pitali smo Alasdera Rendala, predsednika fan kluba Evrovizije, koji kaže: „Sve zemlje učesnice moraju da budu članice Evropske unije emitera. EBU - koja je potpuno nezavisna od EU - uključuje zemlje koje su u EU i van nje, pa čak i zemlje kao što su Izrael, koje su van Evrope. I zaista, Velika Britanija počela da učestvuje na Pesmi Evrovizije 1957. godine, 16 godina pre nego što se pridružila tadašnjoj EEZ."
Odgovor na Alanovo pitanje, prema Evropskoj komisiji, glasi da će pasoši za kućne ljubimce, kao i sve ostalo, činiti sastavni deo pregovora.
Ujedinjeno Kraljevstvo uvelo je program pasoša za kućne ljubimce 2000. godine, zamenivši prethodne zakone o karantinu. To znači da vi i vaš pas, mačka ili papagaj možete da putujete između UK i EU (i drugih zemalja učesnica) dok god oni imaju pasoš, mikročip i vakcinisani su protiv besnila.
Naravno, dok UK stvarno ne napusti EU, program će nastaviti da se odvija kao i do sada.
Ministarstvo za životnu sredinu, hranu i ruralne poslove izjavilo je: „Ujedinjeno Kraljevstvo ima dugy tradiciju lidera u brizi o blagostanju životinja i standardima bio-sigurnosti, i posvećeni smo njihovom očuvanju i poboljšanju, osiguravši najbolji mogući sporazum za UK kako budemo napuštali EU."
Zasad još uvek nije. Prosečna cena nekretnina nastavila je da raste, mada je stopa godišnjeg rasta usporila sa 9,4 odsto u prvoj polovini 2016. na 3 odsto u prvoj polovini 2018. godine, prema Nacionalnom zavodu za statistiku.
Ged iz Liverpula pretpostavlja da je „birokratija" eufemizam za prava na zaposlenje i zaštitu životne sredine. Prema ekspertskoj grupi Otvorena Evropa, četiri od pet najskupljih regulativa EU su ili u vezi sa zaposlenjem ili životnom sredinom. Britanska strategija o obnovljivoj energiji, za koju ekspertska grupa kaže da košta 4,7 milijardi funti godišnje, na prvom je mestu. Direktiva za radno vreme (4,2 milijarde funti godišnje) - koja ograničava radnu nedelju na 48 sati - i direktiva o privremenim agencijskim radnicima (2,1 milijarda funti godišnje), koja privremenom osoblju pruža većinu istih prava kao i stalno zaposlenima - takođe su na toj listi.
Većina zakona nastalih u EU u britanskim statutarnim knjigama biće prepisani u britansko zakonodavstvo kako bi kompanije nastavile da funkcionišu onog dana kada Britanija napusti EU u martu 2019. godine. Buduće vlade će tako moći da ih izmene ili odbace.
Bregzit bi mogao da generiše vlastitu „birokratiju" - ako UK napusti jedinstveno tržište i carinsku uniju, kompanije bi mogle da se suoče sa više papirologije dok budu prelazile granicu u zemlje EU.
Ovo je pitao Ste iz Boltona. Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo - iliti TTIP - trenutno je u pregovorima između EU i Sjedinjenih Država za stvaranje najvećeg slobodnog tržišta koje je svet ikad video.
Zagovornici TTIP-a, uključujući bivšeg britanskog premijera Dejvida Kamerona, verovali su da bi on učinio američku uvoznu robu jeftinijom i dao podstrek britanskom izvozu u SAD u vrednosti od deset milijardi funti godišnje.
Ali mnogi iz levice, uključujući lidera laburista Džeremija Korbina, plaše se da bi to uništilo standarde hrane, ugrozilo osnovna prava i dalo više moći multinacionalnim kompanijama, minirajući državne službe.
Ova rasprava sada deluje akademski, budući da američki predsednik Donald Tramp nije ljubitelj sporazuma, što znači da je u prethodnoj formi pauziran - ali šta god da se desi, kad UK izađe iz EU više neće biti deo oživljenog TTIP-a i planira da pregovora o vlastitom trgovinskom dogovoru sa SAD.
Pedi iz Vidnesa želeo je da zna kako će izlazak iz EU uticati na brojne britanske lekare i NHS.
Ovo je postalo goruće pitanje tokom referendumske debate nakon što je kampanja za Izlazak tvrdila da novac koji Britanija daje za EU, koji po njihovim rečima iznosi 350 miliona funti nedeljno, može umesto toga da se potroši na NHS.
Pre glasanja, tadašnji Ministar zdravlja Džeremi Hant upozorio je da će odlazak iz EU dovesti do smanjenja budžeta i egzodusa lekara i sestara iz drugih zemalja. Kampanja za Izlazak odbacila je njegove tvrdnje kao „zastrašivanje" i insistirala na tome da troškovi članstva u EU mogu da se potroše na domaće usluge kao što su NHS.
Posle referenduma došlo je do opuštanja imigracionih propisa za lekare izvan EU i povećanja planiranog broja „domaćih" doktora koji se kvalifikuju preko novih škola medicine. Ali prema Personel Tudej, bilo je manje građana EU koji su se doselili da rade za NHS, dok je povećan broj ostavki u zemlji.
Trošenje na NHS nastavilo se na istom nivou kao što je planirano pre referenduma, iako je Tereza Mej u junu 2018. godine izjavila da „Bregzitova dividenda" pomaže da se finansira povećanje troškova za Englesku u iznosu od 20 milijardi funti do 2023. godine.
Ovo pitanje je postavio Beri.
Evropski sud za ljudska prava nije institucija EU i zato rasprava o napuštanju nije činila sastavni deo rasprave o Bregzitu.
Evropsku sud pravde - ECJ - jedna je od primarnih institucija Evropske Unije i ona sprovodi zakone EU. Dakle, iako će možda imati ulogu u nadgledanju budućeg trgovinskog sporazuma, deo cilja Bregzita bio je da se UK izvuče iz jurisdikcije ECJ-a.
Evropski sud za ljudska prava, koji, kako Beri ističe, ume da bude još kontroverzniji, telo je koje ne postavlja EU već zemlje članice Saveta Evrope, odvojene institucije koja okuplja zemlje koje nisu članice EU.
Taj sud je donosio odluke koje su bile kontroverzne u UK, uključujući ekstradiciju Abu Katade i uspostavljanje prava glasa zatvorenika koji služe zatvorske kazne - a odlazak iz EU tu ništa neće promeniti.
Dok je Britanija bila u EU nije se mnogo pričalo o tarifama. To je zato što je sva trgovina u sklopu Evropske ekonomske zone oslobođena tarifa. Uz to, EU ima trgovinske sporazume i sa druge 52 zemlje.
Posle Bregzita, Britanija će morati da pregovara o novim sporazumima za sebe. To je istovremeno problem i dobra prilika.
Možete, na primer, da iskoristite tarife protiv stranog uvoza kako biste zaštitili kompanije do kojih vam je stalo, kao što EU radi sa poljoprivrednim proizvodima, ali u tom slučaju rizikujete odmazdu vaših trgovinskih partnera.
Ključno telo u svemu ovome je Svetska trgovinska organizacija i u ovom trenutku UK je njena članica samo preko članstva u EU.
UK će automatski postati članica za sebe čim napusti EU.
Načelo nediskriminacije znači da članice Svetske trgovinske organizacije ne smeju da se odnose prema nekoj članici sa manje ustupaka nego prema nekoj trećoj.
U praksi, to bi trebalo da spreči EU da uvede tarife Ujedinjenom Kraljevstvu koje bi ga diskriminisale, ili da UK uvede slične tarife Evropskoj Uniji.
Artikli koji nisu hrana, a uvoze se u EU, trenutno imaju tarifu od oko 2,3 odsto. Automobili imaju tarifu od deset odsto - ali kad bi EU uvela tarifu od deset odsto na uvoz kola iz UK, onda bi UK uvela istu tarifu na nemačka i francuska vozila. Dve strane će želeti da izbegnu trgovinski rat po principu milo-za-drago.
One se nadaju da će postići široki sporazum o trgovinskim uslovima do decembra 2020. godine, što bi podrazumevalo „slobodnu trgovinsku zonu i tesnu robnu saradnju, sa nula tarifa i kvota".
UK će morati da postigne sporazume i sa drugim zemljama širom sveta.
Odgovor na Piterovo pitanje glasi - postoje praktično dva viđenja šta će se desiti što se tiče uticaja jednom kad se zemlja nađe van EU.
Prvo viđenje je da UK vrši moć i uticaj u svetu, radeći kroz organizacije kao što su EU, i da će kad bude bila sama imati mnogo manji uticaj.
Drugo viđenje je da neometeno od drugih 27 zemalja članica, UK može da nastavi da radi po svom i počne da primenjuje mnogo nezavisniju, samouvereniju i pozitivniju ulogu na svetskoj sceni.
Kad bi Ujedinjeno Kraljevstvo uspelo da postigne dobar sporazum o Bregzitu, onda bi možda i drugi došli u iskušenje da napuste EU.
Ali istina je da većina evropskih političara želi da EU bude stroga prema Britaniji upravo da bi sprečila druge zemlje da
.jpg "Preminuo Dragan Marković Palma")
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar